Miša Stanisavljević sa svojim samostrelom, foto: sajt Sabranih dela Miše St.
Miša Stanisavljević sa svojim samostrelom, foto: sajt Sabranih dela Miše St.

Gledao sam i slušao sam Vaše slovo crnogorskim glavarima. Bila je skoro ponoć, nešto dolutale svežine pomagalo je da se misli lakše i ja rekoh svom psu: ovaj čovek govori na jugozapadu ono što je izvođač njegovih radova govorio pre neki dan na jugoistoku Košmara.

Zaličili ste mi, gospodine, na uobraženog scenaristu koji u poslednjem času pokušava da spasi projekat preuzimajući režiju.

A Vi ste govorili o mračnim ciljevima sankcija, o tajanstvenom nastavku Drugog svetskog rata, o zakulisnom osvajačkom pohodu sveta protiv Srbijice, koju, naravno, svi mrze, mrze iskonski, a vlast prerušenih komunista im je samo izgovor da ostvare svoje mračne i opake ciljeve. Sankcije će ipak morati da ukinu, jer će uvideti da im se to ne isplati, a sigurno će i naša istina prodreti u vijuge tog zadrtog sveta.

Mislio sam, gospodine, da su ovakve bedastoće produkt dvorskih filosofa, sitnih servisera režima i plaćenih pera. Pošteno je od Vas što ste, napokon, javno locirali pulsirajući kristal ovdašnjeg ludila i gospodstvujušćih koještarija.

Elektronska kamera opaka je stvarka. Njen krupni plan ima neka svojstva o kojima i ne sanja Vaš orni ministar informacija. Hladna, svevideća optika prodrla je do Vašeg lica zastrtog ogromnim, teškim naočarima i stigla do postojanog, dugo građenog bunila, bunila bez povratka. Uvek sam zazirao od ljudi sa teškim naočarima, dioptrijski zid odeljuje ih od stvarnosti i zatvara u svet iskošenih, sebidovoljnih fantazmi.

A Vi ste romorili. Ubeđeni da samocitiranjem i umornim, svespoznajnim tonom možete i imate prava da uokvirite nesreću ovog naroda. Na trenutak se moglo nazreti da lovite neku perverznu draž u veličini narodne nesreće. Nema, poštovani gospodine, nikakve veličine u toj nesreći. Postoji samo velikost nesreće.

Pitam se, gospodine, da li Vi uopšte imate predstave o njenim stvarnim razmerama? Prema računici koju je nedavno izveo dr Pupovac, da bi manje od jedne trećine krajinskih Srba moglo da se igra države, jedna trećina je morala u bežaniju bez povratka, a poslednja trećina je ostala šćućurena i uvučenog vrata u ramena. Mrtve ne računamo, oni su, na kraju krajeva, mrtvi jedino samima sebi. Isti zlokobni zakon trećine, ali sada sa desetostrukim posledicama, na delu je i u Bosni. Jedna trećina njenih stanovnika razbežala se pred kartografskim opsesijama jednog pomahnitalog doktora za mahnite, jednog šekspirologa koji ništa nije naučio kod Šekspira i jedne ratoborne babe.

Vi, gospodine Ćosiću, i onaj koji je po Vama „najveći srpski političar posle Nikole Pašića“ zadugo ste ocrnili ovaj narod, a njegove mitove izvrgnuli ste ruglu. Od naroda koji je pevao da „boj ne bije svijetlo oružje“ napravili ste bahate konkvistadore utrapivši im u ruke svu bojnu gvožđuriju bivše Jugoslavije i napujdavši ih na komšije. Komšije možda sebične, možda potuljene, možda spremne na ujdurme, možda neljubeće nas, možda s opakim naumima, ali sigurno ne toliko opake da je na njih trebalo krenuti ognjem i mačem, cevkama svih kalibara, napalmom, avionima i „bombama-krmačama“. Tu „krmaču“ na domaćem zadatku iz istorije niko Vam neće oprostiti. Nikada se neće moći prljavi pohodi pretvoriti u sjajne pobede.

Može se, možda, desiti da, kao što se nadate, svet prihvati Vaše pohode kao fait accompli. Ali, pogledajte mapu te priželjkivane, proširene države: ne liči li Vam ona na ružnog kukca sa dugim, maljavim nožicama. A svaka od tih nožica koštala je na desetine hiljada života. Srbijica će možda biti proširena, ali će se ljudi u njoj osećati teskobno. S kojim osećanjem će se ljudi buditi u toj zemlji stvorenoj ubijanjem dojučerašnjih suseda i grozomornim E. Č.? (Znate li šta znači ta skraćenica?) Drinske turbine, pričaju, bave se ovih nedelja meljavom ljudskih telesa, da bi „tokovi istorije“ bili protočniji.

Nikada, zaista nikada, nećemo naći dovoljno pokretljivih reči, a morali bismo baš mi, nastanjenici jedne pogane tlapnje, da prenesemo sutrašnjim nastanjenicima jednog mutavog podaništva i nafrakane istorije, morali bismo da prenesemo sav užas jednog suludog plana kojem se na svakom koraku keze prerezani vratovi, obogaljena deca i nepregledne kolone živih, kolone koje sa boščama i suzama grabe van domašaja vašeg „poimanja modernih istorijskih tokova“.

Nacionalizam je poslednje utočište ništarija.

Svaki iole normalan i noćnu svežinu dišući čovek srpske nacionalnosti mora danas u sebi odbiti da bude Srbin na Vaš način. Već danas mnogi moraju pokušati da budu Srbi „u drugom ključu“. Naši saplemenici će sutra (i još zadugo) govoriti o svom srpstvu sa neizostavnim humorom. Tek to će biti početak neke druge Srbije. Samo hulje smatraju da mogu da ušićare na jednoj činjenici iz krštenice. Samo arhiništarije mogle su malim ništarijama (a njih ima u svakom narodu) uliti nadu da im matičareva ćaga može zameniti majstorsko pismo, fakultetsku diplomu, dar i rad.

Ovaj narod, nadajmo se, smoći će snage da na smetlište istorije baci one koji su njegovu prošlost učinili otužnom, sadašnjost jezivom, a budućnost postiđujućom.

Vreme, 3. avgust 1992.

Sabrana dela Miodraga Miše Stanisavljevića

Peščanik.net, 19.01.2023.

ODLAZAK DOBRICE ĆOSIĆA (1921-2014)