Sergei Supinksy

 
Često zaboravljamo kako fašizam dejstvuje: kao čista i sjajna alternativa ovozemaljskim dužnostima svakodnevice, kao svetkovina potpuno iracionalnog protiv razuma i iskustva. Fašizam karakterišu oružani odredi koji ne liče na oružane odrede, ravnodušnost prema pravilima rata protiv naroda koji se smatraju inferiornima, veličanje „carstva“ posle otimanja teritorija.

Fašizam slavi nagu mušku figuru, opsednut homoseksualnošću koju istovremeno kriminalizuje i oponaša. Fašizam odbacuje liberalizam i demokratiju kao lažne oblike individualizma, daje prednost kolektivnoj volji nad individualnim izborom i fetišizuje slavne podvige. Jer delo je sve a reč je ništa; reči su tu samo da omoguće dela i da ih onda prevedu u mitove. Istina ne može postojati, pa je istorija samo puko političko sredstvo. Tako je Hitler mogao da govori o svetom Pavlu kao svom neprijatelju, Musolini da priziva rimske careve.

Sedamdeset godina posle kraja Drugog svetskog rata zaboravili smo kako je fašizam nekada bio privlačan Evropljanima, kao da ga je diskreditovao samo ratni poraz. Danas te ideje bujaju u Rusiji, zemlji koja svoju politiku istorije organizuje oko sovjetskog trijumfa u ratu, dok ruski zov sirena ima neobičnu privlačnost u Nemačkoj, poraženoj zemlji koja je trebalo da uči iz tog rata.

Moskva je revoluciju pluralizma u Ukrajini doživela kao šokantan poraz, i za uzvrat je pokrenula napad na evropsku istoriju. Dok uznemireni ili fascinirani Evropljani prate kretanje ruskih specijalnih snaga sa Krima kroz Donjeck i Lugansk, propagandisti Vladimira Putina gledaju kako da ih uvuku u alternativnu stvarnost, u tumačenje istorije koje se prilično razlikuje od svega što većina Ukrajinaca misli, i što se zapravo može dokazati. Tvrde da Ukrajina nikada nije postojala u istoriji ili, ako i jeste, bila je samo jedan deo ruskog carstva. Ukrajinci ne postoje kao narod; u najboljem slučaju, to su Mali Rusi. Ali ako ne postoje Ukrajina i Ukrajinci, onda ne postoje ni Evropa i Evropljani. Ako Ukrajina nestane iz istorije, nestaće i mesto najvećih zločina nacističkog i staljinističkog režima. Ako Ukrajina nema prošlost, onda Hitler nikada nije pokušao da uspostavi svoju imperiju, a Staljin nikada nije sprovodio teror glađu.

Ukrajina naravno ima svoju istoriju. Teritorija savremene Ukrajine lako se može smestiti u okvir svake veće epohe u evropskoj prošlosti. Kijevska istorija istočnoslovenske državnosti počinje u Kijevu pre jednog milenijuma. Njen susret sa Moskvom uslediće vekovima nakon vladavine iz centara kao što su Viljnus i Varšava, a pripajanje ukrajinskih zemalja Sovjetskom Savezu tek pošto su vojna i politička trvenja uverila i same boljševike da Ukrajinu treba tretirati kao zasebnu političku jedinicu. Posle brojnih smena okupatora Kijeva, na kraju je pobedila Crvena armija pa je 1922. uspostavljena sovjetska Ukrajina kao deo novog Sovjetskog Saveza.

Baš zato što je Ukrajince bilo teško potisnuti, i baš zato što je sovjetska Ukrajina bila zapadna pogranična zemlja SSSR-a, od početka sovjetske istorije pitanje evropskog identiteta Ukrajine bilo je centralno. Sovjetska politika dvoumila se oko Evrope: sovjetska modernizacija je trebalo da prati evropsku kapitalističku modernost, ali samo da bi je prevazišla. U toj postavci Evropa može biti progresivna ili regresivna, u zavisnosti od trenutka, perspektive i raspoloženja vođe. Tokom 20-ih godina prošlog veka sovjetska politika je bila naklonjena razvoju ukrajinske intelektualne i političke klase, pretpostavljajući da će se prosvećeni Ukrajinci svrstati uz sovjetsku budućnost. Naredne decenije sovjetska politika je planirala da modernizuje seoske oblasti kolektivizacijom zemlje, pretvarajući seljake u državne zaposlenike. To je dovelo do pada prinosa i masovnog otpora ukrajinskih seljaka koji su verovali u privatno vlasništvo.

