„I coulda been a contender.”
On the Waterfront

 
Kada je 1971. objavljena Rolsova „Teorija pravde“, to je bio intelektualni zemljotres.[1] Pre godinu dana je objavljena Senova „Ideja pravde“ uz mnogo manje intelektualnog uzbuđenja.[2] Zašto?

Rolsova knjiga nosi naizgled skroman naslov, jer počinje neodređenim članom, što znači da Rols nudi tek jednu teoriju pravde. Ipak, iza člana koji sugeriše skromne ambicije stoji obećanje da će autor izneti teoriju pravde. Senov naslov počinje određenim članom, što znači da će u knjizi biti reči o ideji pravde; ne, dakle, o jednoj od ideja pravde. No, cilj je znatno skromniji od Rolsovog, jer se obećava razmatranje ideje pravde, koje je teorijsko, bez sumnje, ali nije teorija kao, bar jedno, definitivno određenje onoga što je pravedno, već je, zapravo, razmatranje različitih ideja pravde. Rolsova je knjiga izazvala senzaciju upravo zato što je nudila teoriju, zaokruženu i definitivnu, a ne tek teorijsko razmatranje ideje pravde. Senova knjiga ima za cilj upravo suprotno – povratak ideji pravde u svim njenim oblicima.

Ne, međutim, i političkoj filozofiji kakva je bila pre pojave Rolsove knjige (mada ne i kod klasika političke filozofije).[3] Zapravo, Senova se knjiga može čitati kao dugačka i detaljna kritika Rolsove teorije pravde, ali i kao povratak Adamu Smitu, što je posebno zanimljiva strana ove knjige. Za razliku od drugih kritika, a bilo ih je veliki broj, cilj nije da se jednoj teoriji pravde suprotstavi druga, već da se razume ideja pravde, koja je u velikoj meri motivacija moralnih i političkih vrednosti, pa onda i individualnog i kolektivnog delanja. Rolsova je teorija bila, da se tako izrazim, konstitucionalistička: imala je za cilj da posluži kao osnova ustrojstva valjane, pristojne države ili vladavine; odnosila se, što joj Sen posebno zamera, gotovo isključivo na ono što je Rols nazivao osnovnom strukturom, to jest na osnovni institucionalni okvir – i još bazičnije, na osnovna načela na kojima bi trebalo da se zasniva ta osnovna instituiconalna struktura. U prvom je momentu Rolsova teorija bila shvaćena kao moralna teorija sa ustavotvornom primenom; kasnije je Rols razjasnio da je njegov cilj politička teorija o načinu uspostavljanja i održavanja pravednih javnih ustanova; ustanova zasnovanih na načelima pravde do kojih se dolazi odgovarajućim, pravičnim, političkim postupkom.[4]

Sen, opet, razmatra uslove pod kojima je ostvariva ideja pravde. Jedan način da se vidi u čemu se tačno sastoji ova velika, teorijska i metodološka, razlika između Rolsove teorije i Senove ideje jeste da se verovatno ključno Senovo zapažanje formuliše ovako: nije potrebno da znamo šta je pravda da bismo prepoznali nepravdu. Ideja pravde motiviše, ali iskustvo nepravde je konstitutivno za moralno vrednovanje i političko delanje. Ispravljanje nepravdi je jedan način da se sledi ideja pravde. No, ni iskustvo niti delanje nisu motivisani nekom, kako je Sen naziva, transcendentalnom teorijom pravde, pa ni Rolsovom teorijom, za koju Sen ima velike simpatije, uprkos svim njenim nedostacima, već iskustvom, mnogim iskustvima zaista, nepravde usled čega je potrebna komparativna teorija ideje pravde.

Predgovor „Ideje pravde“ počinje navodom, to je prva rečenica u knjizi, iz romana „Velika očekivanja“ Čarlsa Dikensa da, u dečijem svetu, dakle u svetu prvobitnog doživljaja sveta, nema nijednog iskustva koje se jasnije vidi i snažnije oseća od nepravde. U tom smislu je Senova teorija empirijska, komparativna kako on naglašava, a ne transcendentalna, kao Roslova. No, ključna razlika nije toliko teorijska koliko empirijska: na koja se iskustva, podatke dakle, autori oslanjaju? Rolsa najviše motivišu ideološki sporovi, razlike u sveobuhvatnim shvatanjima sveta, recimo kao što su verski sporovi, i mogućnost postojanja pravdenih ustanova koje uvažavaju te duboke i nepomirljive sporove.[5] Sena, opet, motivišu sveprisutna i uporna iskustva nepravde i načini na koje ona mogu da se uklone. To je ključna, rekao bih pre svega razlika u pristupu iz koje sve ostalo sledi.

