Ukrajina – kako se postaje izdajnik

Razgovori sa pritvorenim Ukrajincima koji su bili Putinovi vojnici i sa braniteljima ljudskih prava koji ih zastupaju u Ukrajini.¹

U logoru za ratne zarobljenike u zapadnoj Ukrajini, bivši rudar iz istočne Ukrajine opisuje kako mu se desilo da postane ruski borac. Govori nerazgovetno, a jedna ruka mu je paralizovana: to nije od povreda u ratu, već od dva moždana udara. Šake su mu pune ožiljaka nakon godina rada u nelegalnim i nebezbednim rudnicima uglja. Od 2014. godine njegov rodni grad je u zoni bezakonja „Donjecke Narodne Republike“ (DNR), otcepljenoj teritoriji prepunoj kriminala kojom upravljaju ljudi postavljeni iz Moskve.

Dva dana pre invazije na Ukrajinu 24. februara 2022. bio je među brojnim mobilisanim rudarima, koji su na brzinu bili obučeni za rat i pridruženi ruskim trupama – priča ovaj rudar istraživačici, Ukrajinki, koja sedi preko puta njega. On joj kaže da je ruskim vlastima pokazao svoju invalidsku dokumentaciju, ali da je niko nije ni pogledao.

I njegov sin, takođe rudar, bio je regrutovan tako što je pokupljen sa ulice. Poživeo je samo dva meseca u ruskoj vojsci. Ocu su dozvolili da ode kući i sahrani sina, nakon čega je odmah vraćen na front. Doživeo je zaredom dva moždana udara, ali ga to nije spaslo.

„Čemu služi takav vojnik?“, pita istraživačica.

„Kao topovsko meso, šta drugo.“

Priča ovog čoveka je uobičajena. Takav je i njegov gorki cinizam kada govori o načinu na koji su ruske vlasti koristile muškarce iz Donjecke i Luganske oblasti – često nazivane Donbasom. Njegova zatvorska kazna je, po domaćem zakonu, jasna: 15 godina za veleizdaju Ukrajine. Nada se da će ga vlasti u Kijevu, prilikom razmene zarobljenika, poslati u Rusiju gde mu živi ćerka. A on će se, kako kaže, odatle vratiti u okupirani i ratom razoreni deo Donbasa, jer to je njegov dom.

Istraživačica ga pita šta će raditi kada stigne kući. „Napijaću se.“

„Razumem“, odgovara mlada žena. „Zbog onoga što ste videli i proživeli? Ili zbog tuge?“ On počinje da jeca. Intervju se završava.

U ratu, po pravilu, nijedna strana javno ne otkriva broj zarobljenika, baš kao što nikada ne priznaje koliko je vojnika izgubila. Tokom četiri godine rata u Ukrajini, dve zaraćene strane su periodično razmenjivale na stotine zarobljenika. Ukrajinske vlasti tvrde da im se od 2022. predalo preko 10.000 ruskih vojnika. Oni ih smešteni u logore za ratne zarobljenike na nepoznatim lokacijama, iako je stranim medijima u više navrata bilo dozvoljeno da obiđu takav veliki logor u blizini Lavova.

Ukrajinske vlasti nastoje da pokažu kako one svoje zarobljenike drže u skladu sa odredbama međunarodnog prava: pristojna hrana, život bez zlostavljanja, uz poštovanje strogih pravila o publicitetu. Intervjui sa ratnim zarobljenicima se ne mogu obavljati pod prinudom i koristiti za njihovo ponižavanje; oni moraju biti zaštićeni od „uvreda i javne radoznalosti“, jer tako nalažu odredbe Treće Ženevske konvencije iz 1949. godine. Sve su to standardi kojih se Rusija ne pridržava: o tome svedoče užasne priče ukrajinskih zatvorenika kojima je uspelo da se izbave iz ruskih logora. Nedavni izveštaj Human Rights Watcha ističe sistematsku „fizičku i psihološku torturu“ kojoj su izloženi zarobljeni Ukrajinci.

