Donald Tramp želi kraj rata u Ukrajini. Volodimir Zelenski želi kraj rata u Ukrajini. Kraj rata žele i mnogi drugi predsednici i premijeri. Vladimir Putin nije jedan od njih. Rat u Ukrajini je postao političko, psihološko i ekonomsko središte Putinovog režima.
Svaki pokušaj pregovora o miru osuđen je na propast zbog ovog fundamentalnog raskoraka. Zato i nije bilo značajnih mirovnih pregovora za tri i po godine od početka ruske invazije na Ukrajinu. Ali Tramp je ubeđen da ima rešenje. Kaže da će upotrebiti svoje pregovaračke veštine i pojačavati ekonomski pritisak na Rusiju sve dok Putin ne bude bio prinuđen da obustavi borbe.
Između pompeznih objava na društvenim mrežama, pomeranja rokova, iznenadnih najava – jednog dana zvaničnik Bele kuće kaže da će se Tramp sastati sa Putinom tek pošto se Putin sastane sa Zelenskim, drugog dana Tramp odustaje od tog zahteva – lako je prevideti činjenicu da Trampova politika prema Rusiji u velikoj meri koristi istu neuspešnu strategiju Bajdenove administracije, prve Trampove administracije i Obamine administracije pre toga. Duže od decenije, Sjedinjene Države na rusku agresiju odgovaraju pretnjama i postepenim uvođenjem ekonomskih sankcija. To što su neke od Trampovih sankcija sada u obliku carina, ne menja prirodu strategije.
Konvencionalna teorija u prilog sankcijama glasi da će ekonomski pritisak destabilizovati režim, što bi trebalo da primora njegovog lidera na promenu kursa. Po jednom scenariju, problemi kao što su nezaposlenost, inflacija i nestašice dovode do opšteg nezadovoljstva stanovništva, ponekad i nemira. Po drugom, ekonomsko nazadovanje i zabrana pristupa stranim tržištima frustrira elite, koje onda organizuju dvorski prevrat ili bar primoraju vođu na promenu politike.
Problem je u tome što je ova teorija pogrešna. Kada su sankcije delotvorne, to obično znači osiromašenje građana. Elite ostaju bogate, dok se jaz između bogatih i siromašnih samo produbljuje. Umesto da podstaknu otpor ljudi prema režimu i elitama, društvo se ujedinjuje protiv zemlje koja je uvela sankcije. Taj neprijatelj je daleko i lako postaje apstraktan, dok elite u zemlji pod sankcijama kontrolišu medije i tumačenje sukoba. Elite takođe kontrolišu poslove i tokove robe, pa je mnogo skuplje mrzeti domaće elite nego udaljenog neprijatelja. Kada pređu određenu granicu, ekonomske teškoće usloviće odustajanje građana od svakog razmišljanja o politici, jer su fokusirani na puko preživljavanje.
Scenario dvorskog puča demantovala je Rusija koja je jasno pokazala kako sankcije izazivaju suprotan efekat. Superbogati Rusi koji žive u inostranstvu, kojima je pristup zapadnim tržištima bio presečen, a deo njihove imovine zamrznut, preselili su se na mesta poput Dubaija ili se vratili u Moskvu. Šta su drugo mogli da urade? To što se ekonomski kolač smanjuje ne znači da će elite odjednom početi da kuju zaveru da svrgnu vođu – što je rizičan poduhvat koji verovatno neće uspeti ni u najboljem slučaju. To samo znači da će konkurencija za ono što je ostalo od kolača postati žešća.
Konvencionalni model nalaže da se sankcije uvode postepeno, posle oštrih upozorenja. To ruskom režimu daje vremena da se pripremi za udar: da subvencioniše domaću proizvodnju robe koja se više neće uvoziti (sankcije iz doba Obame učinile su čuda za ruske poljoprivrednike i proizvođače sira), da se okrene novim izvoznim tržištima, kao i da pronađe treće zemlje preko kojih bi izvozila naftu ili uvozila namensku tehnologiju. Takođe jača veze sa zemljama koje su već pod američkim sankcijama; tako je Iran postao esencijalni ruski partner za ratovanje dronovima.