Josif Staljin je ovaj poraz preinačio u političku pobedu, kriveći za neuspeh ukrajinske nacionaliste i njihove strane pokrovitelje. Nastavio je sa rekvizicijama žita po Ukrajini, potpuno svestan da milioni ljudi gladuju, i zbrisao novu ukrajinsku inteligenciju. Više od tri miliona ljudi umrlo je od gladi u sovjetskoj Ukrajini. Uspostavljen je novi sovjetski režim zastrašivanja, a Evropa je postala pretnja. Staljin je, besmisleno ali delotvorno, tvrdio da Ukrajinci namerno izgladnjuju sami sebe po naređenju iz Varšave. Kasnije je sovjetska propaganda odlučila da je svako ko pomene glad špijun nacističke Nemačke.

Tako je rođena politika fašizma i antifašizma prema kojoj je Moskva stajala na braniku svega što je dobro, dok su svi njeni kritičari bili fašisti. Ovu vrlo delotvornu pozu nije osujetilo ni stvarno savezništvo sovjeta sa stvarnim nacistima 1939. Budući da je zloupotreba antifašizma u ruskoj propagandi opet aktuelna, važno je zapamtiti: manihejsko naravoučenije ove grandiozne priče bilo je namenjeno da služi državi, i ni na koji način je nije ograničavalo. Ali antifašizam kao retorička strategija nije isto što i suprotstavljanje pravim fašistima.

Ukrajina je bila u središtu politike koju je Staljin nazvao „unutrašnja kolonizacija“, izrabljivanje seljaka unutar Sovjetskog Saveza umesto naroda iz udaljenih kolonija; Ukrajina je bila i u središtu Hitlerovih planova za spoljašnju kolonizaciju. Nacistički Lebensraum obuhvatao je pre svega Ukrajinu. Njenu plodnu zemlju trebalo je očistiti od sovjetske vlasti i upregnuti je u korist Nemačke. Plan je bio da se i dalje koriste Staljinove kolektivne farme, ali da se tok hrane preusmeri sa istoka ka zapadu. Nemački planeri su očekivali da će i do 30 miliona stanovnika Sovetskog Saveza usput umreti od gladi. Za njih su Ukrajinci naravno bili podljudi, nesposobni za normalan politički život. Nijedna evropska zemlja nije bila podvrgnuta toliko intenzivnoj kolonizaciji kao Ukrajina, i nijedna evropska zemlja nije podnela veća stradanja: od 1933. do 1945. Ukrajina je bila najpogibeljnije mesto na svetu.

Iako je Hitlerov glavni ratni cilj bio uništenje Sovjetskog Saveza, alijansa sa Sovjetskim Savezom mu je bila potrebna za početak vojne kampanje. Pošto je 1939. postalo jasno da će se Poljska opirati, Hitler je regrutovao Staljina za dvostruku invaziju. Staljin se godinama nadao takvom pozivu. Već dugo je sovjetska politika težila uništenju Poljske. Štaviše, Staljin je verovao da će savezništvo sa Hitlerom, dakle saradnja sa krajnjom evropskom desnicom, biti presudno za uništenje Evrope. Mislio je da će nemačko-sovjetska alijansa okrenuti Nemačku protiv njenih zapadnih suseda i dovesti do slabljenja ili čak uništenja evropskog kapitalizma. Taj plan se ne razlikuje mnogo od nekih kalkulacija koje danas pravi Putin.