Ova razlika ilustruje moralni i pravni rascep sa kojim se suočavaju ukrajinske vlasti: dok se one pridržavaju strogih međunarodnih akata koji regulišu oružane sukobe – njihov neprijatelj ih brutalno krši. Pisac i stručnjak za dezinformacije Petar Pomerancev to naziva „agonijom ljudskih prava“: mučno je stalno voditi računa o pravima neprijatelja dok svakodnevno slušate priče o neopisivom zlostavljanju ukrajinskih vojnika u ruskim logorima; dok vam iz noći u noć ruske rakete, avionske bombe i dronovi ciljano uništavaju stambene blokove i bolnice po celoj zemlji.

Ta agonija je posebno bolna za istraživače/ce dok se suočavaju, licem u lice, sa zatvorenicima koji su, kao i oni, Ukrajinci, ali su se borili u vojsci koja je izvršila invaziju na Ukrajinu: to su regruti i dobrovoljci sa okupiranog istoka Ukrajine.

„On će se ponovo pridružiti ruskim snagama“, kaže Ina Kubaj (Inna Kubai), istraživačica koja je zabeležila svedočenje rudara s početka ovog teksta. Ona opisuje taj proces: biće poslat u Rusiju prilikom razmene zarobljenika, uslediće saslušanje od strane ruske obaveštajne službe – FSB-a i nakon „procene“ da li je fizički sposoban vratiće ga na front.

„Saosećate sa njim jer shvatate koliko je njegov život bio težak, koliko je mukotrpan taj rudarski posao. Takođe shvatate da Rusija, kada sve iscedi iz ovih ljudi, nastavlja da ih koristi kao topovsko meso. Rusiji nije stalo do njih.“

Ina Kubaj je prethodno dokumentovala neke od najgorih zločina koje su počinile ruske snage – provela je dve nedelje razgovarajući sa preživelima u Buči, blizu Kijeva, nakon što je grad oslobođen u martu 2022. Tamo je masakrirano preko 450 civila. Leševi su bili poređani duž ulica, vezanih ruku. Žene i devojčice su bile silovane. Kasnije je prikupila svedočenja iz Izjuma na severoistoku zemlje i radila sa svedocima iz Mariupolja, lučkog grada na Azovskom moru koji je izdržao tromesečnu opsadu pre nego što je okupiran u maju 2022. Tako da Ina Kubaj dobro zna šta ruski vojnici rade njenim sunarodnicima. Ponekad se ljudi više od ruskih vojnika plaše nečeg drugog. „Kad god bih pitala meštane ‘Ko vas je najgore tretirao?’… bila sam iznenađena kada bi mi rekli da su najbrutalniji bili ljudi iz Donjecke Narodne Republike.“

Kada su u okviru Projekta odgovornost počeli da istražuje prisilnu mobilizaciju na okupiranim teritorijama, Ina Kubaj je bila u situaciji da, uprkos ogromnoj strepnji, uđe u logor za ratne zarobljenike. Pitala se da li su muškarci koje je trebalo da sretne počinili neke od zločina koje je već bila dokumentovala? Da li će uspeti da zadrži prisebnost i distancu, ili će je obuzeti osećanje prezira, možda i mržnje?

Još jedna istraživačica, Natalija Sirobab (Nataliia Sirobab), je bila na sličan način uznemirena prilikom svoje prve posete logoru. Na putu do logora je pokazala svojoj koleginici gradsko groblje. „Rekla sam joj da ću najverovatnije, dok budem razgovarala sa ratnim zarobljenicima, stalno imati pred očima sliku tog groblja koje se širi, i na sve njih gledati jedino kao na neprijatelje. Ipak, kada se sa njima nađete u istoj prostoriji – vidite ljudsko biće“, kaže Sirobab. „Počinjete da razmišljate kako da se približite toj osobi, kako da uspostavite kontakt.“

Upadljiv je interes Kubajeve za živote i psihu tih ljudi, za faktore koji su mogli uticati na njihove odluke. „Da li su imali izbor je pitanje koje me i dalje muči“, kaže ona tokom razgovora preko video poziva iz zapadne Ukrajine. „Možda jesu – uvek postoji izbor. Ali ljudska bića po pravilu biraju najlakši put. Ako ste stekli neke navike, ako imate preko 30 godina, ne menjate se. Uglavnom se prepuštate kolotečini… Da li su imali šansu da pobegnu? Da promene svoj život? Jesu. Da li su to želeli? Verovatno nisu.“

