Suzan Kroford, zvaničnica Stejt dipartmenta koja će odlučivati o tome da li će zatvorenici iz Gvantanamo Beja ići na suđenje, tokom intervjua za Vašington Post je prva osoba iz Bušove administracije koja je upotrebila reči: “Mučili smo“.
Govoreći o slučaju Muhameda Al Kathanija, za koga postoji sumnja da je trebalo da bude 20. otmičar u napadima 11. septembra i koji je uhapšen i zatvoren u Gitmu, nakon što je na granici odbio da kaže sa kime treba da se sastane u SAD (pretpostavlja se da je u pitanju bio Muhamed Ata, glavni organizator napada), rekla je da je odbacila optužnicu protiv njega, jer je „tretman prema njemu u zatvoru, u pravnom smislu, bio mučenje“. Naime,Kathani je bio ispitivan 20 sati dnevno, 48 od 53 dana, uskraćeno mu je spavanje, bio je izložen ekstremnoj hladnoći u dugim vremenskim periodima, što je dovelo do toga da mu u jednom trenutku puls padne na 35 otkucaja u minutu. Tehnike ispitivanja kojima je Kathani bio izložen i koje su kasnije korišćene u zatvoru Abu Grejb (u kome su zatvorenici bili ponižavani i zlostavljani od strane vojnika SAD) odobrio je tada sekretar odbrane, Donald Ramsfeld. Vojnici koji su mučili zatvorenike u Abu Grejbu su osuđeni, ali istraga je tu zaustavljena i ni Ramsfeld, niti bilo ko drugi u Stejt dipartmentu, nije odgovarao za odobravanje tehnika koje su bile u suprotnosti sa Ženevskom konvencijom o tretmanu ratnih zarobljenika.
Gospođa Kroford je otišla dalje i govoreći o predsedniku Bušu (koji je u jednom od svojih završnih intervjua rekao da su sve tehnike koje su korišćene bile odobrene od njega lično) rekla je da je on svojim postupcima naškodio cilju koji je sebi postavio i da bi trebalo da neko od zvaničnika administracije istupi i kaže da su greške napravljene, greške koje su naškodile SAD u borbi protiv terorizma i da za njih on treba da preuzme odgovornost.
Kathani tvrdi da je nevin, ali u slučaju da je kriv, postupci predsednika Buša i njegove administracije su doveli do toga da Kathani neće biti osuđen za svoje učešće u napadima i da će porodice žrtava, one porodice kojima je predsednik Buš obećao pravdu, zauvek ostati bez te pravde.
Predsednik Buš je tokom svoje poslednje konferencije za štampu u vezi sa svojim postupcima, rekao da njemu popularnost nije bila prioritet, već mu je prioritet bio „ostvarivanje planova za lakše otkrivanje neprijatelja koji žele da napadnu Ameriku“, zanemarujući činjenicu da je Bin Laden i dalje na slobodi, da je Al Kaida sada ponovo jaka kao u septembru 2001. i da je američka vojska oslabljena boreći se na dva fronta. U vezi sa Irakom, predsednik Buš je više puta ponovio reč „razočarenje“. Razočarenje je bilo to što nije našao oružje za masovno uništenje čije je navodno postojanje bilo glavni razlog za invaziju na Irak, razočarenje je bilo to što su informacije o tom oružju bile pogrešne, razočarenje i greška je bio baner „Misija ostvarena“ na nosaču aviona na kome je Buš trijumfalno u maju 2003. proglasio pobedu u ratu sa Irakom.
