Nekoliko dana posle masovnih nereda na moskovskom Manježnom trgu koji su bili izazvani ubistvom Jegora Sviridova, fana fudbalskog kluba Spartak, Vladimir Putin je položio cveće na grob poginulog navijača. I ne samo to. Putin se do groblja nije dovezao u svom blindiranom mercedesu, već u autobusu zajedno s vođama navijačkih grupa.

Ovaj politički postupak, sam za sebe zaslužuje ocenu pet plus. Mislim da bi u sličnoj situaciji otprilike tako postupio bilo koji, na legalnim izborima izabrani političar u svetu, kao što su to recimo Barak Obama ili Angela Merkel.

No nas ovde interesuje jedno drugo pitanje. Koji su to događaji koji kod Putina izazivaju želju da ovako reaguje?

A njih, kao što ćete videti nema mnogo.

Tako je 31 oktobra ove godine, Putin zajedno s ministrom odbrane Anatolijem Serdjukovim posetio u bolnici glavnokomandujućeg Vazdušnih desantnih jedinica Vladimira Šamanova. Razlog za posetu Šamanovu, de facto vojnom zločincu osuđenom pred sudom u Strazburu, a takođe i sasvim nedavno, sa svojim zetom banditom umešanog i u nekakav kriminalni slučaj, uzgred budi rečeno je sasvim prost. Desantni generali su u oktobru mesecu ponovo započeli svoj, ko zna koji po redu pritajeni bunt protiv ministra odbrane Serdjukova i latili se posla (prosto čudesnog po svojoj gluposti) puštanja glasina o tome da će mu Putin, već koliko sutra, uručiti hitnu ostavku. I ma koliko da je ova situacija bila apsurdna, ona se Putinu učinila dovoljno ozbiljnom da svojom posetom buntovnom delu oficirskog kadra prodemonstrira uzajamnu solidarnost premijera, ministra odbrane i glavnokomandujućeg VDJ.

Za vreme avgustovskih požara, Putin je sasvim neočekivano odreagovao na internet blogu o „zvonu na uzbunu“. „Vi svoje zvono možete dobiti odmah“ odgovorio je on tverskom blogeru koji se žalio na to da vlast niti želi, niti je sposobna da se izbori s razbesnelom vatrenom stihijom. Tada je Putin posetio do temelja izgorelo selo Novaja Vereja. Stanovnici sela su mu u lice vikali „Dole vlada!“, a televizija je s trake izbrisala ton i u vestima pustila samo sliku. No šokantni original je ipak stigao na internet i Putin, tokom požara koji su još dugo besneli Rusijom, bez temeljne čistke potencijalno nezadovoljnih više nikuda nije putovao.

U junu 2009, kada su radnici fabrike koja pripada Olegu Deripaski (Bazel-Cement) zbog toga što su ostali bez posla blokirali put, Putin je u špicu pobune doputovao u Pikaljovo. „A olovka? Odmah da ste mi je vratili!“, strogo je dobacio Putin Deripaski dok je ovaj u poniznoj pozi pred televizijskim kamerama potpisivao ugovor o ponovnom puštanju u rad obustavljene proizvodnje. Istina, nakon malo detaljnijeg razmatranja može se primetiti da u stvari nije Deripaska bio taj koga su tom prilikom pritisli, već je to bila firma Fosagro. Ova firma, raniji dobavljač nefelinovog koncentrata, sada je bila primorana da fabrici dostavlja sirovine po nepovoljnoj ceni. A Deripaska je u isto vreme od VTB banke dobio hitan kredit od 250 miliona rubalja, plus 1,5 milijardi rubalja za reorganizaciju fabrike. U ovaj kratak spisak nije uračunat kredit od 4,5 milijardi rubalja koji Deripaska već duže vreme koristi, kao i to da je samo dva dana pre opisanih pikaljovskih događaja, na sednici saveta direktora Vnješ ekonom banke kojom je predsedavao lično Putin, vraćanje tog kredita velukodušno odloženo. Ali to su, što bi se reklo, samo nijanse.

I… i to bi bilo sve.

Ispravite me ako grešim, ali ja više ne mogu da se setim nijednog slučaja kada je Putin po hitnom postupku reagovao na nezadovoljstvo naroda.