Masovna regrutacija Ukrajinaca na okupiranim teritorijama – ne samo u Lugansku i Donjecku, već i na jugoistoku zemlje i Krimu – dobro je dokumentovana, ali procena broja regruta varira: Dmitro Usov (Dmytro Usov), sekretar ukrajinskog Koordinacionog štaba za postupanje sa ratnim zarobljenicima, tvrdi da je prisilno regrutovano 46.000 ljudi, dok Istočna grupa za ljudska prava, nevladina organizacija koja dokumentuje kršenja ljudskih prava na okupiranim teritorijama, navodi da je ukupan broj mobilisanih 300.000. Potonja brojka uključuje i one koji su dobrovoljno otišli u rat. Usov je nedavno otkrio da je 16% od ukupnog broja ratnih zarobljenika poteklo sa okupiranih teritorija, što pokazuje da oni čine značajan deo ruskih snaga.

Neki od intervjuisanih muškaraca, Ukrajinaca, su očigledno žrtve prisilne mobilizacije u rusku vojsku, i stoga su njihova svedočenja dokaz o ratnom zločinu iz člana 51 Četvrte Ženevske konvencije, kojim se zabranjuje regrutacija stanovnika od strane okupacione sile.

U jednom izveštaju, auto-mehaničar iz grada Donjecka, opisuje šta mu se dogodilo kada mu je rečeno da se pojavi u regrutnom centru, neposredno pre ruske invazije 2022. godine. „Pomislili smo, pa dobro, kao odgovorni građani pojavićemo se da bi prestali da nas uznemiravaju“, rekao je. On je imao osnov za izuzeće od regrutacije iz zdravstvenih razloga. „Ušli smo, vrata su se zatvorila za nama i sa druge strane su nas ugurali pravo u autobus.“

Ubrzo se našao u ulozi komandanta voda. Istraživačica je pitala kakvu su opremu dobili pre nego što su im dali raspored. „Kunem se, nije bilo pancira, a šlemovi su bili iz 1945, oni od čelika.“ Kasnije je zarobljen u blizini grada Bahmuta, nakon što je učestvovao u sukobima oko Harkova i Gorlovke (Kharkiv i Horlivka). U vreme intervjua čekao je suđenje i očekivao da će dobiti standardnu kaznu od 15 godina zatvora za veleizdaju.

Mladić, koji je ranije radio kao električar, sećao se reklame emitovane na televiziji 2014: „Pridružite se snagama DNR da branite zemlju.“ U to vreme je još uvek bio školarac. Deset godina kasnije, 2024. godine, shvatio je da nema načina da izbegne regrutaciju: „Počeli su da skupljaju ljude po celom gradu – po prodavnicama, kafićima, čak su išli od stana do stana… Pomislio sam: ‘Svakako će doći po mene’, pa sam otišao u vojni odsek. Svakako bi me pokupili dok hodam ulicom, pa zašto da se krijem od vojske?“

Ispričao je da su njega i ostale u regrutnom centru, „zaključali u sobu“, a zatim ih potrpali u autobuse i odvezli u drugi grad. U roku od nekoliko dana, bez ikakve obuke, novi regruti su poslati u borbu na jugoistoku. Pobegao je posle 13 dana, bio uhvaćen, pa ponovo pobegao. Vratio se na neko vreme u svoj rodni grad, gde su ga uhvatili; naime, kada mu je žena slomila nogu, odveo ju je u bolnicu. Tu je bio primećen. Ruska vojska ga je direktno iz bolnice odvezla na front.