Združena nemačko-sovjetska invazija dovela je do poraza i uništenja poljske države, ali je za posledicu imala i razvoj ukrajinskog nacionalizma. Ukrajinski nacionalni pokret nije postojao u Sovjetskom Savezu 30-ih godina prošlog veka; samo je u Poljskoj delovala podzemna teroristička Organizacija ukrajinskih nacionalista (OUN), koja u normalna vremena jedva da je uspevala nešto više osim da ide na živce. Kada je počeo rat, OUN je dobila na značaju. Protivila se i poljskoj i sovjetskoj vladavini na teritorijama koje je smatrala ukrajinskim, dok je nemački prodor na istok videla kao jedini način za početak procesa izgradnje ukrajinske države. Tako je OUN podržala nemačku invaziju Poljske 1939. i to će učiniti opet 1941. kada je Hitler izdao Staljina i napao SSSR. U međuvremenu, posle iskustva sa sovjetskim vlastima, ukrajinski levi revolucionari koji su pre rata bili brojni, počeli su da se se priklanjaju radikalnoj desnici. Sovjeti su ubili vođu OUN, pa je u nacionalističkoj organizaciji počela borba za prevlast između dve frakcije koje su predvodili Stjepan Bandera i Andrej Melnjik.

Ukrajinski nacionalisti su pokušali da uđu u političku kolaboraciju sa Nemačkom 1941. i nisu uspeli. U nemačkoj invaziji na SSSR učestvovalo je na stotine ukrajinskih nacionalista u ulozi izviđača i prevodilaca, dok su neki pomagali Nemcima i u organizaciji pogroma Jevreja. Ukrajinski nacionalistički političari pokušali su da naplate dugove proglasivši nezavisnu Ukrajinu juna 1941. ali je Hitler ostao potpuno nezainteresovan. Većina ukrajinskog nacionalističkog rukovodstva ubijena je ili uhapšena. Sam Bandera je ostatak rata proveo u zarobljeničkom logoru u Sahsenhauzenu.

Tokom rata mnogi ukrajinski nacionalisti spremali su se za trenutak pobune kada je sovjetska sila zamenila nemačku. Na SSSR su gledali kao na svog glavnog neprijatelja, delom iz ideoloških razloga ali uglavnom jer je dobijao rat. U zapadnoj pokrajini Volinja nacionalisti su osnovali Ukrajinsku pobunjeničku vojsku čiji je zadatak bio da nekako pobedi sovjete pošto su sovjeti pobedili Nemce. Usput je preduzela masovno etničko čišćenje Poljaka 1943. istovremeno ubijajući brojne Jevreje koji su se krili sa Poljacima. To nije bila saradnja sa Nemcima već zločinačka strana onoga što su vođe videle kao nacionalnu revoluciju. Ukrajinski nacionalisti su nastavili borbu protiv sovjeta u užasnom gerilskom ratu u kojem su obe strane koristile najbrutalniju taktiku.

Politička kolaboracija i ustanak ukrajinskih nacionalista čine, sve u svemu, manji segment istorije nemačke okupacije. Do kraja rata na teritoriji današnje Ukrajine ubijeno je oko šest miliona ljudi, uključujući i oko milion i po Jevreja. Za vreme okupacije sovjetske Ukrajine, lokalno stanovništvo je sarađivalo sa Nemcima, kao što je to bio slučaj širom okupiranog Sovjetskog Saveza pa i širom okupirane Evrope. Sa nemačkim okupacionim vlastima sarađivalo je na hiljade Rusa, ni manje ni više sklonih kolaboraciji od Ukrajinaca.

Pravi kontrast ne leži između Ukrajinaca i drugih sovjetskih naroda, već između sovjetskih naroda i zapadnih Evropljana. Sovjetski narodi, bilo civili ili vojnici, stradali su daleko više nego što je to bio slučaj sa zapadnim Evropljanima. U Ukrajini je ubijeno daleko više ljudi nego što ih je sarađivalo sa Nemcima, što se ne može reći ni za jednu okupiranu zemlju u kontinentalnoj Zapadnoj Evropi. U tom smislu se daleko više ljudi iz Ukrajine borilo protiv Nemaca nego na strani Nemaca, što je opet nešto što se ne može reći ni za jednu kontinentalnu zapadnoevropsku zemlju. Većina Ukrajinaca koja se borila u ratu nosila je uniformu Crvene armije. Više Ukrajinaca je ubijeno u borbi protiv Vermahta nego američkih, britanskih i francuskih vojnika – zajedno.

