Poznati i dobrano kontroverzni biznismen Stanko Subotić, legendarni Cane, tvrdi da ga je bivši ministar policije Dušan Mihailović reketirao – radi se o sumi od nekoliko stotina hiljada evra, naravno, ministar u ekspresnoj izjavi to odbija i ne priznaje, ali scenario je vrlo jednostavan: u atmosferi opšteg muljanja u Srbiji, isprepletali su se nivoi, funkcije pomešale kao karte, i zajedno su u tom scenariju bivši Prvi pendrek Republike i glasoviti biznismen, i vladika šabačko-valjevski Lavrentije.

Dobro je poznato – a to Mihailović i tvrdi u svojim memoarima – da su godinama i crkva i državne strukture bile „na zajedničkom zadatku“. Koliko je ovo moguće dokazati, stvar je eventualne istrage, ali za sada pomenimo jednog komentatora koji duhovito primećuje: „Sklon sam da verujem obojici.“ Ovo je tačno, iako dokaze tek treba naći ali smisao ovog zapisa je u nečem drugom – lično smo skloni da ne verujemo mnogo ni jednom ni drugom. Muljanja je toliko bilo da više niko nije siguran ko je u ovoj priči pravo novac, a ko ga je prljao. Odmah valja odgovoriti jasno na gore postavljena pitanja koja nisu retorska: ovo niko neće ni dokazivati, odnosno, svi će se potruditi da stvar ostane u magli, jer to je opšti metod privrednog i društvenog života u Srbiji.

Vladika šabačko-valjevski Lavrentije poslovično oprezan čovek našao se u ovoj „priči“ na način koji nije veliko iznenađenje za onog koji pamti ono vreme. On je bio u prilici da bude svedok ovih razgovora i pregovora, a navodno je u pitanju suma koja je trebalo da bude izdvojena od strane biznismena za podizanje crkve na Ubu. Nije ovo jedina crkva koju su gradili grešnici i pokajnici prljavim novcem i u tome nema iznenađenja, jer crkve su spomenici koje podižu grešnici i pokajnici, i tome se ne treba mnogo čuditi. Nevolja je ovde u tome što je potreba da se greh opere normalna, ali pokajanje bi moralo biti javno i pošteno dato da bi imalo neku vrednost u crkvi.

Ova tipično naša priča ima svoju vrlo zanimljivu istoriju. Napisao je bivši ministar policije dva debela toma svojih memoara i publikovao ih u Beogradu 2005. godine u dva toma, pod naslovom „Povlenske magle i vidici“. U kasnu jesen, kad pramenovi magle zastru vidike daleko nad Semberijom, vidici se gube, a neki vidici koji bi ukazivali na ovo kod Mihailovića ostaju u magli i dalje. Svima je ovde stalo do magle, jer ako bi se stvar raspravila i pokazalo se ko je u pravu a ko laže, to ne bi odgovaralo nikome, jer u magli je najudobnije. U pomenutim memoarima bivšeg ministra policije imamo nešto što je dragoceno za vreme koje je za nama.

Daleke 1989. godine, kada je Jugoslavija pucala po etničkim i verskim šavovima, negde u februaru mesecu, doneo je valjevski lokalni list koji se zove „Napred“ jednu zanimljivu vest. Ondašnji predsednik Skupštine SO Valjevo Dušan Mihailović istaknuti partijski funkcioner, prvi je predložio da se stvori prvi put Kalendar SSRN, sa novim simbolima i datumima. On se založio da se sveti Sava u tom kalendaru posebno obeleži, odnosno njegov dan – 27. januar. U ovoj inicijativi nije bilo zapravo ničeg neobičnog – SSRN je bio i zamišljen kao nepartijska organizacija koja okuplja sve građane i stvara neku vrstu tabele vrednosti na pluralističkom principu. Međutim, od ove inicijative nije bilo ništa i sv. Sava je ostao u crkvenom kalendaru, a onaj kalendar SSRN nije ni napravljen. Taj znak „svetosavlja“ bio je prvi signal čitave jedne serije manipulacija koje su počele da vezuju i biznismene i političare i crkvene velikodostojnike.

Šta je u ovoj priči iz sadašnje perspektive bitno, a to je sigurno ovo opšte muljanje u kojem je mafija osvojila svoje mesto u državi.

Vladika Lavrentije se ne oglašava, ili, kako bi se kolokvijalnim novinarskim rečnikom reklo – ne odaziva se na telefon, i sva je prilika da bi iz njegovog oglašavanja mogle da budu poznate neke činjenice, među kojima su i sledeće. Prvo, nije problem u tome što je novac eventualno uzet od kontroverznog biznismena – istorija Crkve puna je primera kako su se grešnici u pranju novca nastojali i sami oprati. Drugo, bilo bi dobro da se oglasi jer bismo tek onda znali na temelju izjave verodostojnog svedoka o čemu se ovde radi. Najverovatnije je da je potka ovog scenarija u sledećem: niko neće ni tragati za dokazima, jer traganje bi moglo da uputi i na mnoge druge tragove. i sve će ostati u magli u kojoj je svima lakše.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 13.08.2010.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)