Uprkos tome, američke administracije su redom promovisale sankcije kao svoj glavni instrument za prevaspitavanje Putina. Bajden je uveo više rundi sankcija, iako nijedna nije bila „razarajuća“, kako je obećao. Tramp je uveo dodatnih 25% carina Indiji, navodno kao kaznu za uvoz ruske nafte, i obećao više sekundarnih carina za ostale trgovinske partnere Rusije. Iz godine u godinu, američki predsednici ponavljaju istu stvar, očekujući drugačije rezultate. U tom smislu, Tramp nije ništa luđi od svojih prethodnika.
***
Spoljnopolitički komentatori teško priznaju ograničeni domet ekonomskih sankcija, ali kod Trampa to ne dolazi u obzir. On tvrdoglavo veruje da su svi ljudi motivisani novcem i u tome nije usamljen. Mnogi zapadni analitičari tvrde da će Putin pokušati da se izvuče iz Ukrajine čim se rat pokaže preskupim za Rusiju i njega lično. Ali koliko god da Putin voli bogatstvo, pokazalo se da još više voli moć, koju kod kuće jača širenjem ruskih granica a u svetu zastrašivanjem drugih lidera. Tramp izgleda nije svestan da sastankom sa Putinom omogućava ruskom predsedniku upravo ono što ovaj želi – demonstraciju svoje moći.
Dodatni Trampovi pokloni Putinu stigli su u vidu pristanka na susret bez Zelenskog i marginalizacije Evropske unije. Sada i ruski građani vide ono što Putin sve vreme tvrdi: da se sukob zapravo odigrava između Rusije i Sjedinjenih Država.
U trenutku kada Putin uđe u pregovaračku salu već je dobio sve što želi – uz priliku da se našali o Aljasci kao istorijski ruskoj zemlji. Ako sastanak propadne, Putin ne gubi ništa. Tramp, s druge strane, gubi ugled ako se vrati kući praznih ruku. Možda će zato prihvatiti bilo šta.
Uslovi za mir koje je Rusija postavila u junu bili su samo razrađena verzija četiri zahteva koje Putin dosledno ponavlja: teritorija, uključujući delove Ukrajine koje Rusija nije okupirala; prekid zapadne vojne pomoći Ukrajini; garancije da Ukrajina nikada neće biti pozvana da se pridruži NATO-u; i promenu rukovodstva u Ukrajini. Tramp može da pristane na te uslove, ali ih Zelenski nikada neće prihvatiti. Putin nema razloga da menja svoje zahteve.
U malo verovatnom slučaju da ruski lider omogući Trampu častan uzmak, moglo bi doći do neke vrste sporazuma o prekidu vatre. To bi moglo biti vremenski ograničeno primirje, uslovljeno ukrajinskim povlačenjem iz istočnih delova Ukrajine. Takav sporazum bi primorao Kijev da odstupi sa pozicija koje smatra strateški važnim, dok bi Rusiji dao nekoliko meseci da se pregrupiše pre nego što ponovo napadne, pod izgovorom da Ukrajina nije poštovala ruske zahteve. Pominje se i mogućnost zabrane ratnih dejstava dublje unutar neprijateljske teritorije ili vazdušno primirje. Takav sporazum bi sačuvao živote – u Kijevu i Odesi, koji su svakodnevno pod ruskim udarima, ali i u ruskim gradovima koji su u dometu ukrajinskih dronova.
Za Ukrajinu bi vazdušno primirje imalo ogromnu stratešku cenu. Ona bi i dalje bila zemlja u ratu. U Ukrajini bi se i dalje živelo u skladu sa odredbama o vanrednom stanju. Porodice bi i dalje bile razdvojene, jer su mnoge žene sa decom bežale u zapadnu Evropu, dok su muškarci ostali. Najgore od svega, ljudi bi i dalje ginuli na frontu i u selima i gradovima blizu linije fronta, kao što je Harkov, drugi najveći grad u Ukrajini, koji je od fronta udaljen tridesetak kilometra.
