348 rečenica o umiranju
***
Othodim, stazom popločanom,
koju uostalom ne dodirujem,
koja je samo odlomak nekog sećanja,
koja se samo podastire pod mojim stopalima
da mi poslednji hod olakša…
***
Mnemnune, duše nepostojanja,
Aeomi, dušice ništavila,
odvedite me u – – tamo
gde nema “u”.
***
Za tri-četiri meseca postao sam nalik logorašima iz Omarske.
Kosti, koža, koš rebara.
***
Ponekad se – patetično – osećam kao Prometej kome orlušina kljuca nutrinu.
Utisni svoje kandže ptičurino da lakše odem.
***
S mirisom divljeg morača u nosnicama otišla je iz života moja žena Marija. Slomila je grančicu sa malo žute cvasti, protrla je u šaci, prinela nosu… Odlazim, rekla je, dođi drveni magarče, poljubi me… Potom joj se glava malo okrenula, u poluanfas, i lice joj se otpustilo…
Neću više brati divlji morač niti njušiti njegov otužni miris.
Neću više brati pelen čiji mi se žuti polen lepio na cipele.
Neću više brati barsku mentu, prejakog, tugaljivog mirisa.
Mirisi se lako brišu iz biblioteke sećanja.
***
Na vlasti je bio odurni trijumvirat Junije, Julije, Avgustije kad je umirala moja žena Marija. Bilo je bezdušno nesnosno vruće u našem stanu na posl.†ednjem‡ spratu.
Julije je upravo preuzeo vlast
i
N
Bili smo sami ja, ona i smrt.
***
Doista bih, da nemam pse, doista bih bio samcit sam.
Ovako sam samo sam.
***
Gađali su tebe, a pogodili su mene, govorila je moja umiruća žena. Znam da su to učinili. Ne znam kako, ali učinili su to. Ti si se provukao, jer si jači, jer su tvoje T-ćelije uništile zasejano seme smrti.
A u meni piknjici, anemičarki, proklijalo. Rascvetalo se. Vidim ružu smrti u sebi.
***
Ne drži me mesto u kući. Izbivam po ceo dan. Gluvokučkarim.
Jer mi se jednako činilo da čujem glas umiruće žene: Učini nešto!
Nije to ponavljala često, rekla je to jednom i posle toga još samo jednom, ali to se kao eho ponavljalo u meni.
Ponavljalo se kao znanje da ne mogu ništa učiniti.
Ništa, iako sam pokušavao da nešto učinim.
Kupovao sam joj knjige lečebne, alternativnih hećima, duhovno smeće autora sumnjivih namera, nabavljao lekarije iz Mađarske, brao po okologradskim pustarama divlji morač, pelen, neven, magareći čkalj, tražio po šumama gljivu Ganodermu lucidum, sušio je, mleo u prah – niko za nekog bolesnika nije učinio toliko znajući da ne čini ništa.
***
Zimovito hladan april. No lišće, kako mu je tako mu je, izlazi iz svojih pupova.
Hladno, zgužvano zelenilo.
***
U jun-julu pomislih da bi dobro bilo otputovat negde, možda u Čeho-Poljsku gdeno živi Jana Novak, što me, velila, koha barzo.
A laser se nadimao kao žaba i nije uspevao da pročita CD sa pesmama sefardskim koje mi je poklonila Jana.
Dovraga sa kineskom tehnologijom.
Dovraga s Čeho-Poljakinjom.
***
Jednom sam ih čuo, na stepeništu: “to mora da je učinio Onaj sa psom”. Kad su me ugledale šmugnule su u svoje ćumeze. Koliko me nemušte mržnje i prilepljenih krivica okružuje! Tako me, znači, zovu: “Onaj sa psom”. Baš zgodno ime “Onaj sa psom”.
***
Dioksin! Rekla je jednog dana Marija, držeći prst u jednoj knjizi. Mora da su nas kljukali dioksinom.
Čitala je gomilu stručnih i šarlatanskih knjiga i znala je sve o tvarima koje izazivaju odmetništvo ćelija.
A možda se negde u našoj sobi nalazi neki izotop koji…
Ništa nisam rekao. Hipoteza kojom se bavila postala joj je opsesija, a sa opsesijama se ne raspravlja.
***
Volim da šetam noću kada kiša pada.
Volim da kisnem šetnju.
Volim noćnu šetnju po kišopadici.
Volim da šetam kišu pustim noćnim ulicama.
Nije svaka kiša za šetnju.
Pljuskovi, provale oblaka, izlivanje nebeskog kabla, koji stvaraju bujice prljave vodušine nisu za šetnju.