Koja je Rolsova teorija pravde? Najčešći odgovor jeste da je to teorija pravde kao pravičnosti (bar tako sam ja uvek razumeo i prevodio Rolsovu „theory of justice as fairness“),[6] koja nalaže da se posebna pažnja posveti onima u društvu koji stoje najgore (recimo, pojednostavljeno, najsiromašniji su). Međutim, Rolsova teorija pravde je složenija i iz nje se izvode dva načela pravde, s tim da drugo načelo ima dva dela. Prvo načelo je važnije od drugog, a prvi je deo drugog načela važniji od drugog dela. Ovo što je navedeno kao dužnost da se brine za one koji stoje najgore, ili za najsiromašnije, zapravo je taj drugi deo drugog načela.

Prvo načelo je o jednakim slobodama ili o prvenstvu slobode nad svim drugim moralnim i političkim vrednostima; reč je, u osnovi, o skupu osnovnih i nepovredivih prava. Sen ukazuje na veoma uticajnu kritiku Herberta Harta, koji je doveo u pitanje načelo da sloboda uvek i u svemu ima prvenstvo.[7] Rols je više puta odgovarao na tu primedbu, ali nije izvesno da je bio zadovoljan svojim odgovorima.[8] Koliko je jak ovaj prigovor? Rols smatra da se sloboda može ograničiti samo slobodom, što je jedna interpretacija Milove teorije slobode i Kantove teorije o carstvu ciljeva, dok Hart ukazuje na to da sloboda nije uvek cilj, već i sredstvo, u kom slučaju može biti inferiorno sredstvo u poređenju sa drugim sredstvima, koja mogu da zahtevaju ograničavanje slobode da bi se postigli poželjni ciljevi.

Bez obzira na nesumnjivo veliki uticaj, pa i na samog Sena, ovo nije jak prigovor na nivou na kojem se odlučuje o načelima kojima će se jedna zajednica rukovoditi, zapravo kojima će se ustanoviti kao politička zajednica. Jer, o načelima pravde je potrebno odlučivati u pravičnim okolnostima, dakle kada je svako jednako slobodan da zastupa koje god načelo želi, s tim da se do odluke o izboru načela može doći samo ugovorom sa drugim članovima društva. To je pravično: ljudi koji odlučuju moraju biti jednako slobodni kada odlučuju o načelima na kojima će se zasnivati društveni ugovor o ustanovama u kojima žele da žive. Ukoliko bi se na tom nivou sloboda ograničila, recimo korisnošću ili nekim drugim kriterijem koji ceni vrednost ishoda društvenog života, to bi bilo u neskladu sa pravičnošću postupka odlučivanja o osnovnim načelima institucionalne strukture. To ne znači da se u konkretnom ustavnom ili pravnom kontekstu ne mogu uzeti u obzir i zahtevi za instrumentalizaciju slobode za postizanje jednog ili drugog konkretnog cilja. No, načelno, dakle kada je reč o izgradnji ustanova, sloboda se može ograničiti samo slobodom, što je prvo i najvažnije načelo pravde do kojeg bi slobodni i racionalni ljudi trebalo da dođu u pravičnim okolnostima.

Prvi deo drugog načela ističe jednakost mogućnosti ili životnih izgleda. Za razliku od mnogih zagovornika jednakosti, Rols polazi od toga da bi pravdena država morala da bude efikasna, to jest da omogući da ljudi ostvare svoje sposobnosti u najvećoj mogućoj meri, a to podrazumeva i da je potrebno da im pripadne nagrada koja je u skladu sa njihovim doprinosom. No, nema, po Rolsu, ničega što bi bilo od posebnog moralnog značaja u tome što je neko sposobniji od nekoga drugoga. Reč je o sreći, prirodnoj lutriji, koja nema nikakav moralni značaj – ne implicira nikakvu posebnu moralnu obavezu ili dužnost. Društvo ima interes (zato što je, po Rolsu, zasnovano na kooperaciji – još jedna pretpostavka koja nije baš nesporna) da efikasno iskoristi svačije sposobnosti, pa i da ih različitio nagradi, ako je to uslov efikasnosti, ali ima interes i da obezbedi članovima društva da se osiguraju od zle sreće, od mogućnosti da ih priroda ne obdari sposobnostima koje nose veće nagrade. Usled toga, potrebno je bar obezbediti redistribuciju sredstava u korist onih koji su u najgorem položaju, dakle u korist onih koji u prirodnoj lutriji izvuku najmanje vrednovane sposobnosti.[9]