„Da li ste ikada razmišljali o tome da odbijete da služite u vojsci, da li ste pokušavali da je izbegnete?“, upitala je istraživačica. „Niko me nije pitao da li želim da služim“, odgovorio je. „Samo su me pokupili, odvezli, a posle toga… Ne možete da bežite.“

***

Slične priče se ponavljaju kroz ostala svedočenja. Bivši radnik obezbeđenja iz Donjecke oblasti rekao je ispitivačicama: „U stvari su me silom odvukli… Odvezli su nas u fabriku mesa, dali nam oružje, poslali nas da čuvamo položaj.“ Razmišljao je da se negde skloni, ali se predomislio: „Gde bih pobegao? Ionako bi mi bili stalno za petama.“

Nisu samo rudari i mehaničari bili sakupljani i primoravani da se bore: svedočenja uključuju i očevica regrutacije studenata – neki su odvedeni iz studentskih domova direktno u regrutni centar. Ina Kubaj je telefonom intervjuisala mladića koji sada studira u Nemačkoj. On joj je opisao kako se sakrivao po hodnicima i sobama studentskog doma pokušavajući da izbegne regrutaciju: „Osećao sam da su komesari svuda, čak i u svetlarniku.“

Taj student joj je rekao da su svi muzičari iz Donjecke filharmonije bili mobilisani; to potvrđuju i kasniji izveštaji, koji detaljno opisuju kako su poslati u Mariupolj tokom opsade na rad u fabrikama. Mobilisane su i njegove kolege sa klase koji nisu uspeli da pobegnu.

„Moj drug Ilja je bio pacifista“, rekao je student. „Ne mislim na proukrajinskog ili proruskog, već na pacifistu po uverenju, koji je odbijao da uzme oružje. Mobilisan protiv svoje volje, našao se u vojsci. Tamo su ga preobratili u takozvanog ‘Heroja DNR’ – iako nikada nije želeo tu ulogu.“

Ovi izveštaji o prisilnoj mobilizaciji pokreću teško pitanje – ono koje često u intervjuima postavljaju i sami ratni zarobljenici: zašto ih ukrajinske vlasti krivično gone ako nisu imali izbora? „Zakon ne pravi razliku između toga da li ste mobilisani iz rudnika ili kao dobrovoljac u ruskoj vojsci“, kaže Ina Kubaj. „Ovaj nesavršeni sistem izjednačava sve ljude i mislim da to nije ispravno.“

To isto pitanje je pokrenula i Kancelarija UN-a za ljudska prava, koja je dala napomenu da sudovi treba da uzmu u obzir nameru kada nekome sude za krivično delo veleizdaje. To je deo šire rasprave, koja se vodi u Ukrajini o tome kako da se postupa sa kolaboracionistima. Ratni zarobljenici, Ukrajinci, gone se po članu III ukrajinskog krivičnog zakona; amandman na ovaj zakon je usvojen po kratkom postupku u martu 2022. i koristi se za optužbe protiv hiljada Ukrajinaca zbog saradnje sa okupacionim vlastima, što je izazvalo oštre kritike civilnog društva i grupa za ljudska prava.

Ovakva optužba za veleizdaju može delovati nerazumno, posebno kada se ima u vidu da su ukrajinske vlasti po istom osnovu sudile komandantima i komesarima, koji su vršili prisilne regrutacije; bilo je nekoliko takvih presuda u odsustvu, za regrutacije na Krimu i u Lugansku.

Posebno se podvlači činjenica da je prisilna regrutacija ratni zločin ruske strane – jedan od mnogih na veoma dugoj listi. Stoga se može reći da procesuiranjem žrtava ovog zločina ukrajinska vlada potkopava sopstveni argument – i šalje zbunjujuću poruku regrutima koji možda žele da se predaju. Ukrajinsko ministarstvo pravde i Dmitro Lubinec (Dmytro Lubinets), ombudsman za ljudska prava, nisu odgovorili na zahteve istraživača/ca da daju svoj komentar o ovom problemu.