Ruska propaganda danas iznosi lažne tvrdnje da je Crvena armija bila ruska vojska. Ako se Crvena armija smatra ruskom, onda su Ukrajinci bili neprijatelji. Ovaj koncept je Staljinova izmišljotina s kraja rata. Dok je tokom rata Ukrajincima odavana počast zbog njihovog stradanja i otpora, posle rata su klevetani i proganjani zbog nelojalnosti. Kako je kasni staljinizam prožeo određeni oblik ruskog nacionalizma, Staljinova ideja Velikog otadžbinskog rata imala je dve namene: prava akcija je počela 1941. a ne 1939. pa je nacističko-sovjetska alijansa zaboravljena, dok je Rusija stavljena u centar zbivanja iako je najčešće Ukrajina bila stvarno poprište rata sa Jevrejima kao primarnim žrtvama.

Propaganda 70-ih godina prošlog veka ostala je na snazi u savremenoj politici pamćenja mnogo više od samog iskustva rata. Sadašnju generaciju ruskih političara čine deca 70-ih, naslednici kulta rata koji je stvorio Leonid Brežnjev. U njegovoj interpretaciji rat je postao naprosto ruski, bez Ukrajinaca i Jevreja. Jevreji su stradali više od bilo kojeg drugog naroda u Sovjetskom Savezu, ali je Holokaust izbačen iz zvanične sovjetske istorije. Istican je u sovjetskoj propagandi usmerenoj protiv Zapada, pa su za stradanje Jevreja optuživani Ukrajinci i drugi nacionalisti – stanovnici teritorija koje je Staljin osvojio na početku rata kao Hitlerov saveznik 1939. i ljudi koji su se suprotstavili sovjetskim vlastima 1945. To je tradicija kojoj su se ruski propagandisti vratili u aktuelnoj ukrajinskoj krizi: potpuna ravnodušnost prema Holokaustu izuzev kao političkom sredstvu korisnom za manipulisanje Zapadom.

Najveća pretnja zasebnom ukrajinskom identitetu verovatno je period vladavine Brežnjeva. Radije nego da Ukrajinu potčinjava glađu i krivicom za rat, Brežnjevljeva politika apsorbovala je ukrajinske obrazovane klase u sovjetsku humanističku i tehničku inteligenciju. Ukrajinski jezik je izbačen iz škola, i naročito iz višeg obrazovanja. Ukrajinci koji su insistirali na ljudskim pravima osuđivani su na zatvor ili gnusne psihijatrijske bolnice. U takvoj atmosferi, ukrajinski patrioti pa čak i ukrajinski nacionalisti, prigrlili su građansko razumevanje ukrajinskog identiteta, ne ističući više stare argumente o precima i istoriji, u korist pragmatičnijeg pristupa zajedničkim političkim interesima.

Decembra 1991. više od 90 odsto stanovnika sovjetske Ukrajine glasalo je za nezavisnost (uključujući većinu u svim regionima Ukrajine). Rusija i Ukrajina su tada otišle svaka na svoju stranu, ali su obe zemlje zapale u oligarhiju na talasu privatizacije i bezakonja. U Rusiji je oligarhe pod kontrolom držala centralizovana država dok je u Ukrajini stvorena čudna sorta pluralizma. Sve do nedavno kolebanje između istoka i zapada bila je karakteristika spoljne politike svih ukrajinskih predsednika, kao i lojalnosti oligarhijskih klanova na unutrašnjem planu.

Viktor Janukovič, izabran 2010, iznenadio je sve pokušajem da ukine pluralizam. U unutrašnjoj politici je stvorio lažnu demokratiju sa partijom krajnje desnice Svoboda, koja je bila njegova omiljena opozicija. Tako je mogao da pobeđuje na izborima a strane posmatrače uverava da je makar bolji od nacionalističke alternative. U spoljnoj politici se okrenuo Putinovoj Rusiji, ne zato što je to želeo već zato što je njegova kleptokratska korupcija bila toliko ekstremna da bi ozbiljna ekonomska saradnja sa Evropskom unijom donela pravosudni izazov njegovoj ekonomskoj moći. Izgleda da je Janukovič toliko pokrao iz državne kase da se sama država 2013. našla na ivici bankrota, što je takođe odgovaralo Rusiji. Moskva je bila spremna da zanemari Janukovičeva dela i pozajmi mu novac potreban za hitna plaćanja – za izvesnu političku cenu.

