Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

U Politici od 15.01.2016. Miša Đurković se osvrnuo na Nacrt Građanskog zakonika o kome će javna rasprava trajati do jula. Rad na Nacrtu završen je maja 2015, a javna rasprava je otvorena mesec dana kasnije, u junu. Ne čudi što je Đurković iz dokumenta koji se sastoji od pet knjiga i ima ukupno 693 strane sa gotovo tri hiljade članova, istakao i pažnju posebno skrenuo na svega nekoliko članova. Izuzev jednog, a reč je o članu 92 koji sankcioniše eutanaziju, svi drugi članovi od naročitog značaja za Đurkovića odnose se na regulisanje porodičnih odnosa. Pitanje eutanazije jeste po svemu kontroverzno i o njemu se mogu voditi i vode se razložne debate. Međutim, to što Đurković samo lakonski konstatuje da se tim članom otvaraju vrata „eugeničkog pakla“ i tako diskvalifikuje sve one koji bi u raspravi stali na stanovište protivno njegovom, više govori o tome kako on zamišlja raspravu i svoje potencijalne oponente („đavole“), nego što doprinosi razumevanju složenosti problema na koji se član o eutanaziji odnosi. (Primer za drugačiji pristup ovom pitanju može se pogledati ovde.)

Posegnuvši za sintagmom „eugenički pakao“ (naravno, bez ijednog dobrog razloga), Đurković je pokazao da njega rasprava uopšte ne zanima. On je uveren da su vrednosti kojima je on privržen jedino dobre, te da su svi koji se sa njim ne slažu moralno sumnjive osobe čiji su stavovi zbog toga irelevantni i moraju se odbaciti. Dakle, Đurković smatra da postoji samo jedna koncepcija dobrog života i to upravo njegova. Tu koncepciju onda mora sankcionisati i zakon. Svaki pravni pokušaj kojim bi se otvorio prostor za još neke koncepcije dobrog života je iz Đurkovićevog ugla nedopustiv i mora se osporiti pored ostalog i tako što će biti obeležen kao „paklen“ ili „monstruozan“. Zbog toga Đurković iz četvrte knjige Građanskog zakonika o porodičnim odnosima izdvaja one članove za koje smatra da ugrožavaju neometano i jednosmerno međugeneracijsko prenošenje njegove verzije dobrog života: „Zbog činjenice da ovakav nacrt fundamentalno i nepotrebno menja osnovne kategorije postojanja kao što su rađanje, majka, porodica i smrt“, objavljuje on, „zalažem se da se ove problematične odredbe izmene, ili da se o tome na referendumu obavezno izjasne građani.“

Članovi kojima se, po Đurkoviću, „fundamentalno i nepotrebno menjaju“ ni manje ni više nego baš „osnovne kategorije postojanja“ sadrže zabranu fizičkog kažnjavanja dece i zabranu nasilja u porodici. Đurkoviću smeta i sugestija koja se u Nacrtu smešta u jednu skromnu fusnotu: da se razmotri da li bi trebalo dozvoliti sklapanje braka između osoba istog pola. Za njega je, konačno, sporan i član koji reguliše surogat materinstvo. To je za Đurkovića posebno strašan član jer, s jedne strane, otvara „brešu za buduću eksploataciju naših žena kao inkubatora za strance“, dok, s druge strane, „otvara prostor da homoseksualni parovi [koji u ovom Nacrtu dakle uopšte ne postoje! – prim. D.I.] mogu da naručuju i proizvode decu za sebe”. To što Đurković jednu grupu osoba vidi kako „naručuje“ i „proizvodi“ decu „za sebe“, mnogo više govori o Đurkoviću, nego o tim osobama. Baš kao i sintagma „naše žene“. Ali, iza te povišene i za raspravu krajnje neumesne retorike podizanja moralne panike, na koju nailazimo i u rečenici – „Posebno je monstruozna varijanta 1 u članu 2218 u kojoj se svako fizičko kažnjavanje izjednačava sa zlostavljanjem deteta!“ (ta „monstruozna“ varijanta 1 glasi: „Zabranjeno je svako zlostavljanje deteta, a naročito fizičko kažnjavanje“) – ipak se da naslutiti donekle koherentna koncepcija jednog posebnog načina života za koji se Đurković zalaže. Nazovimo je konzervativnom, iako time Đurkoviću činimo uslugu. (Naime, Đurković nije konzervativac, on je kvazirevolucionar koji pod krinkom čuvanja tradicije hoće da saobrazi društvo prema svojim naopakim shvatanjima koja lažno predstavlja kao osnovne kategorije postojanja.)

