U sredu je u centru Ljubljane održan skup populističke, parapolitičke grupe koju za Janšu vodi jedan osuđeni kriminalac: recept je poznat – autobusi, honorarče, sendvičić, pićence, pa onda pesmice, molitvica, himnica i mnogo masnog rasizma. Ovoga puta predstava je obogaćena prisustvom izvesnog g. Pjukovića ili Pjuvkovića iz Velenja, koji se „upravo vratio iz Srbije“. Lik je progovorio prepoznatljivim srboslovenačkim, publika je automatski zviždala. I šta je bila njegova poruka? Srpski studenti solidarišu se sa Janšinom desnicom, imaju iste ciljeve, istu mržnju prema vlasti, istu želju za promenom. Isti ciljevi su se na mitingu definisali kao izgon svih stranaca iz Slovenije (zašto da im plaćamo zdravstvenu zaštitu i školovanje?), posebno Balkanaca iz bivše Jugoslavije, i izgon svih umetnika iz Slovenije, koji ne neguju tradicionalnu nacionalnu kulturu. Povod – nedavno je minimalno prema više uređena penzija dobitnika najvećih nagrada, ukupno stotinjak osoba. Prvi stav – svi umetnici su paraziti; drugi – kradu iz ličnog džepa prisutnih; treći – možda ne znamo šta je umetnost, ali znamo šta nije! Uzgred, treba iz države isterati i sve što je LGBT, zna se da postoje samo tata i mama. I tako dakle misle srpski pobunjenici… Da bi sve bilo uverljivije, vođa pokreta pozdravio je sve okupljene studente, nedokazano prisutne u masi ljutih čilagera i babetina. Koji je njihov motiv? Priznajem, surovost života: i sama pripadam penzionerima sa najnižim penzijama. No umetnice i umetnici koje oni mrze doći će (možda) do penzije za kojih dvadeset-trideset godina, kad sadašnji… no, da ne insistiramo. Žalosno je da predstavljaju najgore, najzlobnije i najprostačkije u Sloveniji.
Vratimo se najvažnijem, lažnoj vesti koja zloupotrebljava mladost sa hrabrošću cele jedne države ne bi li lokalno varala. Desnica je to izmanipulisala da bi napala ljubljanskog gradonačelnika Jankovića, koji je na zahtev studenata da se javno izvini zbog pisma podrške Vučiću, odgovorio da je za njega prijateljstvo najvažnije, dakle ništa izvinjenje. Tačan prevod „prijateljstva“ na druge jezike je Expo 2027. Studenti će u Ljubljani nastaviti demonstracije pred gradskom kućom protiv gradonačelnika, a u sredu su počeli i protiv Rio Tinta, na latinici i ćirilici. No desnici nije dovoljno da neko obavi njihov posao, naročito ne omladina. Zato je organizovan nastup lika iz Velenja. Drugim rečima, desnica ne može ništa bez laži, prevare i krađe – mislim na celokupnu evropsku desnicu. Kako na to odgovoriti, genijalno su pokazali studenti, školarci i bočne čete u Srbiji i sjajno dokazali da je rešenje u tome da se desni populizam naprosto izbaci iz komunikacije. TUP, kako sam ga nedavno nazvala, stalno slini o dijalogu, što mogu ozbiljno shvatiti jedino četvrti asistenti po hodnicima EU i slovenačka komesarka u istoj ustanovi. Terminalna TUP-ova fantazma je da izda knjigu – Knjigu, nešto što je naprosto nemoguće, jer ni za dijalog niti za refleksiju nema nikakvih preduslova. I to uistinu važi za sve desnice, svaki populizam: esencijalno su glupi. Ima još uvek takvih koji veruju da je desnica, bar nekada, bila nešto mudro i plemenito: pitanje za prošlost otvoreno je, a za sadašnjost definitivno zatvoreno, od prve četvrtine prošlog veka. Uzorni primer toga još uvek je Gebels, koji je u gimnaziji obrazovan na grčkom i latinskom i na osnovama retorike, a kada se njegova retorika analizira, dolazi se do zaključka da je za osnovu svoje propagande koristio isključivo retoričke greške… Na drugoj strani tog sazvežđa bili su još neki razumni Evropejci, koji su umeli da govore, pišu i vode politiku, ali danas je preživelo Gebelsovo nasleđe. Srpska desnica je haotična, bez izgrađenog diskursa i posebno bez ideološke osnove i sa jakom čivijaškom tradicijom, umesto verbalne sposobnosti: ona se u populistički evropski model upisuje pri repu. Zato je ovaj sličan slovenački primer, preslikan sa stočne pijace, važan element analize desnice danas, kada smo u veoma kratkom vremenu došli do eksplozije skoro zaboravljenog imperijalizma.
Perverzna krađa u ovome slučaju, čiji je pravi cilj uništenje solidarnosti između snaga budućnosti u dve države, otkriva svu bedu populističke desnice i istovremeno, zasada jedini efikasan model suprotstavljanja: jasno pokazivanje da dijalog nije moguć, jer jedna strana strukturno nije osposobljena za dijalog – to je samo još jedna čivija, zamka koja bi trebalo da pokrije neznanje kao prvu pretpostavku desnog populizma.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
