Sve se sli­va u naš le­vak

Mi ne­ma­mo voj­nih pro­ble­ma. Sa­mo je­zič­kih.
“Oslo­bo­đe­nje” ili “pad”, na pri­mer.
Ili, ka­ko opi­sa­ti se­def­ne pre­li­ve ne­mo­ći,
ši­klja­nje pe­ska iz sti­snu­te ša­ke
u vre­me Po­gan­če­vog ra­ta.

Na dvo­ru se otva­ra šam­pa­njac
za jed­nu vo­nja­vu – gla­va ša­re­na – po­be­du.
Lju­bi­ča­sti ne­kro­fil, u ru­še­vi­na­ma,
dr­ži pr­vu sed­ni­cu vla­de.

Kao što gu­šter svoj pla­vi­ča­sti
je­zik hit­ne na mu­vu – do­gra­bi­će­mo ih,
re­ci­tu­je dvor­ski pe­snik.
Dva­de­set oli­gar­ha apla­u­di­ra mu.

Evro­pa je mli­ta­va, na­še oruž­je so­fi­sti­ci­ra­no,
sve se sli­va u naš le­vak,
– tol­ku­je glav­ni Ra­sud­nik. Do­i­sta,
mi voj­nih ne­ma­mo pro­ble­ma, a lo­gič­ke
ru­pe – po­pu­nja­va­ju le­te­će gru­pe.

Polj­sko lu­di­lo je če­šće
al’ lu­di­lo br­đa­na uvek je kr­vo­loč­no
– mni, gle­da­ju­ći Pot­pred­sed­ni­ka,
ro­ma­no­pi­sac – čo­ko­to­re­zac.

Iz­me­đu pa­per­ja­stih re­če­ni­ca
(“Op­sa­đuj dok ne crk­nu!”, “Uc­me­kaj na ste­pe­ni­štu!”)
ple­še voj­vo­da šup­ko­plju­bac.
Na­fra­ka­na smrt žu­ri na te­le­vi­zi­ju.
(Po­taj­no ra­di za oba pro­pa­gand­na šta­ba.)

Do­i­sta, mi ne­ma­mo pro­ble­ma sa na­šim ko­hor­ta­ma
a i oprav­da­nja su nam sve po­vo­zi­ti­ja.
Ja sam dr­ža­vo­tvo­ran, pe­va ro­ša­vo stvo­re­nje.
Ozi­mi gr­ba­vac ot­pe­va mu. Iz sva­kog beš­ča­šća
po­le­ću i na­še ver­zi­je. One će bi­ti se­me
no­ve po­sle­rat­ne umet­no­sti.

Sve sli­va se u naš le­vak.
In­stru­men­ti su – ja­vlja­ju – re­gi­stro­va­li
tre­pet sto­mač­nih mi­ši­ća onih što nas ne vo­le,
u ju­žnom de­lu gra­da.
Le­te­će grupe već su se za­pu­ti­le ta­mo…

Knji­žev­ne no­vi­ne, decembar 1992.


De­zer­te­ra N. pi­smo si­nu

Filipu Davidu

Mi smo, iz­boj­če ne­be­ski, plem­ko Sa­vi­na,
(ka­ko te zo­vu po­e­te i cr­no­ri­sci)
obič­ni po­tu­ka­či i pljač­ka­ši.
Ra­to­ve vla­ge vrv­ni iz­mil­ni­ci.
Stvo­re­njem da­kle pre­te­ži­to ološ.

Ju­tros su na­ši po­hod­ni­ci kre­nu­li na za­pad.
Is­pra­ća­li smo ih žuć­ka­sto-ko­so­gled­no,
kao avar­ski đa­ci.
I sa­mo su psi (jer zbog ne­če­ga mr­ze me­tal)
la­ja­li na ko­lo­nu na­ših to­po­va.

Uči­li su te da po­bo­žno iz­go­va­raš “ze­mlja na­ša”
(s oba­ve­znom in­ver­zi­jom).
I dru­gi su na­ro­di pa­tri­o­ti, ne­ma zbo­ra,
al’ mi smo u to­me pra­ve svi­nje.
Na­cion, na­cion, grok­će­mo u ho­ru.
Ve­le da smo mi Ra­to­ve gla­vu­dže šlem,
ne­za­u­sta­vlji­vi na­val­ni­ci…
Mi sa­mo du­va­mo mi­na­ma pod re­po­ve,
od gra­do­va – pra­vi­mo pe­ći­ne.
Na­še po­be­de – te­ra­ju na po­vra­ća­nje.
Ra­to­vog du­pe­ta sli­ka to smo mi.

Naš Vo­đa, Ra­to­ve tru­be plju­vač­ka,
i po­ko­ri­telj su­sed­nih na­ro­di­ća,
naš Vo­đa, s gu­šter po­gle­dom i či­vit-usna­ma,
obič­ni je mr­co­ljub. Ba­gri­nog sre­bra zvrk,
olo­še­ve če­sme na­poj, a in­te­lek­tu­al­ci­ma
(ima­mo i ta­kvih) jo­gurt na­pi­tak.