Mogućnost napada na mete duboko na ruskoj teritoriji jedina je pregovaračka prednost Ukrajine. Ovih dana ruski aerodromi često obustavljaju letove zbog ukrajinskih napada. Gradonačelnik Moskve izveštava o broju dronova koje je presrela protivvazdušna odbrana na sličan način kao što to čini gradonačelnik Kijeva. To nije dovoljno da destabilizuje Putinov režim, ali je dovoljno da ga učini nervoznim. Ako bi se obustavili napadi dronovima duboko na ruskoj teritoriji, ono što ruska propaganda i dalje naziva „specijalnom vojnom operacijom“ za većinu ruskih građana opet bi postao udaljeni sukob.
Jedino što bi Putina prinudilo na ozbiljne pregovore jeste mogućnost vojnog poraza. Bez te perspektive on je spreman da ratuje zauvek. Nije mu stalo do gubitka bogatstva, kako to Tramp zamišlja, a nije mu stalo ni do gubitaka života ruskih vojnika. Zvanični Kremlj je 2022. i ponovo ovog maja podsetio da je rat Petra Velikog sa Švedskom trajao 21 godinu. I ovaj rat bi mogao da traje decenijama.
***
Ne moramo se vraćati vekovima unazad da bismo zamislili kako bi to bilo. Večni rat je već tu. Poražavajući dokumentarac „2000 metara do Andrijevke“ ukrajinskog reditelja Mstislava Černova, prikazuje kako to zaista izgleda.
Film prati jednu ukrajinsku brigadu koja pokušava da oslobodi malo selo. Mesecima prevaljuju razdaljinu iz naslova filma. Naspram gigantskih ratnih užasa – čitavi gradovi uništeni, poljoprivredno zemljište pretvoreno u minska polja, uz kilometre identičnih svežih grobova – vojnici su sićušni: šačica vojnika, naoružana poluautomatskim puškama, ubija i gine, jedan po jedan; zarobljavaju jednog po jednog neprijateljskog vojnika, bore se za jedan po jedan rov, u zastrašujućim trenucima koji se protežu u sate. To traje neumoljivo kao noćna mora. Komandant voda kaže da sanja borbe, a zatim se budi u borbi. „I pomislih: ovaj rat je noćna mora iz koje se niko od nas ne može probuditi“, dodaje narator.
Dok se vojnici na ekranu vuku kroz blato i ruševine, povremeno se čuju glasovi zapadnih komentatora i voditelja vesti: „Opada samopouzdanje Zapada.“ „Ako uskoro ne pobedi, Ukrajina treba da pređe na rezervni plan: da ustupi neke teritorije radi postizanja mira.“ „Zapadni zvaničnici su razočarani bombastično najavljenom kontra-ofanzivom.“ „Rusija može da mobiliše milione ljudi. Ukrajina ne može da pobedi, može samo da gomila poginule.“ „Koliko je održiv zapadni nivo podrške u ratu kome se ne vidi kraj?“
To nisu komplikovana pitanja. Zaista, Ukrajina ne može da dobije ovaj rat ako ga vodi kao do sada. Rat može da traje unedogled i to znači sve više smrti. Ali to nikada nije bio niti jeste jedini mogući ishod. Sjedinjene Države i NATO su oduvek imali kapacitet da okončaju ovaj rat na jedini mogući način: pobedom nad Putinom. Oni su dosledno birali da to ne urade, oslanjajući se umesto toga na stare, neuspešne politike. U tom smislu, Tramp ide istim putem. On samo pravi veću predstavu od toga.
The New York Times, 13.08.2025.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 18.08.2025.
TRAMPOZOIKUKRAJINA