Ni plaha, letnja kiša koja samo prelije asfaltnu vrelinu i stvori isparenja koja te guše.
Za šetnju je podesna ona, ni obilna ni oskudna, kiša koja vam kaže da nema nameru da prestane, koja obećava da će padati celu noć. I, što je još važnije, kiša koja pada u ritmu tvog hoda i tvojih misli.
Po takvoj kiši volim da šetam. Da kisnem korake. Da mislim kišne misli. Da sebi postavljam kišna pitanja. Da prebiram po kišnim sećanjima.
***
San koji se ponavlja, s nešto izmenjenim okolnostima i pojedinostima:
U nekom sam dalekom, stranom gradu i kasnim dan-dva s povratkom kući. Možda bih mogao krenuti odmah al’ ne znam imam li kartu za voz, ne znam ni da li je voz otišao, ne znam da li treba da platim hotel ili mi je on, kao gostu, već plaćen.
Ostali gosti, isto stranci, nikud ne žure, čekaju nekakvu završnu svečanost. Samo meni se čini da s povratkom kasnim, kasnim i nije mi jasno bar ne sasvim zašto je tako.
***
Ponekad, kad je lepo vreme, usednem na svoj bicikl, svoj starinski bicikl od 28 inča, jednobrzinac, nikad nazlobrz.
Za ljude iz ravnice, gde su putevi dosadno dugi i dosadno pravi, bicikl jeste zaštita od samoubilačkih misli.
Biram takve puteve i jurim ka horizontu koji se presijava i daljini koja ljušti svoju krljušt.
Zubi zupčanika glođu kost prostora i tole neku glad.
I ne čujem glas: Učini nešto.
***
(Na Bulevaru, tor baru, kenguaru,
Za sitnu paru, traćim vreme.)*
Prolaznici; ribe iz okeana.
Zbijene u loptu.
Bljeskanje belih stomaka.
Strah da ne postanu ajkulina hrana.
* Prva dva stiha napisana su pa precrtana. Smatrali smo da ih treba vratiti jer su ključni za poimanje cele pesme. Na kraju, deo su pesnikovih dana provedenih na Bulevaru pored kartonske, ulične tezgice.
***
Jednog dana, koncem jula, burag je počeo da me zajebava. Pomislio sam: letnja stomačna priča. Pio sam nezaslađen tej od mente, kamiltej, jeo oporo voće… Nije pomoglo. Preporučili su mi sok od bokvice, sa medom, našte srca. Ni to nije pomoglo. Jedna letnja stomačna priča prelila se u jesen… Osetno sam smršao… Obuzimale su me sve crnje slutnje. Možda je moja pokojna žena bila u pravu?
Doktor za probavu uvukao je u moj želudac crevo sa lampicom i muvao ga tamo-amo gledajući nešto na monitoru… Nije našao ništa opako. Prepisao je neke tablete za smanjivanje kiselosti. Odahnuo sam. Ne valja se olako predavati crnim slutnjama.
***
Zvezdana prašina od milijardi “ja” koja više nemaju svoju telesnost…
Kao biljka usahnula je moja žena Marija.
Dugo je sahnula, gram po gram, ali nepovratno.
I posle kremacije sasvim je malo pepela ostalo od nje.
Moja telesnost topila se još brže i nepovratnije.
Bojao sam se i da zavirim ispod košulje do kraja zakopčane.
Mehaničke lutke
U ponoć izađem na svoju terasu na osmom spratu da uhvatim malo svežine koja dolazi s Dunava i gledam retke prolaznike. Groteskan prizor. Prolaznici mi liče na mehaničke lutke. Mehanika ljudskog hodanja je prilično groteskna. Korak napred desne noge prati pokret leve ruke unatrag, koračaj leve noge – desna ruka ide pozadi tela a leva se otklati napred. Što li je tako bog zna, nije zbog ravnoteže jer čovek dobro hoda i kad drži ruke u džepovima.
Ljudsko klatno
Kad je desna noga napred a leva pozadi položaj ruku je suprotan: leva ruka je ispred tela a desna pozadi. I ta smešna mehanika hoda liči mi na dva klatna koja se istovremeno pomeraju u suprotnim pravcima. Klatno nogu ide u jednom, klatno ruku u drugom smeru. Ljudsko telo je prilično smešna naprava. Pomislio sam da je svrha tog klatarenja i mlataranja u hodu bolje održanje ravnoteže. Ali čovek sasvim uspešno hoda kad drži ruke u džepovima. Što i ja činim. Da sebi ne bi ličio na mehaničkog pajaca.
Jedenje jabuke 1.