A iz­ve­če­ri kor­zo­om pre­sto­ni­ce,
no­go­stup u pup, lan­da­ra­vih po­kre­ta,
šet­ka­ju od­u­zi­ma­či ži­vo­ta,
ni­šta­ri­je s bo­žan­skim ovla­sti­ma.
Okot rub­nih svoj­sta­va obod­ne ze­mlje na­se­lja­va.
Ta­ko je iz­gle­da pi­sa­no,
iz­boj­če ne­be­sni, plem­ko Sa­vi­na.

Knji­žev­ne no­vi­ne, decembar 1992.


Ja­di srp­ske du­še

Pro­cvi­li­la ne­us­po­red­na
srp­ska du­ši­ca
sve osta­le svoj­stvi­ma svo­jim
pre­vas­ho­de­ća,
je­din­stve­ni u va­se­lje­ni
elek­tron­ski fluks.
Te­ško je njoj ru­ta­vo sa­moj
mleč­ni­ci ne­be­snoj,
oko nje su us­ko­pi­šće­ni
če­grst lju­be­ći,
mu­ši­ča­vi,
su­ši­ča­vi,
na­ro­di.

Ne da se ona!
Di­ja­mant­skom ru­pu­lji­nom
be­sno uda­ra,
no­ve re­ke-gra­nič­ni­ce
u pro­sto­ru pro­se­ca
– tu će več­no hra­ni­ti
či­sto­tu so­ja svog.

No­se­ka­njom sre­br­nom
nju­ši obla­sti –
ki­ha, šmr­ca, na­nju­ši­la
se­lo pu­no ne­so­ja:
sad će oni vi­de­ti!

Na­pa­lje­na na­palm ba­ca
du­ša pat­nič­ko-rat­nič­ka,
eks­plo­zi­vu za­mr­še­nu
ko­su mi­lu­je,
iz­ve­če­ri za­mo­re­na
uc­me­ka­va­njem
sed­ne na sle­me i cre­po­ve
gric­ka k’o bi­skvit.

Knji­žev­na reč, septembar 1992.


Iz­nad pu­ri­fi­ko­va­nih na­se­o­bi­na

Iz­nad pu­ri­fi­ko­va­nih na­se­o­bi­na
ki­ša pa­da. Svra­ke štrak­ću. Ohra­brio se i de­tlić:
ubi­ce-pret­kuć­ni­ci već su da­le­ko,
na mo­ru, u ša­ren­ga­ća­ma.
Gra­fit­ni psi vi­so­kim sko­ko­vi­ma
ope­va­ju za­la­zak sun­ca.

Ne­ke spo­do­be ga­mi­žu, kroz še­var, na se­ver.
Naj­u­ri­li smo iz ovih bla­go za­ta­la­sa­nih pre­de­la
(na­šoj du­ši su­klad­nih)
ša­fran-zja­ka­va
i go­mo­lja­sto-gu­ra­va
ple­me­na.
Slat­ka­ste ne­ka dru­gde
ko­pa­ju svo­je ka­ću­ne,
slu­za­ve svo­je na­pit­ke
dru­gde ne­ka ku­va­ju, ku­ša­ju.

Iz­nad pu­ri­fi­ko­va­nih na­se­o­bi­na
ki­ša pa­da. Sam­pas sto­ka na po­lji­ma, gra­fit­ni psi.
Pred oči­ma pu­ca
le­pa ko­ma­de­ška te­ri­to­ri­je,
za jed­nu kne­že­vi­nu sa­svim do­volj­na.
Još sa­mo da se na­đu oni
što bi se, bez lo­ših sno­va,
mo­gli skra­si­ti tu.

Knji­žev­na reč, septembar 1992.


Srbi pišaju na Sarajevo

Srbi pišaju na Sarajevo
upoređujući
parabole mokraće
s parabolama granata.

Zašto, upitah jednog raskrečenog,
satirete taj grad?

Taj grad je istorijska greška
i mora biti zbrisan
– velio mi pljesnuvši po dupetu top.

I dok ponavlja “zemlja srpska, zemlja srpska”
pljuvačkom mi lice prska
– ne on
nego nezgodan suglasnički sklop.

Republika, maj 1994.


Avarski đaci

Mariji

Uvek je isti raspored crnog i belog
na poprsjima i šapama pasa.
Po njima ćeš raspoznati naseobine
nas, avarskih đaka.

Konjozvrkasti Avari, učitelji naši,
odjurili su preko peščara i trščaka,
preko sedefnog obruba košave,
preko pogašenih vatri i zubala mrtvih pasa
odjurili su – u ništa.

U kolencima iskrzane trske
mi vidimo njihova mala lica,
lica duhova – savetodavaca.
Ona nam došaptavaju
koga i kada napasti valja.

Evropejci nas zovu “plemenom Ogavaca”
zbog naših podmuklih pohoda, pirova smrti
i bolećivog pozivanja na zakidanje nekog prava.
Oni ne shvataju našu nesreću:
nama nedostaje
ono što uvek nedostaje punom mesecu.
Mi možda i nismo narod, mi smo samo soj.
Anahronizam kao kesten, teški i sebi i drugima.
I zato potajno tražimo onu rupu u plavilu
kroz koju su u nevid nestali Avari
sa svojim psima i konjima.

1994.