Do 2013. kolebanje između Rusije i Zapada više nije bilo moguće. Moskva više nije predstavljala prosto rusku državu sa interesima koje je manje-više moguće izračunati, već grandioznu viziju evroazijskih integracija. Evroazijski projekat imao je dva dela: stvaranje saveza slobodne trgovine između Rusije, Ukrajine, Belorusije i Kazahstana, kao i uništavanje Evropske unije kroz podršku evropskoj krajnjoj desnici. Putinov cilj je bio i jeste izrazito jednostavan. Njegov režim zavisi od prodaje energenata na koje je Evropa priključena. Ujedinjena Evropa bi mogla da kreira politiku energetske nezavisnosti, pod pritiskom ruske nepredvidljivosti ili globalnog zagrevanja – ili oboje. Ali dezintegrisana Evropa bi ostala zavisna od ruskih energenata.

Čim su formulisane ove ambicije, evroazijska vizija sudarila se sa realnošću ukrajinskog društva. Pokušaj da se Ukrajina uvede u evroazijsku orbitu proizveo je krajem 2013. i početkom 2014. upravo suprotan efekat. Rusija je javno odvraćala Janukoviča od potpisivanja trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom. To je dovelo do protesta u Ukrajini. Onda je Rusija ponudila veliki zajam i povlašćene cene gasa u zamenu za slamanje protesta. Strogi zakoni u ruskom stilu usvojeni u januaru pretvorili su proteste u masovni pokret. Milioni ljudi na mirnim protestima odjednom su označeni kao kriminalci, pa su neki od njih počeli da se brane od policije. Na kraju, Rusija je Janukoviču stavila do znanja da mora da skloni demonstrante sa ulica Kijeva ako hoće pare. U februaru se dogodio snajperski masakr koji je revolucionarima uručio čistu moralnu i političku pobedu, kada je Janukovič bio prisiljen da pobegne u Rusiju. Pokušaj stvaranja proruske diktature u Ukrajini izazvao je suprotan ishod: povratak parlamentarne vladavine, raspisivanje predsedničkih izbora i spoljnu politiku usmerenu ka Evropi.

Revolucija u Ukrajini značila je ne samo propast za rusku spoljnu politiku već izazov Putinovom režimu kod kuće. Slabost Putinove politike je u tome što nije u stanju da predstavlja postupke slobodnih ljudskih bića koji izaberu da se organizuju u nepredvidivim istorijskim događajima. Ruska propaganda označila je ukrajinsku revoluciju kao nacistički državni udar i okrivila Evropljane za podršku ovim tobožnjim nacistima. Iako besmislena, ova verzija je mnogo prijatnija Putinovom mentalnom sklopu, jer je uklonila debakl njegove spoljne politike u Ukrajini, a spontanu akciju Ukrajinaca objasnila inostranim zaverama.

Podla ruska invazija Krima, Donjecka i Luganska, frontalni je izazov evropskoj bezbednosti kao i ukrajinskoj državi. Tu narodna volja ili zaštita prava nemaju nikakve veze: čak ni krimska istraživanja javnog mnenja nikada nisu zabeležila većinsku sklonost ujedinjenju s Rusijom, dok su građani koji govore ruski u Ukrajini mnogo slobodniji od onih koji ruski govore u Rusiji. Aneksija Krima izvedena je uz pomoć Putinovih saveznika među ekstremistima širom Evrope. Nijedna čestita organizacija ne bi mirno pratila referendumsku farsu na kojoj je navodno 97 odsto stanovnika Krima glasalo u prilog ujedinjenju. Ali delegacija sastavljena od desničarskih populista, neonacista i članova nemačke partije Die Linke (Levica) sa zadovoljstvom je došla i potvrdila rezultate. Među Nemcima koji su putovali na Krim bila su četiri člana partije Die Linke i jedan član Neue Rechte (Nova desnica). Zanimljiva kombinacija.

Die Linke se kreće u virtuelnoj stvarnosti koju je kreirala ruska propaganda, a gde je zadatak za evropsku levicu (ili, radije, „levicu“) da kritikuje ukrajinsku desnicu – ali ne evropsku desnicu, i svakako ne rusku desnicu. To je takođe i američki fenomen, vidljiv recimo u inače iznenađujućem saglasju o prirodi ukrajinske revolucije i opravdanosti ruske kontrarevolucije koju izražavaju časopis Executive Intelligence Review Lindona Laruša, Institut za mir i prosperitet Rona Pola i The Nation.