Jabuku malu, poludivlju, pokušavam da pokusam.
Ljuštim joj koru, pegavu, odbacujem peteljku sasušenu, iskrojim sedefasto ležište semenki, dijagonalni put crva, na kraju ostaje samo ime jabuka, sećanje na jabuku i suvoća na nepcima.
Jedenje jabuke 2.
Potrebna je izvesna prostodušnost, lakoća srca, da se zagrize jabuka.
Nikad ne znate koji šok vas očekuje. Sok – šok.
Sa kruškom ili dinjom je jednostavnije.
Zato dugo ostaje na stolu a tvoji prohtevi zaobilaze njenu oblinu, njeno oblo nepoznato.
Jedenje vinogradarske breskve i nara
V. B.
otmenost ukusa.
otmenost oskudnosti.
ništa navalentno
ne izaziva pobudu
odanosti kao krupna breskva.
ne preliva ti se preko usta.
Jedenje pečurke
Posle iznur-hodice po šumi zvezdara džogerskoj donesoh kući pet samo pet đinđi-birinđi* pečuraka, veže ih ta naklonost sa svetom bajki i ta naklonost za neparan broj.
U čorbaluk il’ s jajcima – nikako ne skrnavi.
Pečurka je dovoljna sama sebi.
I sama sebi je najbolji sud. Dakle, izvrnut šešir na plotnu. Trun soli u sredini.
I čeknem da se u šešir sokom ispuni…
I potom da se na nepcu mešaju pečurkin sok i telo i sok i telo reči.
* Izraz “đinđi-birinđi” dat je u značenju najboljih, dobrih ili sasvim dovoljno.
Jedenje nara
S oprezom, jer nutrinu mu znam, ljuštim nar.
A ispod kore, u opnama providnim, nar, tri kuglice ekstrakta leta migolje se i svetlucaju ko crven alem-kam.
Po pet malih prozračnih mešina pod jezik stavim i čekam da mi u ustima prave kalambur dar-mar.
Jedenje grožđa
Kupio sam malo crnog grožđa samo zato što ga je seljak prodavao u korpi od pruća. Grožđe u korpi od pruća ima drugačiji ukus od onog u plastičnim gajbicama. Kao što i voda menja ukus kada je piješ iz staklene čaše, porculanske šolje ili iz emajlirane posude.
Mora biti da slutnja smrti izoštrava čula.
***
Miholjsko leto u Beogradu.
Spodobe sede u letnjim baštama, čitaju novine, piju pivo, žvaću lepinje s pljeskavicama, gledaju prolaznike, češkaju stomačine, gledaju ružna kolena kelnerica, traće vreme svojih besciljnih života…
Možda je jedna od tih spodoba, češkajući stomačinu dok je ulazila u našu zgradu, obavila poverljivi zadatak, da mojoj ženi i meni usadi spore smrti.
Mogu samo da nagađam kako su to izveli. Toksinom koga nema na “spisku poznatih otrova” a koji pouzdano izaziva divljanje ćelija (isprobano u nekoj laboratoriji na miševima), divljanje koje se otkriva kada je za sve već kasno…
***
Uskoro ću riknuti. I nemam drugog posla nego da mislim na soj spodoba i protuva koje su sjebale moj život.
Hrana mi je odvratna, voda ogavna.
Sa mnom je gotovo.
Ovo je zemlja okota,
očeva spodoba i majki protuva.
Šta, uostalom, imam i da tražim tu.
***
Nahranio sam u parku pet golubova i jednu šantavu vranu (bojala se golubova).
Potom sam večerao sa svojim psima.
***
Dok je moj pas mokrio, posmatrao sam, u parku, kržljavi žbun zove, davno ostao bez lišća. Nekoliko skvrčenih grana i među njima samo jedan narogušeni vrabac.
Slika i prilika mene, sadašnjeg.
***
Učini nešto za sebe, govorio sam sebi kad bih se probudio.
Znao sam, kao i onda kad je to izrekla moja umiruća žena i kad me to proganjalo, mesecima, da ne mogu ništa učiniti, ako se potvrde loša predosećanja.
Mrzilo me da napravim odvar od gljive Ganoderme i da ga popijem. A Ganoderma, vele, pravi čuda. Čuda se u ovoj zemlji ne događaju. Ovde se samo ostvaruju namisli spodoba.
Odlučio sam da ipak nešto učinim i razbistrim mutljag bizarnih naveštenja, i snova.
***
Godinu dana pošto je Marija umrla zasejano seme smrti proklijalo u mom telu toliko da sam shvatio da ni mene nisu promašili.