Bog dobre prilike

Nebojši Popovu

Mi smo narod najstariji! rekao je Mazalo.
Mi smo okot plavetnila! rekao je Natpop.
Pesnici, dotrpeznici, zunzali su o nacionalnom osećanju.
I sve je doista obuzelo jedno osećanje
isto posle toliko vekova:

Osećanje dobre prilike, osećanje dobre prilike,
krećemo u zoru, krećemo u zoru,
biće lako, biće lako,
slabo su naoružani, slabo su naoružani.

Našem orahu treba prostora za senku, rekao je Polkovodac.
Naši su orasi krošnjeviti! rekao je učeni kepec.
Njihove kuće poružnjuju brda!
Njihova muzika rasteruje zečeve i ribe!
Oni peku glinu, muče svetu zemlju!
Tako su govorili pametari, ali glavno je ostalo neizrečeno:

Prilika je sjajna, prilika je sjajna,
slabo su naoružani, slabo su naoružani,
krećemo u zoru, krećemo u zoru,
iznenadićemo ih, iznenadićemo ih.

Popovi su zapalili borove iglice
i zapevali pesme u slavu Boga.
Većina je međutim čula glas svog starog boga,
boga dobre prilike:

Prilika je kajsijin cvet,
prilika se propustiti ne sme,
plenu se radujte, plenu se radujte,
omotajte vesla u krpe,
iznenadite ih!

1994.


Muve

U podne osobito bockavim
zelenotrbim svojim muvama
razgaćeni velio Tirančić
(rečima biranim):

Hajte, lepe nesnosnice moje,
odzujite do Bosne,
do Bosne mog ličnog vrta smrti,
tamo mnogo mrtvaka istegnutih
a nepronađenih leži.

U repuhu kraj potoka naći ćete ih,
ili na proplanku u bujadi,
il’ ispod gljiva-suncobranki.

Donesite mi malo malce
na svojim maljavim nožicama
vonja i gusta mrcovskog
da liker zarni napravim,
da ga na sto iznesem
kad mi u goste dođu
akademici i crnorisci.

1994.


Tirančić smišlja zahvalnicu narodu

Lepi trojedni narode, najlepši
izjutra kad pokuljaš
iz kloaka-naselja,
iz javnog furgonskog prevoza,
– hvala ti.

Lepahni moj narode,
osećam nežnost prema tebi
dok čekaš u redovima
u kišo-misleno jutro
za trougao mleka, romb brašna, krug masti.

Narode koji jedeš klovna čorbe,
budalu kupusa, ludaka krompira,
soleći ih kristalima plavila,
ne zebi, nećeš skapati od gladi,
muve, zapazio sam, umiru tek u decembru.
Hiljadu puta ti hvala.
Omogućio si mi ostvarenje davnog sna.
Uvek sam sebe zamišljao kao debeljuškastog kana,
pokoritelja stepskih narodića.
Ostao bih večno kancelarijski detlić.
Ti si me umuvao u istoriju.
Ako niko drugi gušteri će
dok se budu sunčali na ruševinama gradova
hvaliti moje ime.

1994.


Rođenje Republike

Konačno imamo našu Zasebnicu.
Niko to nije mogao sprečiti:
mi smo državotvorni narod.
Za razliku od naroda-vancaga
mi znamo tajnu purpurne rose.

Predeli koje smo oslobodili
prosto su preporođeni:
černozjom se puši,
u stenama žice metala pevaju,
gušteri trčkaraju, žapci skaču,
pozdravljaju vlast našu.

Radost je velika, gradi se mnogo
a najviše česme-krajputnice.
Neki vele da su to Česme Ubica
što je s najvišeg mesta demantovano
jer kod nas lošoj savesti mesta nema.

Svi koje smo pobili punopravni su građani Republike.
Ne rade ništa, šetaju ulicama, sede na klupama.
Deluju skoro veselo
ta bleda stvorenja nameštenih kostiju, zakrpljenih rana.
Imaju samo, umesto osmeha,
mlaziće krvi u uglovima usana.

1994.


Šetnja

B. C. akademik i dobar Srbin,
reče kvarcovanom M. K.
(pisac, živopisac i veoma dobar Srb beše i taj)
kad su se u gugutkino podne
sreli na štrafti podrinjskog grada V.:

Lepo je sretati usput
samo lica hrastolikih Srba
(poneki Garagan ne smeta,
izuzetak mazi pravilo).

Lepo je gledati ljubavnike mlade
kako zapucaju pjeje
preko dugačkog vetrušnog mosta
(u svim gradovima to rade a zašto
da kljuvnem nisam uspeo).

Neka ih nek tabanaju do mile volje,
ne smetni s uma da će se iz toga
okreni-obrni ispiliti
il’ stolar il’ soldat il’ akademik
al’ svakako dobar Srb.

1994.


Omarska

Omarska.
Smrt voli lepa imena.

Karlične kosti dobre su za uzengije.
Okrutnosti Cigana prema ragama uvek se divila gospođa Genetičarka.
Raspali ga po gubici, Joška.

Sve mlade Muslimanke
– naredio je General –
ima da nose na haljama
V-izrez sve do pupka
– moj pobednički znak.

Pobeda je božiji dar narodu nebeskom
a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda
pobede nije ni dostojan.

Omarska.
Od butnih kostiju može se napraviti durbin.
Smrt voli lepa imena.

1994.

***

Koliko smrti
da se napravi jedna kneževina-opereta?

