Iskreno govoreći, sa ovom će se vladom teško moći bila šta učiniti. Pre svega zato što nema sposobnost da sagleda probleme sa kojima se privreda suočava, a potom zato što nema potrebni autoritet da donese neophodne mere, a nema ni administrativni kapacitet da ih sprovede. Biće potrebna rekonfiguracija vlade, samo što je potpuno nejasno kako da se to izvede.

Sa kojim se problemima suočava privreda? Najpre, nepostojanje makroekonomske ravnoteže. Ovo je posledica sklonosti arbitrarnosti u privrednoj kao i u svakoj drugoj politici. Ako se pogledaju kretanja javnih rashoda i prihoda u poslednjih par godina, videće se da je fiskalna politika bila ekstremno politizovana i da je uglavnom potkopavala stabilnost. Nova vlada nije za šest meseci uspela da stavi na hartiju ni jedno jedino načelo kojeg će se u javnim finansijama pridržavati, a o nekoj srednjoročnoj politici koja bi stabilizovala privredu nema ni govora. Fiskalna politika se vodi od rebalansa do rebalansa budžeta. Ako se, opet, pogleda kretanje inflacije, recimo u poslednjih nekoliko godina, videće se da ni u jednom času nije obezbeđena stabilnost cena, ciljana inflacija nije ostvarena, a sada su ciljevi iz osnova redefinisani. Kada je reč o spoljnoj trgovini i o finansijskim odnosima sa inostranstvom, vođena je potpuno neadekvatna politika kursa i potpuno nerazumljivih ograničenja na kretanje robe i kapitala. To je onemogućilo reindustrijalizaciju i održava izvoznu sposobnost privrede na neprijatno niskom nivou. Štaviše, uz sav rast sektora usluga, čemu je pogodovala već pomenuta politika kursa i politika spoljne trgovine, bilans razmene u uslugama je negativan: uvozi se više usluga nego što se izvozi. Konačno, što se tiče politike dohodaka i zapošljavanja, stanje je katastrofalno. Država i dalje zapošljava previše ljudi, a plate u javnom sektoru nemaju nikakvu vezu sa produktivnošću.

To je stanje. Kao i u svemu, samo spoljašnji pritisak racionalizuje ponašanje srpskih političara. U ovom slučaju, ta je uloga zapala krizi koja se ogleda u padu priliva stranih sredstava i smanjenim mogućnostima izvoza. Što će dovesti do značajnog smanjenja potrošnje, a i ulaganja. A to, opet, do niske stope rasta, ako ne i do recesije, što naravno vodi smanjenju zaposlenosti. Pitanje je šta uraditi da bi se adekvatno odgovorilo na promenjene uslove privređivanja.

Najpre, potrebno je razumeti da se okolnosti nisu samo privremeno promenile, već trajnije. U ovom času nije izvesno šta će se događati na globalnom nivou: sve se procene neprestano revidiraju, jer se još ne zna šta će tačno biti politički odgovor na recesiona privredna kretanja. Valja, međutim, voditi računa o tome da ako se smanji finansijska globalizacija, dakle bude manje međunarodnog finansiranja, smanjiće se i trgovina robom. Donekle se može smatrati da je finansijski sektor bio predimenzioniran i da se ista količina razmene robe i usluga može obaviti sa mnogo manjim i jednostavnijim sistemom svetskih finansija, ali nije nemoguće da je taj finansijski balon bio mnogo manji nego što se misli. Za sada se o tome raspravlja uglavnom napamet. Ogromne pare, ogromni profiti, nezajažljiva pohlepa, divlji kapitalizam – sva ta objašnjenja ne doprinose boljem razumevanju stanja u svetskoj privredi. No, bilo kako bilo, ako ima manje para, biće manje trgovine, jer su to dve strane istog procesa. A to znači da će svima biti veoma teško da povećaju izvoz. Srpskoj privredi će biti posebno teško, jer nije izvozno orijentisana i eventualna promena strategije razvoja, kako bi se privredni rast zasnivao na rastu izvoza, zahtevala bi značajnu promenu u privrednoj politici. A opet, teško je videti čemu bi drugom moglo da se teži?

Ključno pitanje nove privredne politike jeste: kako finansirati visoke stope rasta? Srbiji je potrebna relativno visoka stopa rasta u dužem vremenskom periodu kako bi se rešili nagomilani problemi na tržištu rada, na tržištu proizvoda i u javnom sektoru. Strategija koju su sledile zemlje u tranziciji oslanjala se na visok priliv stranih ulaganja sa ciljem da se ojača izvozni sektor i to po mogućnosti tako da ima široku ponudu robe i usluga kojima se može konkurisati na svetskom, to jest uglavnom na tržištu Evropske unije. Srbija je krenula kasno, oslonila se takođe na priliv stranih sredstava, ali nije shvatila značaj ubrzane privredne integracije sa Evropskom unijom za privredni rast zasnovan na izvozu, tako da je uspela da nagomila obaveze prema inostranstvu, ali ne i da razvije izvozni sektor, kako kada  je reč o njegovoj veličini tako i o diverzifikovanosti izvozne ponude.[1] A sada je veoma verovatno da će morati da se menja strategija tranzicije, bar u delu gde se visoka stopa rasta finansira „uvozom štednje“, kako se to kaže, to jest stranim ulaganjima.