Kako opravdati ovu teoriju pravde? Ovde je od značaja Rolsova tvrdnja da je reč tek o jednoj teoriji pravde. On razmatra niz drugih teorija pravde, a neke nove su predložene kasnije, jednim delom i kao kritika Rolsove teorije. Rols smatra da je prirodno da postoje mnoge teorije pravde, koje su sve zaista teorije pravde, a ne recimo nepravde, dakle da su takve da ih mogu zastupati i prihvatiti razumni i dobronamerni ljudi. On, međutim, smatra da bi njegovu teoriju pravde izabrali ljudi koji bi odlučivali o tome u kakvom društvu žele da žive i pri tom poredili sve moguće ili ponuđene teorije pravde. Njegov dokaz da bi tako bilo je u stvari ono što sve te ideje o načelima pravde kao pravičnosti čini jednom teorijom.

Ljudi bi se, po Rolsu, opredelili za njegova načela pravde ukoliko bi odlučivali u ustavotvornoj skupštini i bili pod „velom neznanja“, dakle kada ne bi posedovali informacije koje bi im bile neophodne da proračunaju kako bi oni individualno prošli u alternativnim sistemima pravde. Kao što je poznato iz najstarijih rasprava o pravdi i pravičnosti, ako je poznato koliko je ko moćan, superiornost moćnih će njima izgledati kao najpravičnije rešenje. No, ukoliko nema informacija o tome ko će šta izvući iz prirodne lutrije, ako dakle postoji potpuna neizvesnost o tome ko će sa kakvim sposobnostima raspolagati kada se podigne veo neznanja, Rols smatra da je razumno da ljudi koji odlučuju o načelima na kojima će se zasnivati ustanove njihovog društva i države izaberu upravo njegova dva načela, a ne neka druga načela – dakle da je razumno da se opredele za njegovu, a ne za neku od alternativnih teorija pravde.

Sen se ne slaže praktično ni sa jednim elementom Rolsove teorije pravde. Najpre, ništa ne garantuje da bi ljudi prihvatili upravo ta načela. Potom, jednakost izgleda je veoma teško formulisati naprosto zbog toga što se zasniva na ideji o pravičnoj naknadi za uloženi trud, a to opet pretpostavlja teoriju raspodele koju je teško, i zapravo nemoguće, dosledno formulisati. Tu je Nozik u prednosti u odnosu na Rolsa (to nije Senovo poređenje; mada on smatra da Nozik ima teoriju pravde, što nekima može da izgleda neverovatno), jer je po njemu svaka raspodela do koje se dođe dobrovoljnom razmenom opravdana (pa, dakle, pravična i pravedna).[10] Sen ima veliku sposobnost da na jednostavnim primerima osvetli veoma dalekosežne probleme. Tako on pita da li bi, recimo, frula, ako se odlučuje ko bi trebalo da je dobije, trebala da pripadne onom detetu koje ume na njoj da svira ili onome ko ju je proizveo ili onome ko je siromašan i ne poseduje ni jedan instrument ili igračku? Naravno, teorija raspodele je u stvari čak mnogo složenija od tog jednostavnog primera, kod kojeg nije baš jednostavno dati jednoznačan odgovor.[11]

Konačno, problem sa brigom za one u najgorem položaju ne mora da bude ni u skladu sa onim što bi se moglo smatrati pravičnim, a ni sa stvarnom egalitarističkom motivacijom.[12] O njima bi svakako trebalo brinuti, ali Sen smatra da načelo distributivne pravde ne bi trebalo da bude samo korektivno, već bi trebalo da se rukovodi sveobuhvatnijom idejom ispravljanja nepravdi u slučaju kada su ljudi ograničeni u sposobnostima sa kojima raspolažu. Ovu je ideju Sen preuzeo od Aristotela, ili bar on tako smatra. Čovek bi trebalo da bude slobodan da izabere ono što će biti, da se tako izrazim, ali i da ima sposobnosti, a ne samo sredstva, za taj izbor.