A Medvedev? E s njim stvari stoje sasvim drugačije. Medvedev je uvek spreman da glasno kukurikne. Skandalozna presuda povodom saobraćajne nesreće na Lenjinskom prospektu – kukuriku! Smrt Sergeja Magnitskog u zatvorskoj bolnici – kukuriku! Preduzetnik Morozov se žali na pljačku budžeta neverovatnih razmera koja se događa na gradilištima sportskih i drugih objekata za Olimpijadu u Sočiju – kukuriku! Do polusmrti prebijen novinar Oleg Kašin – kukuriku! U većini slučajeva se sve sa kukurikanjem i završava. No kod ozbiljnih slučajeva se često događa da su posledice upravo suprotne od očekivanih, tako da ako Medvedev na primer pozove stručnu i širu javnost na kažnjavanje pedofilije, lako je moguće da će pedofili uskoro biti nagrađivani Ordenom zasluga za narod.

Putin praktično nikada ne reaguje. Himkiska šuma – tišina. Lenjinski prospekt i mercedes viceprezidenta Lukoila Anatolija Barkova – tišina. Ukradeno 4 milijarde dolara iz sredstava za izgradnju naftovoda Istočni Sibir – Tihi okean (ВСТО,трубопроводная система «Восточная Сибирь — Тихий океан») – tišina. A kada je pa uvedeno to pravilo da marva rogata zaslužuje bilo kakav odgovor!? Broj 31 – tišina. I kakav je to uopšte broj? Tog broja nema ni u kalendaru, ni i u Ustavu Ruske Federacije!

I nije to nikakvo prenemaganje ili poza. To je principijelan stav Gosudara moskovskog i sveg Maznilenda, saglasno kome uvažavanje javnog mnjenja i dijalog s narodom spada u onu vrstu ponašanja koje je apsolutno nedopustivo. Jer po svemu sudeći, kada je nakon javnih protesta Medvedev malo popustio po pitanju seče šume u Himkiju, glavni duumvir se bez sve šale, izgleda sasvim ozbiljno naljutio. Kako je uopšte moguće popuštati pod pritiscima tog… kako ono beše… a da, Ševčuka? To je postupak ravan veleizdaji!

Vladimir Putin pozira fotografima dopola go i upravlja avionima; nišani harpunom na sivog kita i spušta se sam u batiskafu na dno Bajkala; vozi se s bajkerima a sa špijunima peva „Odakle počinje domovina“, ali zato prilikom svakog javnog iskazivanja društvenog nezadovoljstva, on tom istom društvu, kao štenetu koje treba naučiti da ne gadi po stanu, silom zabada njušku u to nezadovoljstvo i zapovednički mu govori: „to se ne sme!“, „to se ne sme!“. Ako neko protestuje protiv izgradnje puta kroz himkisku šumu, to znači da će put po toj trasi sigurno biti izgrađen. Ako u Karačajevo-Čerkesiji narod buntom zauzima zgradu vlade i traži ostavku predsednika Batdijeva, to znači da će predsednik Batdijev na tom mestu sedeti još dve godine. To što su mu resursi potpuno iscrpljeni i što više nema nikakvu kontrolu nad vlašću u republici (a njegov zet sedi u zatvoru), sasvim je beznačajno u odnosu na to da narodu treba pokazati gde mu je mesto.

Javno izražavati nezadovoljstvo je isto što i uvrediti njegovo veličanstvo, a povratna sprega između društva i Gospodara prosto ne postoji. I ne samo da ne postoji, nego je ona principijelno ukinuta. Postojanje povratne sprege se smatra slabošću vladara.

Ali evo, pokazalo se da Gospodar ipak ume da reaguje. Za to je bilo dovoljno da se gomila sveta iz grada spusti na Manježni trg, ali ne radi zaštite slova Ustava i ne sa parolama o slobodi okupljanja, već sa plamenim bakljama i kricima „[email protected]ćemo Kavkaz!“

Šta ćete. Kako sada stoje stvari, izgleda da čak i u sadržaju našeg odgovora na njegovo pitanje „koje mi uvo zvoni?“, treba osluškivati neki važan znak.

 
Ежедневный Журнал, 23.12.2010.

Preveo sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 27.12.2010.