Pobednici u Drugom svetkom ratu, hrabri partizanski bojovnici, veoma su voleli lov. U tome ima ponešto atavizma; kad se neko navikne na pucanje, od toga ne može baš lako odustati. Tako već u prvom naletu mirnodopske antiptičje ofanzive padaju nedužne šljuke i prepelice kao snoplje, čitava priroda pretvara se u jedan globalni Berlin koji treba pokoriti. Državnici svih zemalja u određeno vreme priređuju za svoje diplomatske goste odstrel kojekakve divljači, mislim da su oni sa Istoka u tome sasvim prekardašili. Jer to što su hajkači Brešnjevljevi, Titovi ili Honeckerovi, navukli pred oštre cevi svojih glavara, to su čitave hrpe, zečeva, srna, medveda. Možda je krah socijalizma doneo privremeno oslobođenje proletarijata životinjskog carstva, po šumama i gorama Istoka, ili mi se tako samo čini.
Sve ovo govorim zbog jednog predmeta koji stajao je u našoj kući, pripadao je rođaku, oficiru bezbednosti, lovcu takođe. U toj futroli bila je pohranjena opasna puška, nisam smeo ni prići toj spravi, kroz godine. Mislim da su ovakvi predmeti bili opšte rašireni, svuda je bilo manjeg ili većeg oružja, koje produžavalo je svetsko ratno stanje, neprijateljstvo sa srnama. Zapravo sam sasvim izgubio iz vida ovaj tobolac iz vlastitog doma, pomišljam na tu stvar, prateći njen društveni razvoj, jer svaka pojava, kroz vreme, lagano se modifikuje, uzima na sebe nove ovlasti, najzad doživljava potpunu transformaciju.
Pamtim kako se u finim kućama našeg socijalizma, ova opasna futrola vremenom preobrazila u nešto slično, a ipak prilično različito. Naši drugovi su započeli da igraju tenis, shodno tome, po zidovima u kućama novog života visile su sve češće vrećice za rekete. Možda su ti naši montanjari, koji su najzad shvatili kako lopta mora preći preko mreže, a ne da je cilj uterati je u nju, moguće da su ti isti novopečeni teniseri nastavili usput pogrom prepelica, svejedno, bjeli britanski sport postao im je ono glavno, prepoznatljive futrole po mnogim kućama lagano su prevladale. Mislim da nije bilo generala koji se nije okušao u ovom elitnom sportu, od vremena predratnih šampiona Palade i Punčeca do generala Viktora Bubnja koji je izdahnuo igrajući u dublu, kakav je to bio napredak naše proleterske civilizacije! Trebalo je samo čuvati se da ne igraš ako imaš previsok krvni pritisak i ako se, sve u svemu, ne živciraš previše, samo pusti da lopta ide kud ide. Ovo prerušavanje visokih vojnih lica u mekopute svilene igrače sa britanskog otoka nastavljeno je i kasnije, u vremenima tranzicije, onda kada su igrači prestali da budu drugovi a postali su, bar nominalno, gospoda.
Samo što svaka igra ima svoj kraj, ko će se toliko natezati s tim glupim gemovima i setovima, uz to potrebno je mnogo matematskih radnji da se sve izračuna do kraja. Osim toga, razvoj porodičnog života u ovim sredinama postupno je naginjao ka umetnosti. Jasno je da će ona futrola za ubitačnu dvocevku, potom laka navlaka za teniski reket sada postati kutija za violinu. Možda dedovi i očevi, lovci, pa potom tenisači, nisu obavezni ići na koncerte svojih unuka, nema onog čistog lovačkog zraka po koncertnim dvoranama, nema te lovačke usplahirenosti onde, nema ni opasnih uzbuđenja na crvenkastom pesku igrališta. Svejedno, ta obloga skupocenih instrumenata postala je vidnija, sve češće neko čedo iz dobre kuće tegli ovu spravu, odlazeći na čas u muzičku školu. Ne znam da li jedan ovakav torbak, sada u ulozi čuvara skupe muzikalije razmišlja o svojoj prošlosti, sećajući se svoga ratobornog porekla, svoje sportske epizode, a gledaj dokle smo danas dogurali!
Sve ovo može stvoriti jednu uzornu sliku našeg društvenog razvoja, prekinimo sa ubijanjem, manimo se bezvrednog nabijanja lopte, vreme je za Jochana Sebastiana. Onda odjednom sećam se vrlo klasične scene iz detektivskog filma: u sred one svečanosti koju treba da okruni nekoliko violinista, upravo ovi pretvaraju se u nešto neočekivano, jer u violinskim kutijama takođe mogu biti skrivene strojnice, pir se može pretvorio u masakr i krvoproliće.
To je konačna obrazina jedne ovakve futrole, njena potuljena, skrivena, često vrlo prevrtljiva sadržina. Kutija, čak i ona za bombone, čak i ona limenka za juhu od paradajza ima svoju metafiziku, ne sme se verovati lepoj etiketi koju ovekovečio je Warhol.
Kutija, ma kakvog oblika, ima svoj istinski filosofski izazov, to je ona šupljina jednog krčaga, ono ništa unutar jednog vrča, čijem ničemu posvetio je svoju meditaciju Heidegger.
Kutiju (bilo čega) uvek ispunjava nekakva tečnost, čak ako je i prazna, čak ako joj sadržaj nije tečan. Jer ono osnovno u ovoj pojavi promenljivost je njenog agregatnog stanja, njeno opasno protejsko svojstvo. To su pokazali moji dragi sunarodnici, koji su mimo optimističkog razvoja jednog pomagala – od ovoja za dvocevke na elegantne etuie za rekete i na mahagonijske kutije za violine vitkih vratova, – u nedavnoj prošlosti ponovo pripucali kao ludi, bez ikakvog skrivanja, bez ikakvih futrola.
( U ovo divno letnje doba draže mi je setiti se sadržaja vesele futrole, kontrabasa, iz novele Čehova. Tamo se krila jedna ljupka gola devojka.)
Feral Tribune, 16. kolovoza 2007.
Peščanik.net, 02.01.2010.