Govoreći o samom Iraku, predsednik Buš je zanemario sve što se dogodilo između 2003. i 2007. i pričao samo o „surge“ koju je naredio u januaru 2007. u cilju kontrolisanja nasilja, što se delimično i ostvarilo. Predsednik je i ovde frizirao istinu, jer povećanje broja vojnika u Iraku za 20 000 nije bilo glavni razlog za smanjenje nivoa nasilja, već je to bilo takozvano „Sunitsko buđenje“, kada su Suniti u Iraku prešli na stranu SAD. Kada je proglasio „surge“ Buš je obećao da će nakon što se nasilje u Iraku stavi pod kontrolu, broj vojnika u Iraku biti vraćen na nivo iz decembra 2006. Dve godine kasnije, broj vojnika u Iraku je i dalje veći nego što je bio pre januara 2007. Povlačenje iz Iraka je sada izvesno i desiće se do kraja 2010, ali ne odlukom Buša, nego odlukom iračke vlade.
Predsednik Buš je na svojoj poslednjoj konfernciji za štampu za svoj najveći uspeh proglasio to što SAD nisu ponovo napadnute nakon 11.09.2001. Kao da njegov zadatak nije bio da i te napade spreči.
6. avgusta 2001. on je dobio izveštaj o tome da je Bin Laden odlučan da napadne SAD, ali ga nije ni pročitao, nego je njegova jedina reakcija bila da operateru CIA kaže: „Dobro, ovim si se pokrio“. Kao da sprečavanje smrti 2,974 ljudi toga dana nije bio njegov posao, kao da svaki predsednik ima pravo na jedan teroristički napad za vreme svog mandata. Zvaničnici Klintonove administracije su upozoravali Bušov tim na pretnju Al Kaide, ali kako se saznalo kasnije od jednog operativca CIA: Buša nije bilo briga za Al Kaidu.
Što se tiče ekomonije, koju predsednik Buš ostavlja Obami u najgorem stanju nakon Velike Depresije, odlazeći predsednik se branio da je „nasledio recesiju“ (što nije tačno, jer recesija je počela u martu 2001, dva meseca nakon što on postao predsednik) i da „završava mandat sa recesijom“, ali da je između njih bilo 52 uzatopna meseca rasta broja radnih mesta. Zanemario je činjenicu da je samo u 2008. izgubljeno 2,6 miliona radnih mesta, najviše u jednoj godini od kraja Drugog svetskog rata. Ukupan broj radnih mesta stvorenih za vreme Buša je 3 miliona, dok je u vreme Klintona taj broj bio 21 milion. Buš je od Klintona nasledio suficit od više od 200 milijardi dolara, a završava svoje predsednikovanje sa deficitom od 3 trilijarde. Samo u petak (16.01) Bank of America je dobila od države 20 milijardi dolara pomoći.
Što se tiče Katrine, jedino što je odlazaći predsednik video kao problem je njegovo preletanje preko Nju Orleansa i kritika da je trebalo da sleti na područje zahvaćeno uraganom. Gotovo ljutito je objasnio da bi, u slušaju da je sleteo, bio kritikovan zato što policajci štite njega, umesto da pomažu ljudima. Besno je odgovorio na kritiku novinara da je federalna reakcija kasnila, iako je prva pomoć došla tek 3 dana nakon što je uragan udario na Nju Orleans.
U poslednjem obraćanju naciji u četvrtak uveče Buš je rekao „da je imao nesupeha i da bi neke stvari uradio drugačije, ali da je uvek sve radio sa interesom nacije na umu i da bi svi građani trebalo da se slože barem sa time da je on bio predsednik spreman da donosi teške odluke“.
Sada je na Obami velika odgovornost i veliki pritisak da tamo gde je njegov prethodnik pogrešio, on uspe. U utorak je njegova inaguracija, koja će biti jedna od najvećih i najspektakularnijih i istorijski najznačajnijih. Ona će pojačati osećaj ponosa i nade građana Sjedinjenih Američkih Država, ali sledećeg dana Obama kreće u dugo, naporno i teško čišćenje svega što se desilo u poslednjih 8 godina. Ako su prethodne 2 godine kampanje nešto pokazale, to je da je on trenutno ubedljivo najbolji kandidat za taj posao.
Peščanik.net, 20.01.2009.
