Nije to tako komplikovano. Ako su neka prava data ustavom ili zakonom, ona se moraju poštovati. Nije jednostavno biti legalista i negirati to. Možda neki među njima, da pokušam da to neslaganje objasnim, brkaju slobodu sa pravom.

Biti slobodan, recimo, da se manifestuje, nije isto što i pravo na manifestovanje. Jer, ako se koristi javni prostor, sloboda jednih može da se kosi sa istom takvom slobodom drugih. Iz toga, naravno, mogu da proisteknu sukobi, recimo usled netolerantnosti, što je razlog da se ove slobode regulišu, kao kada se uvode saobraćajna pravila.

Imati pravo na manifestovanje je upravo to: reguliše se način na koji se može koristiti ta sloboda. Neka prava, recimo ona ljudska ili ona koja bi trebalo da obezbede osnovne, individualne slobode regulišu se najvišim pravnim aktima. Razlog za to je što se smatra da su ona u najdubljem javnom interesu. Ne moraju da budu u interesu bilo kog pojedinačnog člana društva – bilo da je on episkop ili četnik. I ona se moraju štititi makar ih se grozili svi episkopi i četnici i makar se oni pozivali na strah da će ih zadesiti sudbina Sodome i Gomore.

Šta ako se smatra da ta prava ne postoje? I to nije mnogo komplikovano. Postoji svakako način da se to proveri na odgovarajućem sudu. Imaju li pravo ti i ti da manifestuju kako bi iskazali ponos što su upravo to što jesu? Ako imaju, svi smo dužni da ta prava poštujemo. Dok postoje. Ukoliko neko misli da ta prava ne bi trebalo da postoje, može da predloži promenu ustava ili odgovarajućih zakona. Zabranjuje se, recimo, manjinama jedne ili druge vrste da manifestuju ponos na svoj identitet. Pa da vidimo je li većina za to da se krene sa ograničavanjima individualnih prava.

Blic, 20.10.2010.

Peščanik.net, 20.10.2010.

TEMA – PARADA PONOSA +