U tim okolnostima, potrebno je povećati domaća ulaganja, što može da bude samo na račun potrošnje. Samo po sebi, to ne bi vodilo poboljšanju, jer se ulaganja ne bi isplatila u okolnostima kada se smanjuje potrošnja. To znači da je potrebno značajno povećati proizvodnju za izvoz. Sa sadašnjim nivoom konkurentnosti srpske privrede, to nije moguće. Što znači da je potrebna značajna korekcija kursa, kako bi se smanjili troškovi proizvodnje u evrima. Budući da inflatorni pritisci nisu trenutno jaki, čak i uz značajniju korekciju kursa ne bi bilo potrebno povećati restriktivnost monetarne politike. Uz to, potrebna je što je moguće veća liberalizacija kako spoljne trgovine, tako i finansijskih transakcija sa svetom. Srbija još uvek nije član Svetske trgovinske organizacije, nema operativan ugovor sa Evropskom unijom, a može lako da se suoči i sa problemima u regionalnoj zoni slobodne trgovine (CEFTA). Ne može zatvorena privreda da se oslanja na izvoz. I ne mogu se očekivati ni domaća niti strana ulaganja ukoliko nema slobodnog pristupa stranim tržištima.

Bile bi, međutim, potrebne i značajne strukturne promene. Postojeći monopoli na svim tržištima – rada, proizvoda, finansijskih i drugih usluga – trebalo bi da se izlože povećanoj tržišnoj konkurenciji. Subvencije bi trebalo sasvim ukinuti. To važi i za one koje se indirektno obezbeđuju poreskim sistemom. Bilo bi dobro da se smanje doprinosi, ali su verovatno mogućnosti ograničene budući da je veoma nepovoljan odnos zavisnih i onih koji plaćaju doprinose. Svejedno, verovatno bi čak i skromna reforma penzijskog sistema omogućila značajne uštede. A srednjoročno posmatrano, sistem socijalnog staranja, i penzijski sistem posebno, bi trebalo iz osnova reformisati.

Kada je reč o javnim rashodima, ulaganja u javna dobra i u ljudski kapital bi trebalo da budu značajna. Srbija je zapuštena zemlja, infrastrukturno i na svaki drugi način. Srpska privreda, takođe, ne može da konkuriše jeftinom, neobrazovanom radnom snagom, već samo obrazovanom i stručnom radnom snagom. To, naravno, podrazumeva ozbiljnu reformu školstva, na čemu se ne radi. Isto važi i za zdravstvo. Čitav javni sektor bi trebalo osloboditi svega što može da preuzme privatna privreda. Čak i ako ostanu neki elementi prirodnih monopola, morao bi se naći način da i ta preduzeća posluju na komercijalnim osnovama, a sve ostalo bi moralo da bude privatizovano i izloženo konkurenciji. To posebno važi za energetski sektor. U budućnosti, to će biti sektor sa veoma razvijenom konkurencijom kako kada je reč o izvorima energije, tako i kada je reč o snabdevanju i trgovini. U tom kontekstu, oslanjanje isključivo na ruske izvore energije verovatno je, kao i sve ostalo, zastarela strategija.

Efikasnost države bi morala veoma mnogo da se poveća. Jedan od razloga što je udeo neformalne privrede tako veliki jeste i to što je država skupa i neefikasna. Tako da nema smisla plaćati poreze i doprinose, ako država ne daje ništa za uzvrat. Ne bi trebalo izgubiti iz vida da se porezima kupuju državne usluge, recimo sve one koje spadaju u vladavinu prava i u snabdevanje javnim dobrima. Ukoliko njih nema ili su neadekvatne, plaćanje poreza gubi smisao, pogotovo ukoliko je svejedno potrebno nekome platiti za tu uslugu na koju država ima monopol, a ne obavlja je efikasno ili je ne obavlja uopšte. To što se država proglasi monopolistom u javnom sektoru, ne znači da će njene usluge biti korišćene i da neće imati konkurenciju ukoliko je neefikasna i skupa. Recimo, i centralna banka je monopol, pa ipak niko osim nje same ne pokazuje interes za njen proizvod, dakle za dinar.