Koliko smrti i prognanika
da se ustoliči jedan stihoklepac?

Koliko smrti i ruševina
da bi jedna ocvala kurva
ulovila diplomatskog zeca,
da bi jedna namirisana baba
doživela ljubičasti grč?

Koliko smrti i laži
da bi jedan učeni kepec
dobio svoju Akademiju?

Koliko smrti i lupeštva
da bi bankarski pacov
osećaj ratne iskusio pobede
i da bi lenji ubojičin vučjak
škljocanjem zuba prekratio moljčev let?

1994.


Crnorizac P.

Crnorizac P. bio je veliki
stručnjak za određivanje starosti memle
njuhom istančanim – retko bi se
prevario za vek ili dva.

Bejaše veliki podvižnik.
Iskorenio je običaj igranja “trule kobile”
među kaluđerima (doista sablažnjiva slika).
Propisao je nijansu cigle za gradnju crkava
i sastav legure za zvona.

Svakog se jutra svađao sa đavlom
koji bi mu obnoć zaturio čarapu desnu,
izvrnuo rukav na mantiji, u mrtvi
čvor vezao pertle
– sve da bi ga usporio u delima
od nacionalnog interesa.

Zločini, progoni, lupeštva
graktali su mu pod prozorom.
On je vodio teološke raspre
sa svojom prestarelom ruskom hrticom:
da li su “božja deca” svi
ili su neki ipak malo manje to?

Kukci gradojedci jutros su otišli na sever
(u trščacima su otkrili neki nenačet grad).
On im je mahao – šapom svoje hrtice.
Velikom – velio joj – Pravoslavijom
još ćeš se razmahati ti.

1994.


Pesma ratnih zločinaca

1.

Pucati, pucati na sve,
na ljude, kokoške, pse.

Pucati na svrake i na koze.
Praznu ali još toplu
postelju probosti nožem.

Pucati u odblesak
prozorskog stakla,
i u škrip “pevca”
vrh odžaka.

Pucati u boju divljeg maka
i u zveket mahuna zrelog graška.

Pucati u treperav vazduh jula
i u otužni miris đula.

Život koji nije nastao u znaku krsta
nek zbrišu pritisci kažiprsta.

2.

Prolaze ratni zločinci
– šapću za nama pločnici.
Poznaju se po bršljan-usnama
i sasušenim bobicama lica.

Mi smo umorni kosci a ne šetači-lutani.
Kroz ljudsku travu
napravili smo Veliki Prokos.
Opevaće nas gavrani.
Il’ sveta ptica kos.

Dolaze ljudske zveri
– šapću gradski gušteri
bežeći u zidne fuge.
Odaju ih pokreti ruku odviše masni
i vonj kuge.

Gušteri cinkaroši!
Samo onaj kret ruke
ima punoću i prisnost
samo onaj koji se
završava Ubistvom.

U njinim tetivama
– šapću gugutke platanske
namere bez peska
i snovi bez probuda se stane.

O gugutke usrane,
san i pokret su isto
i oboje se nežno
dovršavaju Ubistvom.

1994.

Iz zbirke pesama Jadi srpske duše, prvo izdanje Beogradski krug, 1995, Sabrana dela (I-VI), Res publika i Informatika, 2006.

Preuzmite PDF zbirke pesama Jadi srpske duše

Srodni link:

Peščanik.net, 05.11.2009.

TEMA – SARAJEVO

Poslednji zapisi Miodraga Stanisavljevića (1941-2005)


348 rečenica o umiranju

***
Othodim, stazom popločanom,
koju uostalom ne dodirujem,
koja je samo odlomak nekog sećanja,
koja se samo podastire pod mojim stopalima
da mi poslednji hod olakša…

***
Mnemnune, duše nepostojanja,
Aeomi, dušice ništavila,
odvedite me u – – tamo
gde nema “u”.

***
Za tri-četiri meseca postao sam nalik logorašima iz Omarske.
Kosti, koža, koš rebara.

***
Ponekad se – patetično – osećam kao Prometej kome orlušina kljuca nutrinu.
Utisni svoje kandže ptičurino da lakše odem.

***
S mirisom divljeg morača u nosnicama otišla je iz života moja žena Marija. Slomila je grančicu sa malo žute cvasti, protrla je u šaci, prinela nosu… Odlazim, rekla je, dođi drveni magarče, poljubi me… Potom joj se glava malo okrenula, u poluanfas, i lice joj se otpustilo…
Neću više brati divlji morač niti njušiti njegov otužni miris.
Neću više brati pelen čiji mi se žuti polen lepio na cipele.
Neću više brati barsku mentu, prejakog, tugaljivog mirisa.
Mirisi se lako brišu iz biblioteke sećanja.

***
Na vlasti je bio odurni trijumvirat Junije, Julije, Avgustije kad je umirala moja žena Marija. Bilo je bezdušno nesnosno vruće u našem stanu na posl.†ednjem‡ spratu.
Julije je upravo preuzeo vlast
i
N
Bili smo sami ja, ona i smrt.

***
Doista bih, da nemam pse, doista bih bio samcit sam.
Ovako sam samo sam.

***
Gađali su tebe, a pogodili su mene, govorila je moja umiruća žena. Znam da su to učinili. Ne znam kako, ali učinili su to. Ti si se provukao, jer si jači, jer su tvoje T-ćelije uništile zasejano seme smrti.
A u meni piknjici, anemičarki, proklijalo. Rascvetalo se. Vidim ružu smrti u sebi.