Sen najčešće uzima primer fizički ili na drugi način hendikepiranih ljudi. Zaista, njihove su sposobnosti veoma ograničene i ta se ograničenja ne mogu nadoknaditi ni utilitaristički, a ni brigom za ljude u najgorem položaju. Oni bi mogli biti ono što, u datim okolnostima, nisu. Da bi ti ljudi u potpunosti iskoristili svoje sposobnosti, potrebna je posebna briga upravo za uklanjanje njihove hendikepiranosti. Da bi, na primer, hendikepirani ljudi izabrali ono što će biti, potrebno je da na taj njihov izbor ne utiče to sasvim specifično ograničenje. To nije, u stvari, toliko distributivno načelo, već je načelo pravde u tom smislu da svako ima mogućnost da bude ono za šta je najsposobniji nezavisno od ograničenja sa kojim se iz jednog ili drugog razloga suočava. To je, dakle, jedno alokativno shvatanje pravde i jednakosti. U tome se opet ogleda ta fundamentalna razlika između Sena i Rolsa. Nije to toliko teorijsko ili analitičko neslaganje, već je više reč o prvenstvenom iskustvu, o osnovnim podacima, na kojima se teorija zasniva. Rols polazi od reprezentativnog pojedinca, što je u skladu sa uobičajenim pristupom u ugovornoj teoriji. I zaista, pod velom neznanja, ljudi odlučuju kao da odlučuje jedna osoba, jer su svi zapravo potpuno isti. Sen, pak, polazi od ljudi koji trpe jednu ili drugu vrstu nepravde i traži načine kako da ih ispravi. Usled toga, kod Rolsa pored reprezentativnog pojedinca srećemo još samo roba, i to samo kao primer apsolutno nedopustive nepravde. Drugi se ljudi međusobno ne razlikuju mnogo ili se ne razlikuju uopšte. Kasnije, kada se ukloni veo neznanja, oni su, naravno, svi sasvim različiti, ali to ne igra značajnu ulogu kod izbora načela pravde. Okolnosti u kojima se odlučuje su pravični, a ne nepravični. Sen razmatra ideju pravde u okolnostima kada se ljudi razlikuju ne samo verski ili ideološki, već po sposobnostima sa kojima raspolažu i koje bi bilo pravdeno uskladiti sa idejom pravičnosti.

Ova teorija o pravičnim sposobnostima jeste supstantivna strana ideje pravde. Ali, proceduralna pravda je takođe značajna. Kod Rolsa se odluka o načelima pravde donosi jednoglasno, jer nema osnova za razlike u mišljenjima pa nema potrebe da se proceduralnim pitanjima posveti previše pažnje. Sen je, međutim, svestan problema sa kojima se suočava društveni izbor, dakle izbor koji društvo mora da napravi polazeći od individualnih izbora svojih članova i stoga ističe značaj teorije društvenog izbora za formulisanje i realizaciju ideje pravde.[13] U ogromnoj literaturi o odnosu teorije društvenog izbora i teorije pravde, prilično je razjašnjen njihovo odnos, bar kada je reč o Erouovoj teoremi o (ne)mogućnosti društvenog izbora i Rolsove teorije pravde.[14] Sam Rols se nije previše bavio time, ali su za Sena ograničenja koja teorija društvenog izbora stavlja pred svaku teoriju pravde od najvećeg značaja. U izvesnom smislu, nemogućnost da se ustanovi procedura društvenog izbora, ili odlučivanja, koja bi obezbedila usvajanje i primenu načela pravde, u osnovi je Senovog zalaganja za komparativnu teoriju i za nalaženje načina da se ispravljaju nepravde i na toj osnovu razjasni ideja pravde i njena motivaciona uloga, kako moralna tako posebno politička.

Usled toga, Sen brani demokratiju, ali ne toliko kao način odlučivanja većinom, već pre kao javnu raspravu i sučeljavanje stavova i njihovo usaglašavanje. On je tome posvetio nekoliko knjiga, o člancima da se i ne govori. Posebna vrednost, ne samo u ovoj knjizi, jeste oslanjanje na indijsku, ali i drugu nezapadnu, političku i filozofsku misao. Cilj je da se ukaže na kosmopolitski karakter ideja pravde i demokratskog raspravljanja o pravičnom društvu i o postupcima ispravljanja nepravdi. Rolsova su razmatranja provincijska, tako posmatrano. Po Senu, individualizam, tolerancija i demokratija imaju kosmopolitsko poreklo i nisu posledica specifičnih zapadnih verskih i ideoloških sporova, što je jedna od istorijskih pretpostavki Rolsove teorije.

Na ovo se nadovezuje i prigovor, koji su i drugi stavljali Rolsovoj teoriji, posebno posle objavljivanja Političkog liberalizma,[15] a to je da sama konstrukcija odlučivanja pod velom neznanja ograničava Rolsa na uže zajednice, što on i eksplicitno kaže. Pored toga, mada to nije tema ove Senove knjige, Rols u Političkom liberalizmu prihvata liberalni nacionalizam, u nešto strožijoj verziji nego što je Milova, što mu stvara ozbiljne probleme kada se bavi pitanjima kao što su sloboda da se emigrira ili pravo na secesiju. Usled čega njegova teorija međunarodnih odnosa i globalne pravde uopšte deluje zastarelo, svakako u odnosu na recimo Kantovu,[16] ali se ne bi moglo reći da su Senove ideje na tu temu posebno nove ili dalekosežne. No, jasno je da je u globalnom kontekstu realističnije težiti ispravljanju nepravdi, a ne tragati za načelima pravde ukorenjenim u nekoj teoriji pravde.