O svim ovim pojedinačnim merama može se raspravljati, ali nema mnogo prostora za raspravu o strategiji ubrzanog rasta srpske privrede. Potrebno je da izvoz robe i usluga u nekoliko sledećih godina dostigne vrednost značajno veću od 50% bruto domaćeg proizvoda, dok je to sada jedva iznad 20%. To je sa postojećom strukturom ponude neizvodivo. Da bi se ona promenila, potreban je duži period značajnog rasta privatnog ulaganja i sporog rasta potrošnje, uz otvorenu privredu i iznutra i prema spolja i uz adekvatne relativne cene – dakle kurs i kamate. To sve podrazumeva ubrzano integrisanje u Evropsku uniju, jer je to ključno tržište za izvoz, a i očuvanje dobrih odnosa sa susedima, jer su i njihova tržišta važna za izvoz iz Srbije.

Prvi korak ka novoj strategiji privrednog rasta bi trebalo da bude srednjoročna projekcija razvoja javnog sektora koja bi trebalo da radikalno reformiše njegov obim i obuhvat, da utvrdi izvore javnih prihoda koji su u skladu sa efikasnim privređivanjem, i da odredi strukturu i efikasnost javnih rashoda i usluga. Druge zemlje razmišljaju o povećanju javnih rashoda uz istovremeno smanjenje poreskog tereta. U Srbiji to nije moguće: država nema para. A ne može ni da se zaduži, jer će teško naći nekoga ko bi joj pozajmio novac. To ne znači da ne bi trebalo smanjiti javne rashode i značajno reformisati poreski sistem sa ciljem da se pozitivno utiče na efikasnost privređivanja. Generalno govoreći, jednostavan poreski sistem sa jednom stopom za neposredne i jednom za posredne poreze bi verovatno bio najbolji (ostavljam po strani akcize i neke druge manje poreske stavke). Javni bi, pak rashodi, trebalo da vode računa pre svega o međugeneracijskoj pravdi, kako kada je reč o ulaganjima tako i kada je reč o potrošnji. U ovom času, najveći broj nezaposlenih je među mladima, neobrazovanima, onima koji su izgubili posao i ženama. To je, bar delimično, posledica potpune nebrige za različit tretman mlađih i starijih generacija u postojećem sistemu oporezivanja i javnih rashoda.[2]

Posebno bi trebalo razmotriti izdatke za snage bezbednosti i troškove spoljne politike koja se sada vodi. Srbiji nije potrebna velika profesionalna vojska, a nema novaca za veliku vojsku zasnovanu na opštoj vojnoj obavezi. Potrebna je mala profesionalna vojska koja može da se suočava sa sasvim specifičnim izazovima bezbednosti i može da izvršava međunarodne obaveze. Ovo zato što ne postoje nikakve ozbiljne pretnje bezbednosti, ne mogu se osvajati nove teritorije, a predstoji integrisanje u kolektivni sistem bezbednosti u Evropskoj uniji. Takođe, potpuno je nepotrebno trošiti novac i energiju na spoljnu politiku koja se rukovodi neostvarivim i nepoželjnim ciljevima. Srbija ne može da integriše Kosovo, a isto važi i za Republiku Srpsku. Troškovi koji se time opravdavaju ili to imaju za cilj, su čisto bacanje para.

Sve ove reforme – fiskalne, monetarne, trgovačke i strukturnih politika – mogle bi, ukoliko bi postojala politička volja, da se pokrenu, a neke i izvrše, za pola godine. Najbolje ove sledeće godine, jer će ona i tako biti obeležena padom proizvodnje i izvoza, a možda i negativnim rastom bruto domaćeg proizvoda.

Ovako, kako sada stoje stvari i ovako kako je krenula vlada, ne bi bilo iznenađenje ako bi se ušlo u produženi period niskih stopa rasta. To bi, ako bi do toga došlo, imalo posledice slične onima iz devedesetih godina prošloga veka. U ovom času, sve što se čini liči veoma mnogo na ono što su činile vlade iz perioda vladavine Slobodana Miloševića. Ako se tako i nastavi, posledice će biti slične. A ova vlada, ova struktura vlasti i idelogija na koju se oslanjaju kao da iz nostalgije ili iz uverenja reafirmišu sistem vrednosti i politiku iz prethodne decenije.

 
Peščanik.net, 24.12.2008.

———–    

  1. O tome sam detaljno pisao u radu „Trade, Investment, and Development in the Balkans“ koji će uskoro objaviti UNDESA.
  2. O tome detaljne analize u: Directorate-General for Economic and Financial Affairs and the Vienna Institute for International Economic Studies, “Adjustment Capacity of Labour Markets of the Western Balkan Countries I-II”, European Economy. Economic Papers 346, November 2008.