***
Ne drži me mesto u kući. Izbivam po ceo dan. Gluvokučkarim.
Jer mi se jednako činilo da čujem glas umiruće žene: Učini nešto!
Nije to ponavljala često, rekla je to jednom i posle toga još samo jednom, ali to se kao eho ponavljalo u meni.
Ponavljalo se kao znanje da ne mogu ništa učiniti.
Ništa, iako sam pokušavao da nešto učinim.
Kupovao sam joj knjige lečebne, alternativnih hećima, duhovno smeće autora sumnjivih namera, nabavljao lekarije iz Mađarske, brao po okologradskim pustarama divlji morač, pelen, neven, magareći čkalj, tražio po šumama gljivu Ganodermu lucidum, sušio je, mleo u prah – niko za nekog bolesnika nije učinio toliko znajući da ne čini ništa.

***
Zimovito hladan april. No lišće, kako mu je tako mu je, izlazi iz svojih pupova.
Hladno, zgužvano zelenilo.

***
U jun-julu pomislih da bi dobro bilo otputovat negde, možda u Čeho-Poljsku gdeno živi Jana Novak, što me, velila, koha barzo.
A laser se nadimao kao žaba i nije uspevao da pročita CD sa pesmama sefardskim koje mi je poklonila Jana.
Dovraga sa kineskom tehnologijom.
Dovraga s Čeho-Poljakinjom.

***
Jednom sam ih čuo, na stepeništu: “to mora da je učinio Onaj sa psom”. Kad su me ugledale šmugnule su u svoje ćumeze. Koliko me nemušte mržnje i prilepljenih krivica okružuje! Tako me, znači, zovu: “Onaj sa psom”. Baš zgodno ime “Onaj sa psom”.

***
Dioksin! Rekla je jednog dana Marija, držeći prst u jednoj knjizi. Mora da su nas kljukali dioksinom.
Čitala je gomilu stručnih i šarlatanskih knjiga i znala je sve o tvarima koje izazivaju odmetništvo ćelija.
A možda se negde u našoj sobi nalazi neki izotop koji…
Ništa nisam rekao. Hipoteza kojom se bavila postala joj je opsesija, a sa opsesijama se ne raspravlja.

***
Volim da šetam noću kada kiša pada.
Volim da kisnem šetnju.
Volim noćnu šetnju po kišopadici.
Volim da šetam kišu pustim noćnim ulicama.

Nije svaka kiša za šetnju.
Pljuskovi, provale oblaka, izlivanje nebeskog kabla, koji stvaraju bujice prljave vodušine nisu za šetnju.
Ni plaha, letnja kiša koja samo prelije asfaltnu vrelinu i stvori isparenja koja te guše.
Za šetnju je podesna ona, ni obilna ni oskudna, kiša koja vam kaže da nema nameru da prestane, koja obećava da će padati celu noć. I, što je još važnije, kiša koja pada u ritmu tvog hoda i tvojih misli.
Po takvoj kiši volim da šetam. Da kisnem korake. Da mislim kišne misli. Da sebi postavljam kišna pitanja. Da prebiram po kišnim sećanjima.

***
San koji se ponavlja, s nešto izmenjenim okolnostima i pojedinostima:
U nekom sam dalekom, stranom gradu i kasnim dan-dva s povratkom kući. Možda bih mogao krenuti odmah al’ ne znam imam li kartu za voz, ne znam ni da li je voz otišao, ne znam da li treba da platim hotel ili mi je on, kao gostu, već plaćen.
Ostali gosti, isto stranci, nikud ne žure, čekaju nekakvu završnu svečanost. Samo meni se čini da s povratkom kasnim, kasnim i nije mi jasno bar ne sasvim zašto je tako.

***
Ponekad, kad je lepo vreme, usednem na svoj bicikl, svoj starinski bicikl od 28 inča, jednobrzinac, nikad nazlobrz.
Za ljude iz ravnice, gde su putevi dosadno dugi i dosadno pravi, bicikl jeste zaštita od samoubilačkih misli.
Biram takve puteve i jurim ka horizontu koji se presijava i daljini koja ljušti svoju krljušt.
Zubi zupčanika glođu kost prostora i tole neku glad.
I ne čujem glas: Učini nešto.

***
(Na Bulevaru, tor baru, kenguaru,
Za sitnu paru, traćim vreme.)*
Prolaznici; ribe iz okeana.
Zbijene u loptu.
Bljeskanje belih stomaka.
Strah da ne postanu ajkulina hrana.

* Prva dva stiha napisana su pa precrtana. Smatrali smo da ih treba vratiti jer su ključni za poimanje cele pesme. Na kraju, deo su pesnikovih dana provedenih na Bulevaru pored kartonske, ulične tezgice.