Naravno, postoje osnove za brigu zbog krajnje desnice u Ukrajini. Partija Svoboda, Janukovičeva opozicija, u aktuelnoj vladi ima tri od 20 ministarskih mesta. To je previše u odnosu na podršku glasača od oko 2 odsto. Neki od ljudi koji su se borili protiv policije tokom revolucije, iako ni na koji način ne čine većinu, članovi su nove grupacije Desni sektor, među kojima ima i radikalnih nacionalista. Prema preizbornim anketama njihov predsednički kandidat ima manje od jedan posto podrške, dok sama grupa broji oko 300 članova. U Ukrajini zaista postoji podrška krajnjoj desnici, iako manja nego u većini članica Evropske unije.

Revolucionarna situacija uvek ide na ruku ekstremistima, i oprez je svakako potreban. Međutim, vredi napomenuti da je u Kijevu uspostavljen red odmah posle revolucije i da su nove vlasti zauzele gotovo neverovatno staložen stav u odnosu na rusku invaziju. U današnjoj Ukrajini postoje sasvim realne političke razlike, ali nasilje izbija u oblastima koje su pod kontrolom proruskih separatista. Jedini scenario po kojem ukrajinski ekstremisti izlaze na scenu bio bi onaj u kojem Rusija zaista pokuša da izvrši invaziju na ostatak zemlje. Ako se u maju predsednički izbori sprovedu po planu, nepopularnost i slabost ukrajinske krajnje desnice biće očigledna. To je jedan od razloga zbog kojih se Moskva protivi tim izborima.

Kritičari koji se bave samo ukrajinskom krajnjom desnicom često ne primećuju dve vrlo važne stvari. Prva je da je revolucija u Ukrajini krenula sa levice. Bio je to masovni pokret one vrste koju Evropljani i Amerikanci danas znaju samo iz istorije. Pokret je ustao protiv autoritarnog kleptokrate, sa socijalnom pravdom i vladavinom zakona kao centralnim programom. Inicirao ga je novinar avganistanskog porekla, njegove prve pale žrtve bili su Jermenin i Belorus, a podržali su ga muslimanska tatarska zajednica sa Krima i mnogi ukrajinski Jevreji. Među poginulima u snajperskom masakru bio je jedan veteran Crvene armije, Jevrejin. Mnogi veterani izraelskih odbrambenih snaga borili su se za slobodu u Ukrajini.

Na Majdanu se simultano govorilo na ukrajinskom i ruskom jer je Kijev dvojezičan grad, Ukrajina je dvojezična zemlja a Ukrajinci su dvojezičan narod. Pokretačka snaga revolucije bila je zapravo kijevska srednja klasa koja govori ruski. Aktuelna vlada, bez obzira na sve njene mane, neplanirano je ispala multietnička i multilingvalna. Ukrajina je trenutno prostor najvećih i najvažnijih slobodnih medija na ruskom, budući da je ruski upravo jezik uticajnih medija u Ukrajini i budući da prevladava sloboda medija. Putinova ideja odbrane ljudi koji govore ruski u Ukrajini apsurdna je na mnogo nivoa a jedan od njih glasi: u Ukrajini ljudi mogu da govore šta hoće na ruskom jeziku, dok u samoj Rusiji to ne mogu. Separatisti na ukrajinskom istoku koji prema mnogim anketama čine manjinu lokalnog stanovništva, protestuju u ime prava da se priključe državi u kojoj su protesti zakonom zabranjeni. Pokušavaju da spreče izbore na kojima mogu da iskažu svoje legitimne interese, a ako se istočni regioni priključe Rusiji mogu da se oproste od smislenih izbora u budućnosti.

Druga stvar koja se ovde previđa: autoritarna desnica u Rusiji je beskrajno opasnija od autoritarne desnice u Ukrajini. Na vlasti je, pre svega. Nema značajne protivnike. Ne mora sebe da prilagođava unutrašnjim izborima ili međunarodnim očekivanjima. Sada sprovodi spoljnu politiku koja se neskriveno zasniva na etnicizaciji sveta. Tu nema veze ko je pojedinac prema zakonu ili sopstvenim sklonostima: činjenica da govori ruski jezik čini ga pripadnikom Volksgenosse (sunarodnikom) kome je potrebna ruska zaštita, što znači invaziju. Ruski parlament je Putinu dao ovlašćenja da napadne čitavu Ukrajinu i da preinači njenu društvenu i političku strukturu, što je izvanredno radikalan cilj. Ruski parlament takođe je uputio zvanično pismo poljskom ministarstvu inostranih poslova sa predlogom za podelu Ukrajine. Na gledanoj ruskoj televiziji Jevreji se krive za Holokaust; u uticajnom listu Izvestija Hitler se rehabilituje kao razuman državnik koji je reagovao na nepravedne pritiske Zapada; Prvog maja organizovan je marš ruskih neonacista.