Bendžamin Farli (Benjamin Farley), advokat za međunarodno pravo i profesor koji se bavi pitanjem stranih boraca u domaćim vojnim snagama, slaže se da bi procesuiranje onih koji su bili primorani da se bore moglo biti „fundamentalna nepravda“: „Nadam se da bi, u krajnjem slučaju, postojanje dokaza bilo dovoljan osnov za tumačenje da je delo izvršeno pod prinudom, odnosno da se ta činjenica uvaži kao olakšavajuća okolnost… Ali pokušajte to da vidite iz perspektive ukrajinske vlade, suočene sa hiljadama takvih slučajeva. Reč je o stvarnom izazovu i pretnji po državu: svako može da tvrdi da je bio primoran, iako se zna da ima onih koji su se dobrovoljno prijavljivali.“

Pravnica Karim Asfari (Kareem Asfari), saradnica Projekta odgovornost, slaže se sa ovim argumentom: „Upitno je u kojoj meri su regrutacije bile ‘prisilne’. Istraživači/ce Projekta odgovornost su utvrdile da su se brojni ukrajinski državljani dobrovoljno pridružili ruskim trupama. To ne isključuje mogućnost da je bilo i onih koji su prisilno regrutovani.“

Ona je u pravu: iako neka svedočenja opisuju prisilnu regrutaciju, mnogi ratni zarobljenici su bili voljni da se pridruže ruskim snagama. Od 12 svedočenja u koje je Prospekt imao uvid, jedini ispitanik sa jasnim proukrajinskim stavom bio je student u Nemačkoj; ostali su se uglavnom identifikovali sa Donbasom, a ne sa Rusijom ili Ukrajinom. Neki od njih su ponavljali propagandne fraze skovane u Kremlju, kojima se krivica za rat svaljuje na zle globalne elite i zapadni imperijalizam. Oni drugi su to radili radi plate ili da bi „branili Donbas“ od percipiranog ukrajinskog napada. Ono što je jasno iz ovih iskaza je da se haotična isprepletenost identiteta, odanosti, propagande i ekonomskih problema, koja je snašla građane istočne Ukrajine, ne uklapa u šeme i kategorije koje se koriste u istraživanjima.

„Ono što mi prilično smeta je sledeći argument: ‘Svi oni su proruski orijentisani’, ili ‘Ako ih bocnete poteći će plavo-žuta krv’“, kaže Džejd Mekglin (Jade McGlynn), profesorka na Kings koledžu u Londonu i autorka knjige „Ruski rat“ (Russia’s War). „To je zaista pojednostavljena slika, jer su prilike na okupiranim teritorijama proizvod mnogih međusobno povezanih oblika potčinjavanja tih ljudi.“

Moskva je na okupiranim teritorijama ustanovila distopijski i duboko kolonijalni režim koji podrazumeva hapšenja muškaraca u prisilnim mobilizacijama, militarizaciju dece i usađivanje ruskog nacionalizma. Procenjuje se da ima na desetine hiljada zatvorenika – ne samo ratnih zarobljenika već i civila uhapšenih zbog protivljenja okupaciji ili proukrajinskih stavova. Otmice i mučenja su široko rasprostranjeni. U takvim uslovima razumno je zapitati se kakav izbor ili odluku mogu doneti ljudi kada je reč o „saradnji“ ili učešću u ratu.

***

Retko se u životu dešava da su pojedinci bez krivice krivi, bez sopstvenog izbora dobri ili loši. Dok čitate svedočenja ovih ratnih zarobljenika vi saosećate sa čovekom koji plače zbog svog slupanog života, gubitka sina, sumorne budućnosti; svesni ste konteksta – okupacije i prisile. Istovremeno je teško ne videti i ratne zločine i zverstva koje su počinili ruski vojnici u Ukrajini među kojima su, prema svedočenjima, najbrutalniji bili regruti iz Donjecka i Luganska.

Ina Kubaj se seća da su joj svedoci iz Harkovske oblasti, nakon što je ova oblast bila oslobođena, govorili kako su „borci iz Dnjeparske Narodne Republike bili najbrutalniji“. Džejd Mekglin je došla do istih saznanja tokom svog istraživanja. „Svi su mi govorili da najviše mrze muškarce iz Dnjeparske i Luganske Narodne Republike… jer su bili najsuroviji, ili zbog toga što su ih doživljavali kao najveće izdajnike.“

S obzirom na razmere zločina i pljačke koje je počinila ruska okupaciona vojska, vrlo je verovatno da je deo ratnih zarobljenika koji se nalaze u Ukrajini učestvovao u tim zločinima, ili je za njih znao. U intervjuima, međutim, svi tvrde da su nevini. Mladić, otac dvoje dece, koji je služio kao vojnik po ugovoru u Dnjeparskoj Narodnoj Republici, a zatim u ruskoj vojsci, i za to bio plaćen oko 1.700 funti mesečno, kaže da nije video da je iko zlostavljao civile. „Nisam ništa primetio, bio sam u bataljonu za obezbeđenje, čuvali smo objekte, to je sve.“ Teško je poverovati da je takva izjava verodostojna; čovek je bio mitraljezac.