***
Kraj prozora astmatičnog voza – sad samo u sećanju, prolazim zemljom Srbijom.
Nigde lepog pejzaža, ubogost, jednoličje, i ružne, crne ptičurine po njivama.
Ružnoća tih predela razbolestila me na smrt. Đavao ružnoće na me je prdno.
Što ne zbrisah odatle – pomišljam – na Island žbunasto mahovinast, a prolećast cele godine?
***
San:
U sobi zatekoh neku ženu kako posprema moj krevet.
– Je si li ti neka lopovka?
– Ja sam tvoja bolest!
***
Zapisivati… Ići tamo kuda te vode rečenice…
Neko vreme sam mislio da strogost reda u rečima može delovati na uspostavljanje reda u telu. Iluzija. Ipak, usredsređivanje na sled reči odvlači pažnju od misli na sled dolazećeg.
***
Pisati… Ispisati nekoliko dugih rečenica pred san… dugih rečenica o bilo čemu… Ne znaš “temu”. Nije ti ni potrebna. Dovoljno je jednostavno poći putem kojim te vodi bilo koja reč koju izabereš za početak rečenice… Reč: noć… Reč noć ne otvara nijedan put. Reč: umor… Jalova reč. Dovoljna samoj sebi. Reč: bol… Bol čeka u zasedi, u ljušturi. Ne voli druge reči… Nema se bilo šta zapisati i bilo čemu osim podatka da, evo, ispisujem neke reči da bih zapisao bilo šta ni o čemu pre nego što utonem u – –
***
Jednom ću spevati odu hemijskoj olovci.
Kuglica koja se vrti najnenametljivije prati tok mojih misli i ritmove mojih reči…
Vrteća kuglice, ispiši moju nameru da sutra odem u Mirijevo i kupim špric-dva mastila za moj ink-jet. Na njemu ću otprintati ove zapise i poslati ih Izdavaču blagonaklonom da ih čitateljstvu nestrpljivom i požudnom, u divot izdanju, podastre. Oće, do kurca od laporca.
Jednom ću zaista sročiti odu hemijskoj olovci. Mislim na stare škrabače sa guščijim perima – kako je to bilo sporo i dozlaboga škripavo… Potom čelično pero sa razrezom po sredini – nalik na pičkicu… Umakanje u mastionicu… otresanje viška mastila… zapinjanje… cepanje papira… mrlje… pesak za upijanje… grozota jedna…
***
Mogli su to izvesti ranije, na ulici. Ili u nekom haustoru. Ali, to bi bilo odveć napadno, napravilo bi im blam.
Ovako su samo izblamirali Gospodina Slučaja.
Razgovarao sam sa njim.
Da li je moguće da ste Vi, u tako kratkom razmaku, poslali smrt na istu adresu. Po zakonima Totalne Nasumičnosti sve je moguće. Ali, po mom nahođenju, to ne bi bilo elegantno. A ja držim do elegancije.
***
Izneo sam jednoj prijateljici svoju sumnju da su Mariju i mene razbolestili – ona se rashohodahala: “Ajde, stari, ne upadaj u paranoične fazone… Ovde ću kod tebe prilepiti neku alergiju…”
Nemam nikakvih dokaza – osim svojih predosećanja.
I malo jebene logike da smrt nikad u tako kratkom roku ne pohodi isto mesto.
***
Umirem sam, kao šugavi pas.
Kao da nemam braće. Ni sestru.
Nekoliko polu-prijatelja svraćali su isprva, jedared, onda su prestali. Razumem ih: nesvesni zazor od umirućih. Njih guramo u neki ćošak svakodnevice.
Svako umire samom sebi.
***
Napisao poslednji tekst za list koji se zove… nazovimo ga Glasnikom glasova u pustinji. Tuce godina pišem u njemu. Mnogi se čudili kako je moguće, kako je moguće da to prođe bez posledica.
Ali, nije bilo pretnji. Samo jednom sam dobio pismo u kome je od jednog od mojih tekstova makazama bila napravljena mrtvačka glava.
Za ozbiljnog pretioca jedna pretnja je dovoljna.
***
Jedan od načina za odlazak iz života, način koji bih najradije izabrao, jeste onaj – nestati, nestati netragom, u šetnji od tačke A do tačke B, u šetnji se neosetno dematerijalizovati, pretvoriti se u pra-vodonik, nestati, nestati neosetno u šetnji nastavljenoj i bez šetača…
Neće to ići baš tako, zacerekale su se negde spodobe.
***
Sve mogu da zamislim, samo prestanak misli ne mogu da zamislim.
Kad kažem “praznina bez misli” to je netačno. Reč “praznina” je jedna misao.