***
Jednog dana, koncem jula, burag je počeo da me zajebava. Pomislio sam: letnja stomačna priča. Pio sam nezaslađen tej od mente, kamiltej, jeo oporo voće… Nije pomoglo. Preporučili su mi sok od bokvice, sa medom, našte srca. Ni to nije pomoglo. Jedna letnja stomačna priča prelila se u jesen… Osetno sam smršao… Obuzimale su me sve crnje slutnje. Možda je moja pokojna žena bila u pravu?
Doktor za probavu uvukao je u moj želudac crevo sa lampicom i muvao ga tamo-amo gledajući nešto na monitoru… Nije našao ništa opako. Prepisao je neke tablete za smanjivanje kiselosti. Odahnuo sam. Ne valja se olako predavati crnim slutnjama.

***
Zvezdana prašina od milijardi “ja” koja više nemaju svoju telesnost…
Kao biljka usahnula je moja žena Marija.
Dugo je sahnula, gram po gram, ali nepovratno.
I posle kremacije sasvim je malo pepela ostalo od nje.
Moja telesnost topila se još brže i nepovratnije.
Bojao sam se i da zavirim ispod košulje do kraja zakopčane.


Mehaničke lutke

U ponoć izađem na svoju terasu na osmom spratu da uhvatim malo svežine koja dolazi s Dunava i gledam retke prolaznike. Groteskan prizor. Prolaznici mi liče na mehaničke lutke. Mehanika ljudskog hodanja je prilično groteskna. Korak napred desne noge prati pokret leve ruke unatrag, koračaj leve noge – desna ruka ide pozadi tela a leva se otklati napred. Što li je tako bog zna, nije zbog ravnoteže jer čovek dobro hoda i kad drži ruke u džepovima.


Ljudsko klatno

Kad je desna noga napred a leva pozadi položaj ruku je suprotan: leva ruka je ispred tela a desna pozadi. I ta smešna mehanika hoda liči mi na dva klatna koja se istovremeno pomeraju u suprotnim pravcima. Klatno nogu ide u jednom, klatno ruku u drugom smeru. Ljudsko telo je prilično smešna naprava. Pomislio sam da je svrha tog klatarenja i mlataranja u hodu bolje održanje ravnoteže. Ali čovek sasvim uspešno hoda kad drži ruke u džepovima. Što i ja činim. Da sebi ne bi ličio na mehaničkog pajaca.


Jedenje jabuke 1.

Jabuku malu, poludivlju, pokušavam da pokusam.
Ljuštim joj koru, pegavu, odbacujem peteljku sasušenu, iskrojim sedefasto ležište semenki, dijagonalni put crva, na kraju ostaje samo ime jabuka, sećanje na jabuku i suvoća na nepcima.


Jedenje jabuke 2.

Potrebna je izvesna prostodušnost, lakoća srca, da se zagrize jabuka.
Nikad ne znate koji šok vas očekuje. Sok – šok.
Sa kruškom ili dinjom je jednostavnije.
Zato dugo ostaje na stolu a tvoji prohtevi zaobilaze njenu oblinu, njeno oblo nepoznato.


Jedenje vinogradarske breskve i nara

V. B.
otmenost ukusa.
otmenost oskudnosti.
ništa navalentno
ne izaziva pobudu
odanosti kao krupna breskva.
ne preliva ti se preko usta.


Jedenje pečurke

Posle iznur-hodice po šumi zvezdara džogerskoj donesoh kući pet samo pet đinđi-birinđi* pečuraka, veže ih ta naklonost sa svetom bajki i ta naklonost za neparan broj.
U čorbaluk il’ s jajcima – nikako ne skrnavi.
Pečurka je dovoljna sama sebi.
I sama sebi je najbolji sud. Dakle, izvrnut šešir na plotnu. Trun soli u sredini.
I čeknem da se u šešir sokom ispuni…
I potom da se na nepcu mešaju pečurkin sok i telo i sok i telo reči.

* Izraz “đinđi-birinđi” dat je u značenju najboljih, dobrih ili sasvim dovoljno.


Jedenje nara

S oprezom, jer nutrinu mu znam, ljuštim nar.
A ispod kore, u opnama providnim, nar, tri kuglice ekstrakta leta migolje se i svetlucaju ko crven alem-kam.
Po pet malih prozračnih mešina pod jezik stavim i čekam da mi u ustima prave kalambur dar-mar.


Jedenje grožđa

Kupio sam malo crnog grožđa samo zato što ga je seljak prodavao u korpi od pruća. Grožđe u korpi od pruća ima drugačiji ukus od onog u plastičnim gajbicama. Kao što i voda menja ukus kada je piješ iz staklene čaše, porculanske šolje ili iz emajlirane posude.
Mora biti da slutnja smrti izoštrava čula.

***
Miholjsko leto u Beogradu.
Spodobe sede u letnjim baštama, čitaju novine, piju pivo, žvaću lepinje s pljeskavicama, gledaju prolaznike, češkaju stomačine, gledaju ružna kolena kelnerica, traće vreme svojih besciljnih života…
Možda je jedna od tih spodoba, češkajući stomačinu dok je ulazila u našu zgradu, obavila poverljivi zadatak, da mojoj ženi i meni usadi spore smrti.
Mogu samo da nagađam kako su to izveli. Toksinom koga nema na “spisku poznatih otrova” a koji pouzdano izaziva divljanje ćelija (isprobano u nekoj laboratoriji na miševima), divljanje koje se otkriva kada je za sve već kasno…

***
Uskoro ću riknuti. I nemam drugog posla nego da mislim na soj spodoba i protuva koje su sjebale moj život.

Hrana mi je odvratna, voda ogavna.
Sa mnom je gotovo.
Ovo je zemlja okota,
očeva spodoba i majki protuva.
Šta, uostalom, imam i da tražim tu.