Svedočenje koje je bilo najbliže priznanju da su civili trpeli nasilje dao je jedan od boraca koji su okupirali Mariupolj. „Čuo sam momke kako pričaju o raznim stvarima, ali to nisam lično video.“ Na kraju je priznao da „jesu oduzimali civilima imovinu, ali samo onima koji su imali oružje ili nešto slično“.

Pitati nekoga od ovih ljudi da li su nekoga ubili bilo bi „veoma naivno“, kaže Ina Kubai. „Naravno da bi odgovor bio: ‘Ne, samo sam pomagao, samo sam nosio municiju, samo sam kopao rovove’.“

Mnogo toga što zarobljenici govore nemoguće je proveriti – što će biti problem i za pravosudne organe u procesima za veleizdaju, posebno ukoliko se uvaže olakšavajuće okolnosti o kojima govori advokat Bendžamin Farli. A odlučivanje o stepenu krivice se dodatno komplikuje usled promenjenih odnosa moći i uspostavljanja nove vlasti u istočnoj Ukrajini tokom proteklih 12 godina: mnogi ratni zarobljenici su se pridružili takozvanoj „Narodnoj miliciji Donjecke Narodne Republike“ još 2014. godine, kada su separatisti koje je podržavala Rusija – a teroristi, iz ukrajinske perspektive – preuzeli kontrolu nad gradovima Donjecke i Luganske oblasti. Nakon invazije 2022. Putin je proglasio aneksiju ne samo ovih područja, već i Zaporožja i Hersona, uprkos činjenici da Rusija nije u potpunosti kontrolisala ove teritorije. Milicije DNR-a su bile priključene ruskoj vojsci jer je to, prema stanovištu Moskve, ruska teritorija.

„Napali su Ukrajinu, okupirali teritoriju, uspostavili marionetski režim koji je nepostojeći prema odredbama međunarodnog prava. Potom je taj marionetski režim zatražio aneksiju i Rusija ih je, prema svom domaćem zakonu, anektirala“, kaže advokat Farli. „To je niz prividno ispravnih pravnih koraka kojima se pokriva njihova nezakonitost.“

Šta god Kremlj tvrdio, regrutacija na okupiranim teritorijama ostaje nezakonita – saglasno odredbama Četvrte ženevske konvencije. Ta činjenica ne pomaže nužno onima koji su primorani da uzmu ruske pasoše i često se, kako kaže Mekglin, „osećaju napušteno od svih“. Nasilno angažovanje ljudi da učestvuju u ratu protiv Ukrajine znači „dovođenje očajnih ljudi u nemoguću situaciju“, ističe advokat Farli. „Upravo zato je ova vrsta ponašanja zabranjena pre skoro 130 godina.“²

Duga istorija ruske propagande je takođe deo ove priče. Nekoliko ratnih zarobljenika koji su intervjuisani u okviru Projekta odgovornost insistiralo je da oni brane svoju domovinu – Donbas, od genocida, od napada „fašista“, ili od celog zapadnog sveta. Iako su tvrdnje da je Kijev počinio genocid nad stanovnicima istočne Ukrajine neosnovane, ruski mediji i državna televizija ih neumorno ponavljaju i predstavljaju kao opravdanje za ubijanje desetina hiljada ukrajinskih civila, kao i za rusku invaziju za koju mnogi tvrde da je sama po sebi genocidna. Kubaj i Sirobab su bile primorane da slušaju ove ljude kako iznova i iznova izgovaraju takve rečenice.