Kažem li “survavanje u ponor bez misli” to je takođe mišljenje, imaginiranje.
Misao ne može da zamisli nemislije.
***
Učini nešto! ponavljala je jedva glasno moja umiruća žena. I ja sam znao da ne mogu ništa učiniti.
Učini nešto! govorim sad samom sebi i znam da ne mogu ništa učiniti da preokrenem sled onog što dolazi. Sled od koga mi se ledi u utrobi.
Mogu samo da muklo psujem i ponavljam: spodobe, odvratne spodobe.
***
Sledećeg dana pošto je umrla Marija stigla je kiša – osveženje.
Sanjao sam kako joj donosim džakove svežine.
Kurvina svežina stigla je prekasno.
Kurvina svežina!
***
Ležao sam ispod naprave nalik na nekakvu haubu.
“Kad se upali zeleno dišite normalno”, govorio je operater, “kad se upali crveno zaustavite dah”.
Naprava se u kratkim pomacima pomerala iznad moje utrobe. Crveno… Zeleno… Frktanje… Zujanje…
Onda su mi u venu ubrizgali neku tekućinu. Jodni kontrast, rekli su. Naprava je opet zujala, frktala (ne znam zašto mi se podmestila baš ta reč).
Kad je snimanje završeno i kad sam u velikoj koverti dobio celuloidni snimak i kratak rezime na latinskom, znao sam da u utrobi nosim rascvetanu smrt.
Nije to bila jedna ruža, kao kod moje žene, bio je to pravi buket smrti.
Spodobe. Majku vam spodobsku!
***
Bio sam očajan… Nisam znao kuda idem… Prolaznici su me zagledali…
Da se malo saberem ušao sam u pusto zapušteno dvorište iza Kožarske škole…
Vetar je u dvorištu pravio kovitlac od krupnog platanovog lišća, zgužvanih papirića, čaša za jogurt, plastičnih kesa i limenki od piva.
Kovitlac se premeštao dva-tri metra prema mestu na kom sam stajao, onda se vraćao na polazište.
Sve je ličilo na čudni ples. Tri aluminijumske limenke od piva su, udarajući o iskrzani beton, celom plesu dodavale zvučnu, ritmičku pratnju…
Kovitlac je opet promenio smer i došao mi do nogu. Jedna limenka udarila u vrh moje cipele.
Ušao sam u krug i počeo da plešem. Sa suvim lišćem, zgužvanim papirićima, plastičnim čašama i praznim limenkama…
***
Pokušavam da se setim nečeg iz bilog življenja.
Kratka treperenja pa gašenje.
Kao sijalica kad se sprema da crkne.
Tamo je sve dovršeno.
Isprazniti sebe od sećanja.
Stati prazan pred lice praznine.
***
Odvratnost prema smrti. Odvratnost prema životu. Koji se potuljeno izopači u brlog smrti.
Postoji li nešto treće, u koje se može preliti?
Možda je to prelivanje postojanje? Trag koji na papiru ostavlja kuglica jevtine hemijske olovke…
***
Primećujem da su moji šetački krugovi oko kuće u kojoj živim sve manji. I sve ređi, malobrojniji ili ih je manje. Na koncu će ostati samo tačka. Središte krugova. Bez krugova.
***
Haos u telu. U jednom kutku tela. Koji se širi. Da me preda haosu.
Haose, haose, nosi se, nosi se.
***
Boleštine u ovom gradu drže svoj…
One, najređe, specijalni su gosti.
“Grad je” – velio Predsednik njihov –
“dobro mesto za žetvu.
Lekari su im protuve, lekovi smeće.
Bacite se na posao!”
***
Grad ovaj ostavljam vam u lečno.
Belim ga zovu, ako je belo sinonim za prljavštinu, hrđu, sigu?
Beo je do kurca od lipovca i laporca.
Okovratnik mi se – piše svojoj ženi – jedan konzul – isprlja za jedan dan.
***
Jedan mistik veli da smo mi samo hrana za neka nevidljiva bića.
Jedini spas od toga je da sebe učinimo bezukusnim za njih.
***
Kad se istopi sneg za njim ne ostane beli trag.
Samo bezbojna voda koja nekud otcuri ili ishlapi.
Ostane i sećanje na belinu.
Alexandria press, 17.10.2006.
Preuzmite PDF zbirke pesama Jadi srpske duše
Sabrana dela Miodraga Miše Stanisavljevića
Peščanik.net, 05.11.2009.
Srodni link: Mirjana Miočinović – Dramske bajke i antibajke Miodraga Stanisavljevića