Sve je to u skladu sa osnovnom ideološkom premisom Evroazije. Tamo gde evropske integracije polaze od premise da su nacional-socijalizam i staljinizam negativni primeri, evroazijske integracije počivaju na postmodernoj premisi da je istorija vreća korisnih ideja. Gde evropske integracije pretpostavljaju liberalnu demokratiju, evroazijska ideologija je eksplicitno odbacuje. Glavni evroazijski ideolog, Aleksandar Dugin, koji je jednom prilikom pozvao na fašizam „crven kao krv“, sada privlači više pažnje nego ikada ranije. Njegove tri osnovne političke ideje – kolonizacija Ukrajine, dekadencija Evropske unije i alternativni evroazijski projekat od Lisabona do Vladivostoka – sada su i zvanično proglašene, mada u pitomijem obliku, za rusku spoljnu politiku. Dugin je savetnik separatističkim liderima u istočnoj Ukrajini.

Putin se predstavlja kao lider krajnje desnice u Evropi dok mu se lideri evropskih desničarskih partija zaklinju na vernost. Očigledna je kontradikcija: ruska propaganda zapadnjacima tvrdi da je u Ukrajini problem to što je vlada suviše desničarska, dok Rusija stvara koaliciju sa evropskom ekstremnom desnicom. Članovi ekstremističkih, populističkih i neonacističkih partija išli su na Krim i hvalili referendumsku farsu kao uzor za Evropu. Kako je ukazao Anton Šekovcov, istraživač evropske krajnje desnice, lider bugarske ekstremne desnice je kampanju svoje stranke pred izbore za evropski parlament lansirao u Moskvi. Italijanski Nacionalni front hvali Putina zbog njegovog „hrabrog stava protiv moćnog gej lobija“. Neonacisti iz grčke Zlatne zore Rusiju vide kao braniteljku Ukrajine od „pohlepe međunarodnih lihvara“. Hajnc-Kristijan Štrahe iz austrijske Slobodarske partije (FPÖ) nadrealno tvrdi da je Putin „pravi demokrata“. Čak je i Najdžel Faraž, lider britanske Nezavisne partije (UKIP), u nedavnoj televizijskoj debati milionima britanskih gledalaca preneo Putinovu propagandnu sliku Ukrajine apsurdnom tvrdnjom da je Evropska unija „okrvavila ruke“ u Ukrajini.

Predsednički izbori u Ukrajini trebalo bi da se održe 25. maja što je, nimalo slučajno, poslednji dan izbora za evropski parlament. Glas za Štrahea u Austriji ili za Le Pen u Francuskoj, ili čak Faraža u Britaniji sada je glas za Putina, a poraz Evrope pobeda je Evroazije. To je prosta objektivna stvarnost: ujedinjena Evropa može i verovatno hoće da adekvatno odgovori na agresivnu poziciju ruske petro-države zajedničkom energetskom politikom – tamo gde gomila posvađanih nacionalnih država neće. Naravno, povratak na nacionalne države je populistička fantazija i evrointegracije će se nastaviti u ovom ili onom obliku, o čemu se može raspravljati. Nekada su političari i intelektualci govorili da evropski projekat nema alternative; sada je ima u Evroaziji.

Bez Evrope Ukrajina nema istoriju, ali ni Evropa nema istoriju bez Ukrajine. Ukrajina nema budućnost bez Evrope – ali ni Evropa nema budućnost bez Ukrajine. Vekovima je istorija Ukrajine otkrivala odlučujuće trenutke u istoriji Evrope. To se i danas čini tačnim. Ishod, bar još neko vreme, zavisi od Evropljana.

The New Republic, 11.05. 2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 14.05.2014.

TEMA – UKRAJINA