***
Nahranio sam u parku pet golubova i jednu šantavu vranu (bojala se golubova).
Potom sam večerao sa svojim psima.

***
Dok je moj pas mokrio, posmatrao sam, u parku, kržljavi žbun zove, davno ostao bez lišća. Nekoliko skvrčenih grana i među njima samo jedan narogušeni vrabac.
Slika i prilika mene, sadašnjeg.

***
Učini nešto za sebe, govorio sam sebi kad bih se probudio.
Znao sam, kao i onda kad je to izrekla moja umiruća žena i kad me to proganjalo, mesecima, da ne mogu ništa učiniti, ako se potvrde loša predosećanja.
Mrzilo me da napravim odvar od gljive Ganoderme i da ga popijem. A Ganoderma, vele, pravi čuda. Čuda se u ovoj zemlji ne događaju. Ovde se samo ostvaruju namisli spodoba.
Odlučio sam da ipak nešto učinim i razbistrim mutljag bizarnih naveštenja, i snova.

***
Godinu dana pošto je Marija umrla zasejano seme smrti proklijalo u mom telu toliko da sam shvatio da ni mene nisu promašili.

***
Kraj prozora astmatičnog voza – sad samo u sećanju, prolazim zemljom Srbijom.
Nigde lepog pejzaža, ubogost, jednoličje, i ružne, crne ptičurine po njivama.
Ružnoća tih predela razbolestila me na smrt. Đavao ružnoće na me je prdno.
Što ne zbrisah odatle – pomišljam – na Island žbunasto mahovinast, a prolećast cele godine?

***
San:
U sobi zatekoh neku ženu kako posprema moj krevet.
– Je si li ti neka lopovka?
– Ja sam tvoja bolest!

***
Zapisivati… Ići tamo kuda te vode rečenice…
Neko vreme sam mislio da strogost reda u rečima može delovati na uspostavljanje reda u telu. Iluzija. Ipak, usredsređivanje na sled reči odvlači pažnju od misli na sled dolazećeg.

***
Pisati… Ispisati nekoliko dugih rečenica pred san… dugih rečenica o bilo čemu… Ne znaš “temu”. Nije ti ni potrebna. Dovoljno je jednostavno poći putem kojim te vodi bilo koja reč koju izabereš za početak rečenice… Reč: noć… Reč noć ne otvara nijedan put. Reč: umor… Jalova reč. Dovoljna samoj sebi. Reč: bol… Bol čeka u zasedi, u ljušturi. Ne voli druge reči… Nema se bilo šta zapisati i bilo čemu osim podatka da, evo, ispisujem neke reči da bih zapisao bilo šta ni o čemu pre nego što utonem u – –

***
Jednom ću spevati odu hemijskoj olovci.
Kuglica koja se vrti najnenametljivije prati tok mojih misli i ritmove mojih reči…
Vrteća kuglice, ispiši moju nameru da sutra odem u Mirijevo i kupim špric-dva mastila za moj ink-jet. Na njemu ću otprintati ove zapise i poslati ih Izdavaču blagonaklonom da ih čitateljstvu nestrpljivom i požudnom, u divot izdanju, podastre. Oće, do kurca od laporca.
Jednom ću zaista sročiti odu hemijskoj olovci. Mislim na stare škrabače sa guščijim perima – kako je to bilo sporo i dozlaboga škripavo… Potom čelično pero sa razrezom po sredini – nalik na pičkicu… Umakanje u mastionicu… otresanje viška mastila… zapinjanje… cepanje papira… mrlje… pesak za upijanje… grozota jedna…

***
Mogli su to izvesti ranije, na ulici. Ili u nekom haustoru. Ali, to bi bilo odveć napadno, napravilo bi im blam.
Ovako su samo izblamirali Gospodina Slučaja.
Razgovarao sam sa njim.
Da li je moguće da ste Vi, u tako kratkom razmaku, poslali smrt na istu adresu. Po zakonima Totalne Nasumičnosti sve je moguće. Ali, po mom nahođenju, to ne bi bilo elegantno. A ja držim do elegancije.

***
Izneo sam jednoj prijateljici svoju sumnju da su Mariju i mene razbolestili – ona se rashohodahala: “Ajde, stari, ne upadaj u paranoične fazone… Ovde ću kod tebe prilepiti neku alergiju…”
Nemam nikakvih dokaza – osim svojih predosećanja.
I malo jebene logike da smrt nikad u tako kratkom roku ne pohodi isto mesto.

***
Umirem sam, kao šugavi pas.
Kao da nemam braće. Ni sestru.
Nekoliko polu-prijatelja svraćali su isprva, jedared, onda su prestali. Razumem ih: nesvesni zazor od umirućih. Njih guramo u neki ćošak svakodnevice.
Svako umire samom sebi.

***
Napisao poslednji tekst za list koji se zove… nazovimo ga Glasnikom glasova u pustinji. Tuce godina pišem u njemu. Mnogi se čudili kako je moguće, kako je moguće da to prođe bez posledica.
Ali, nije bilo pretnji. Samo jednom sam dobio pismo u kome je od jednog od mojih tekstova makazama bila napravljena mrtvačka glava.
Za ozbiljnog pretioca jedna pretnja je dovoljna.