Pitanje je jednostavno: može li Đurkovićev „konzervativni“ glas biti jedini merodavan kada je reč o pravnom sankcionisanju dobrog života? Što se zabrane fizičkog kažnjavanja dece tiče, pored Đurkovićevog mora se ipak čuti i glas stručnjaka. A mišljenja stručnjaka o toj stvari podeljena su mnogo manje nego što se u javnosti (pre svega u Politici) o tome stvorio utisak (više o tome vidi ovde). Stručnjaci su mahom saglasni da je ta zabrana opravdana. Čak i oni koji tu zabranu osporavaju, daleko su od zagovaranja fizičkog kažnjavanja koje bi moglo povrediti dete. Predlagači zakona stali su na stanovište da zakon treba da štiti decu kao posebno ranjivu grupu. Đurković pak, iz nekog razloga, vidi roditelje kao ugroženu stranu i poziva se na (prirodno) pravo roditelja da vaspitavaju svoju decu. Ali ne objašnjava kako su to roditelji ugroženi i ko im ne dozvoljava da vaspitaju decu (izuzev ako vaspitavanje i fizičko kažnjavanje kod Đurkovića ne stoje kao sinonimi). On ne kaže ni šta bi bila prava mera fizičke kazne i u kojim situacijama bi ona bila primerena. On bi samo da odbrani pravo roditelja da fizički kažnjavaju i to predstavlja kao odbranu roditeljskog autoriteta. Međutim, nijednim članom zakona se ne osporava taj autoritet, iako mu pojedini članovi postavljaju ograničenja. U odnosima roditelja i dece, deca su znatno ranjivija strana i zato su takva ograničenja dobrodošla. Ali, neka bude da i u slučaju ovog pravnog ograničavanja i dalje ima mesta za razložnu i stručnu raspravu (mimo svake priče o tradiciji, identitetu i roditeljskom autoritetu na koje se Đurković pogrešno poziva) o pravoj meri, kao i u slučaju eutanazije.

Mesta za raspravu, međutim, nema kada se dođe do pitanja o pravu na sklapanje braka između osoba istog pola. Uvredljiv je način na koji se to pitanje tretira u Nacrtu. U jednoj fusnoti pominje se mogućnost da se o tome povede rasprava i da se to pitanje eventualno reši posebnim zakonom. To je nedopustivo u državi koja bi da svoje građane tretira kao jednake. Izostavljanjem prava na brak između osoba istog pola neki ljudi lišeni su bez dobrog razloga prava da žive u skladu sa svojim uverenjima i željama. Nije sporno to što je prema nekim koncepcijama dobrog života brak između osoba istog pola nedopustiv. Ali, država koja svim svojim građanima priznaje status jednakih članova političke zajednice ne sme da stane na stranu jedne takve koncepcije. Komisija za izradu Zakonika je 2014. godine zaključila da kao „centralno subjektivno pravo u Građanskom zakoniku treba konstituisati pravo na dostojanstvo“. Zbog toga posebno treba štititi „prava ličnosti, kao što su: pravo na život; zdravlje i telesni integritet; pravo na slobodu; pravo na čast i ugled;… pravo na lični (privatni) život…“

Iz prava na dostojanstvo sledi da država mora da uvaži različite razložne koncepcije dobrog života kojima su privrženi njeni građani, to jest ona svoje građane mora tretirati kao međusobno moralno jednake, čak i onda (ili baš onda) kad su oni privrženi različitim, pa i međusobno oprečnim koncepcijama. Tako se formira politička zajednica jednakih članova unutar koje država ima legitimne pretenzije na lojalnost. Tu je reč o povratnoj sprezi: država garantuje jednakost i za uzvrat očekuje lojalnost. Ovaj odnos je posebno važan kada je reč o manjinskim grupama, čije koncepcije se razilaze sa koncepcijom većinske ili dominantne grupe. Tu država takođe mora da zaštiti posebno ranjive grupe, poput, recimo, građana za čiji je dobar život važno pravo na brak između osoba istog pola. Iz ovoga jasno sledi još jedan izuzetno važan izvod: razložne koncepcije dobrog života kojima su privržene manjinske i stoga ranjive grupe nikako ne smeju biti predmet o kome se odlučuje na referendumu. Većina ne može odlučivati o tome da li će država dati ili uskratiti priznanje svim članovima političke zajednice kao jednakima. Država je tu upravo zato da tu odluku izmesti izvan dosega većine i ugroženu grupu zaštiti od nasrtaja većine (to je pravi smisao demokratije: ona je društvo jednakih, a ne društvo nad kojim dominira većina).

Sa stanovišta države koja pretenduje na to da je u središtu njenog sistema vrednosti pravo na dostojanstvo svakog građanina ponaosob, poziv na referendum i davanje prava većini da odluči o tome da li su svi članovi političke zajednice jednaki predstavlja čisto nasilje. Stoga, kada Đurković, ugledajući se očito na nedavnu lošu referendumsku praksu iz Slovenije i Hrvatske, poziva na referendum, on zapravo ne zagovara nikakve konzervativne ideje, nego poziva na revolucionarno nasilje većine. O pravu na dostojanstvo se ne glasa, ono mora biti zagarantovano, čak i kada je većina protiv toga i kada preti da će ga silom (koja se može ogledati i u pukoj brojčanoj nadmoći) ukinuti. Obaveza države u čijem je vrednosnom središtu pravo na dostojanstvo je da to nasilje spreči, ako treba – i silom.

Peščanik.net, 17.01.2016.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)