Ove su me priče „vratile u stvarnost“, kaže Ina Kubaj. Dugo je bila zaokupljena njihovim tragičnim pričama, posebno rudarskim – „oči bi im se zacaklile dok bi pričali o svom rudniku“ – i videla ih je kao odgovorne i vredne radnike. Ali čim bi počeli da osuđuju Ukrajinu i poriču sopstvenu krivicu, Inina osećanja bi se promenila. „Biti dobar radnik ne znači da ste svetac. Biti odgovoran radnik vas ne oslobađa odgovornosti za zločine koje ste počinili“, kaže ona.

Svedočenje bivšeg radnika obezbeđenja jasno pokazuje moć propagande, ali i koliko je ona slaba ako se izloži najobičnijim pitanjima. Na upit zašto se već 2014. pridružio miliciji DNR, on je odgovorio:

„Da branim Donbas.“

„Od koga?“

„Od napadača.“

„Kojih napadača?“

„Da budem iskren, nisam ih video.“

Ovaj svedok je krajem 2022. bio na silu regrutovan: izvučen je iz autobusa u Donjecku i poslat na položaje, bez obuke. Iako je pun prezira prema ruskim komandantima i njihovoj taktici, ostao je pri tome da je ruska okupacija opravdana.

Rusija, ističe Sirobab, „posebno cilja ove ljude“ – godinama radi na propagandi koja podstiče osećaj nezadovoljstva i mržnje prema Ukrajini sa ciljem da ih navede „da se brutalno bore protiv svojih sugrađana“.

Neki od ratnih zarobljenika su shvatili da su Rusiji „potrebni samo kao topovsko meso“, dodaje Sirobab, i „promenili su svoj stav prema Ukrajini“. Istražiteljica ponekad ima problem da ih vidi kao svoje sunarodnike. „Mislim da ih ljudi vide onakvima kakvi jesu: ubice, oni koji su ubijali građane Ukrajine.“

Ovo mišljenje je prevladalo u Ukrajini; što se rat više razbuktava, saosećanje prema svakom „neprijateljskom“ vojniku bledi, bez obzira na poreklo. Ina Kubaj je, ipak, odlučna: „Oni definitivno nisu Rusi. Uprkos onome što su uradili i dalje vidim razliku između njih i Rusa. Razmišljaju na ukrajinski način, u stanju su da se sete nekih ukrajinskih stvari o kojima Rusi pojma nemaju. Oni su moji sunarodnici, koji su tokom dužeg vremenskog perioda bili pod okupacijom, u izolaciji i kojima je propaganda isprala mozgove. Veoma je teško tome se odupreti. Njima nije uspelo.“

Ina dodaje da je iznenadila samu sebe, jer ne oseća mržnju prema neprijatelju – što je za očekivati, nakon četiri godine rata. „Trudila sam se da razumem šta je suština njihovog života. Jedino što sam shvatila je da je to jedna velika tragedija.“

Autorka je novinarka, fotoreporterka i radio producentkinja; 2024. objavila je knjigu „Noćni voz za Odesu / Night Train to Odesa“.

Jen Stout, Prospect Magazine, 28.01.2026.

Izabrala i prevela Tanja Petovar

Peščanik.net, 12.02.2026.

Srodni link: Masha Gessen – Ukrajinci u Rusiji

UKRAJINA

1. Petar Pomerancev (Peter Pomerantsev) je sa ratnom dopisnicom Žanin di Đovani (Janine di Giovanni) osnovao Projekat odgovornost – The Reckoning Project /, međunarodni NVO koji obučava novinare da dokumentuju ratne zločine prema pravnim standardima, kako bi se mogli koristiti kao dokazi u krivičnim postupcima. Istraživači/ce ove nevladine organizacije intervjuisali su oko 50 muškaraca u ukrajinskim logorima za ratne zarobljenike. Prospect Magazine je dobio pristup nekim od ovih svedočenja. U pitanju su složeni problemi ljudi pritisnutih siromaštvom i propagandom, okupacijom i ratom. Da li su oni izdajnici ili žrtve, sunarodnici ili strani plaćenici?
2. IV Haška konvencija o zakonima i običajima rata na kopnu / Laws and Customs of War on Land (Hague IV), 18.10.1907.