***
Jedan od načina za odlazak iz života, način koji bih najradije izabrao, jeste onaj – nestati, nestati netragom, u šetnji od tačke A do tačke B, u šetnji se neosetno dematerijalizovati, pretvoriti se u pra-vodonik, nestati, nestati neosetno u šetnji nastavljenoj i bez šetača…
Neće to ići baš tako, zacerekale su se negde spodobe.

***
Sve mogu da zamislim, samo prestanak misli ne mogu da zamislim.
Kad kažem “praznina bez misli” to je netačno. Reč “praznina” je jedna misao.
Kažem li “survavanje u ponor bez misli” to je takođe mišljenje, imaginiranje.
Misao ne može da zamisli nemislije.

***
Učini nešto! ponavljala je jedva glasno moja umiruća žena. I ja sam znao da ne mogu ništa učiniti.
Učini nešto! govorim sad samom sebi i znam da ne mogu ništa učiniti da preokrenem sled onog što dolazi. Sled od koga mi se ledi u utrobi.
Mogu samo da muklo psujem i ponavljam: spodobe, odvratne spodobe.

***
Sledećeg dana pošto je umrla Marija stigla je kiša – osveženje.
Sanjao sam kako joj donosim džakove svežine.
Kurvina svežina stigla je prekasno.
Kurvina svežina!

***
Ležao sam ispod naprave nalik na nekakvu haubu.
“Kad se upali zeleno dišite normalno”, govorio je operater, “kad se upali crveno zaustavite dah”.
Naprava se u kratkim pomacima pomerala iznad moje utrobe. Crveno… Zeleno… Frktanje… Zujanje…
Onda su mi u venu ubrizgali neku tekućinu. Jodni kontrast, rekli su. Naprava je opet zujala, frktala (ne znam zašto mi se podmestila baš ta reč).
Kad je snimanje završeno i kad sam u velikoj koverti dobio celuloidni snimak i kratak rezime na latinskom, znao sam da u utrobi nosim rascvetanu smrt.
Nije to bila jedna ruža, kao kod moje žene, bio je to pravi buket smrti.
Spodobe. Majku vam spodobsku!

***
Bio sam očajan… Nisam znao kuda idem… Prolaznici su me zagledali…
Da se malo saberem ušao sam u pusto zapušteno dvorište iza Kožarske škole…
Vetar je u dvorištu pravio kovitlac od krupnog platanovog lišća, zgužvanih papirića, čaša za jogurt, plastičnih kesa i limenki od piva.
Kovitlac se premeštao dva-tri metra prema mestu na kom sam stajao, onda se vraćao na polazište.
Sve je ličilo na čudni ples. Tri aluminijumske limenke od piva su, udarajući o iskrzani beton, celom plesu dodavale zvučnu, ritmičku pratnju…
Kovitlac je opet promenio smer i došao mi do nogu. Jedna limenka udarila u vrh moje cipele.
Ušao sam u krug i počeo da plešem. Sa suvim lišćem, zgužvanim papirićima, plastičnim čašama i praznim limenkama…

***
Pokušavam da se setim nečeg iz bilog življenja.
Kratka treperenja pa gašenje.
Kao sijalica kad se sprema da crkne.
Tamo je sve dovršeno.
Isprazniti sebe od sećanja.
Stati prazan pred lice praznine.

***
Odvratnost prema smrti. Odvratnost prema životu. Koji se potuljeno izopači u brlog smrti.
Postoji li nešto treće, u koje se može preliti?
Možda je to prelivanje postojanje? Trag koji na papiru ostavlja kuglica jevtine hemijske olovke…

***
Primećujem da su moji šetački krugovi oko kuće u kojoj živim sve manji. I sve ređi, malobrojniji ili ih je manje. Na koncu će ostati samo tačka. Središte krugova. Bez krugova.

***
Haos u telu. U jednom kutku tela. Koji se širi. Da me preda haosu.
Haose, haose, nosi se, nosi se.

***
Boleštine u ovom gradu drže svoj…
One, najređe, specijalni su gosti.
“Grad je” – velio Predsednik njihov –
“dobro mesto za žetvu.
Lekari su im protuve, lekovi smeće.
Bacite se na posao!”

***
Grad ovaj ostavljam vam u lečno.
Belim ga zovu, ako je belo sinonim za prljavštinu, hrđu, sigu?
Beo je do kurca od lipovca i laporca.
Okovratnik mi se – piše svojoj ženi – jedan konzul – isprlja za jedan dan.

***
Jedan mistik veli da smo mi samo hrana za neka nevidljiva bića.
Jedini spas od toga je da sebe učinimo bezukusnim za njih.

***
Kad se istopi sneg za njim ne ostane beli trag.
Samo bezbojna voda koja nekud otcuri ili ishlapi.
Ostane i sećanje na belinu.

Alexandria press, 17.10.2006.

Preuzmite PDF zbirke pesama Jadi srpske duše

Srodni link:

Peščanik.net, 05.11.2009.

TEMA – SARAJEVO

Preuzmite PDF zbirke pesama Jadi srpske duše

Srodni link:

Peščanik.net, 05.11.2009.

TEMA – SARAJEVO

Leave a Reply