Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Na početku, pre tridesetak godina, posrednici u sporovima zavađenih i zaraćenih jugoslovenskih zemalja nisu imali mnogo sreće i uspeha. Ne sećam se koliko je sporazuma Miloševića i Tuđmana posredovao lord Karington. Pa onda Oven i Vens u Bosni. Posle je nastupio Holbruk. Evropska unija je u to vreme, pojavljujući se u trojkama, takođe bila bezuspešna. O neuspehu Ahtisarija da i ne govorimo.

Kasnije, međutim, posrednici Evropske unije bili su uspešniji. Od Albanije posle krize devedesetih godina prošlog veka preko referenduma o samostalnosti Crne Gore do skorašnjih promena u Makedoniji. U čemu je razlika?

U tome da li je reč o međudržavnim ili unutardržavnim sporovima. U ovim drugim sporovima, posrednici Evropske unije nisu bezuspešni. Bosna i Hercegovina je naizgled izuzetak, ali tu je reč o tipu spora koji nije samo ili pretežno unutardržavni. Koji su, dakle, izgledi posredovanja u sporu vlasti i opozicije u Srbiji?

Prva pretpostavka mogućeg uspeha je zadovoljena, a ta je da nema mnogo izgleda da do dogovora vlasti i opozicije dođe u njihovom neposrednom dijalogu. Ovo govori o političkom stanju u Srbiji. Kako je reč o unutrašnjem političkom i uostalom demokratskom pitanju, prirodno bi bilo da posrednik ne bude stranac ili strani predstavnik. Ako se prođe kroz listu mogućih ličnosti, može se videti kakav je karakter političke vlasti u Srbiji.

Kako je reč o skupštinskoj demokratiji, stranke u sporu mogle bi da sednu za okrugli sto uz posredništvo predsednika Republike. Ovo nije moguće zato što je predsednik uzurpirao vlast, pretvorivši tako činom uzurpacije skupštinski u predsednički sistem. Što ga, predsednika, čini strankom u sporu, pa tako ne može da bude posrednik između političkih stranaka. Zemlja stoga nema predsednika države.

Opet, kako je reč o skupštinskoj demokratiji, predsednica Skupštine bi mogla da posreduje u stranačkom sporu o uslovima pod kojima bi mogli da se održe slobodni i ravnopravni izbori. Nezavisno od toga kojoj stranci pripada, osoba u svojstvu predsednika Skupštine mogla bi da saziva, vodi i posreduje u raspravama na okruglom stolu vlasti i opozicije. Kako je, međutim, predsednica Skupštine produžena ruka predsednika države, ona ne može da ima ili da bude viđena da ima potrebnu nepristrasnost. Tako da zemlja nema predsednicu Skupštine.

Ulogu posrednika mogla bi da vrši i predsednica Ustavnog suda. Trebalo bi da je reč o položaju koji sa sobom nosi gotovo sve vrednosti koje ga čine pogodnim upravo za ulogu rukovođenja okruglim stolom. Ukoliko bi sud imao potreban ugled i ukoliko bi se moglo očekivati da ga posredništvo neće politizovati. Ovakva očekivanja čini se da ne postoje, tako da ni Ustavni sud ne može da pomogne stabilizaciji političkih prilika.

Ulogu posrednika mogla bi da obavlja i posebno ugledna ličnost. Predsednik akademije bi to mogao da bude po položaju. Ali to nije neophodno ukoliko javnost ima posebno poštovanja prema nekom drugom istaknutom pojedincu i u njega ima puno poverenje. Takve ličnosti u Srbiji nema. Najmanje već tridesetak godina vlasti blate sve, dok i sama javnost uglavnom nema ni u koga poverenje.

Konačno, u zemljama kao što je Srbija, ugledni ljudi koji rade u inostranstvu takođe bi mogli da budu pozvani da posreduju na okruglom stolu vlasti i opozicije. Uostalom, oni imaju pravo glasa, pa stoga nisu nezainteresovani za razvoj demokratije u zemlji. Takvih je ljudi možda bilo u prošlosti, ali ih danas nema. Nema ih u smislu da nemaju odgovarajući ugled u zemlji, koliko god ugleda da imaju u inostranstvu. Razloga za to ima više i nisu beznačajni, ali to je posebna tema.

Nije, dakle, samo stvar u tome da je srpski politički režim autokratski već i u tome što su praktično svi javni položaji korumpirani u opštem smislu te reči da im nedostaje ugled koji im po prirodi stvari pripada.

Stoga i strana posrednica. Evropska unija je najprikladnija da preuzme tu ulogu zato što zemlja ima najveće poslovne i političke interese upravo u EU. Nezavisno čak i od toga što je u pregovorima za učlanjenje, ali svakako i zbog toga. Koji su izgledi na uspeh posredovanja?

U drugim takvim slučajevima, kada su odnosi između strana u sporu, dakle između vlasti i opozicije, nepovoljni po opoziciju, uspeh se ne može očekivati sve dok se ti odnosi ne dovedu u neki vid ravnoteže. Uloga posrednika jeste da do toga nekako dovede, najpre samim tim što se pregovara, a potom tako što će vlasti vršiti ustupke kojima će se javnosti sugerisati da ima smisla da razmišlja o tome da glasa za opoziciju jer nije sasvim isključeno da bi mogla i da pobedi.

Problem, naravno, nastaje ukoliko počne da izgleda kao da će posrednica u tome uspeti. Imajući u vidu opisano političko stanje u Srbiji, vlasti će učiniti sve da ova posrednička misija bude neuspešna. Odnos snaga je do te mere naheren na stranu vlasti, da je teško videti kako posredovanje može da bude uspešno.

Novi magazin, 25.11.2019.

Peščanik.net, 26.11.2019.