Senova je knjiga izuzetno lepo i zanimljivo pisana, veoma je duboko teorijski zasnovana, a njegove su ideje imale veliki praktični uticaj. Sve suprotno od Rolsa. Ali neće intelektualno uzbuditi mnogo ljudi i neće motivisati preispitivanje moralne i političke filozofije, kao što jeste Rolsova teorija. Ljude i društva pokreću i motivišu snažno nepravde, pa i teorije nepravdi, kao što je recimo bila Marksova. Intelektualce motivišu teorije pravde, kao Platonova, Kantova ili Rolsova. Senova knjiga nije teorija nepravdi i nije teorija pravde. On je praktično u svemu u pravu i piše zanimljivo. I to je sve.

 
Peščanik.net, 30.12.2010.


[1] J. Rawls, A Theory of Justice. The Belknap Press of Harvard University Press, 1971.

[2] A. Sen, The Idea of Justice. The Belknap Press of Harvard university Press, 2009.

[3] O tome sam pisao u Politička vrednovanja. Beograd, 1985. Pre koju godinu su objavljena Rolsova predavanja o istoriji političke filozofije i o istoriji moralne filozofije tako da su jasniji klasični uticaji na pojedine elemente njegove teorije.

[4] Posebno u knjizi Political Liberalism. Columbia University Press, 1991.

[5] Videti posebno “Justice as Fairness: Political not Metaphysical”, Philosophy and Public Affairs 14 (1985): 223-251.

[6] Prvi prevod kratkog Rolsovog ogleda sam objavio, ako me pamćenje služi, 1979. u Marksizmu u svetu kojeg je uređivao pokojni Miša Nikolić.

[7] H. L. A. Hart, „Rawls on Liberty and Its Priority“ u Essays on Jurisprudence and Philosophy. Oxford University Press, 1983.

[8] J. Rawls, Political Liberalism. Columbia University Press, 1993; J. Rawls, Justice ad Fairness: A Reastatement. The Belknap Press of Harvard University Press, 2001.

[9] Sveobuhvatniju ideju osiguranja zastupa Dvorkin u Sovereign Virtue. Harvard University Press, 2000.

[10] R. Nozick, Anarchy, State, and Utopia. Bsil Blackwell, 1974.

[11] Srafa je verovatno bio posebno uticajan u kritici teorije raspodele zasnovane na produktivnosti ili doprinosu u Production of Commodities by Means of Commodities. Cambridge University Press, 1960. Neoklasična ekonomija blagostanja u osnovi nema teoriju raspodele. Lange, na koga se Rols oslanja, je to uzeo za osnov tvrdnje da je moguć tržišni socijalizam, dakle sistem u kojem se alokacija resursa određuje na tržištu, a raspodela politički. To je razlog što Rols ne smatra da privatno vlasništvo nad kapitalom pripada osnovnim pravima. Prvi deo Srafine knjige kao i izbor članaka Eroua, Sena, Rolsa, Tejlora, Hempšajera i drugih smo Ljubica Strnčević i ja preveli i objavili, mislim, 1979. godine, takođe u časopisu Marksizam u svetu. Oni su svi relevantni za Senovu raspravu o pravdi, a posebno kratak Senov napis o nemogućnosti Pareto-liberala.

[12] O tome vidi E. Anderson, „What Is the Point of Equality?“, Ethics 109 (1999): 287-337.

[13] Još uvek je Senova najbolja knjiga Collective Choice and Social Welfare. North-Holland, 1979 (prvo izdanje 1970). Od njegovih mnogih prikaza teorije društvenog izbora, najboji je verovatno Social Choice Theory u Handbook of Mathematical Economics Vol. III (1986): 1074-1181.

[14] Verovatno najjednostavniji članak je S. Strasnick, „The Problem of Social Choice: Arrow ro Rawls“, Philosophy and Public Affairs 5 (1976): 241-273.

[15] O tome sam pisao u V. Gligorov, „What If They Will Not Give Up?” East European Politics and Societies 9 (1995): 409-512. Razlike između dveju najvažnijih Rolsovih kniga, Teorije pravde i Političkog liberalizma, su mnogo veće nego što je Rols spreman da prizna ili Sen uviđa.

[16] V. Gligorov, „Kantian Theory of Sovereignty“; napis se može naći i na Peščaniku.