drvena taraba
Foto: Predrag Trokicić

Kod navodnog pokušaja državnog udara i usputnih drugih afera trebalo bi razjasniti bar četiri stvari kako se ne bi dodatno povećala pravna nesigurnost. Prvo, kako će sud moći bilo kome da sudi za zločine, koliko god da su teški, ukoliko su osumnjičenima već presudili predsednik države, predsednica Vlade i ministar policije. A koliko mi je poznato, Ministarstvo pravde se ne oglašava da ih upozori. Obično su javno suđenje i presuda na političkim telima i na televiziji dovoljni da sud odbaci dokaze zbog načina na koji su prikupljeni i korišćeni, a i da oceni da pravično suđenje nije moguće, što znači da nikako nije moguće jer su osumnjičeni već osuđeni u javnosti i nije čak ni verbalno poštovana pretpostavka nevinosti. Sud ne može da potvrđuje presude donete drugde.

Pokušaj državnog udara i, uopšte, javno izvršeni zločin je problem zbog neizbežne uloge javnosti, ali vlasti ne bi trebalo da presuđuju pojedincima jer je to posao suda. Te neophodnosti nema ako je reč o tajnim zaverama i pokušajima državnog udara kod kojih je istraga još u toku i optužnica nije podignuta, pa nije na mestu da o tome javnost obaveštava policija, a pogotovo ne vrh državne vlasti. Politički sporovi su jedno, krivične optužbe i javne presude drugo. Tu razliku bi trebalo da su svi naučili na negativnim primerima iz prošlosti, bližoj kao i daljoj.

Drugo, zašto je nedopustivo, a nekmoli zločin, imati račun u inostranstvu? Svejedno je da li je na Mauricijusu ili u Švajcarskoj. Uz to, zašto je na mestu da predsednik države istražuje da li neki građanin ima račun u stranoj zemlji i, zapravo, ne bi trebalo, mislim ja kao neko ko ima račun u Srbiji, ni da istražuje da li neko ima račun u Srbiji jer će se stvoriti ozbiljno osećanje nebezbednosti kod svih koji koriste domaće banke zbog toga što će postojati sumnja da osobe u vrhu vlasti imaju pristup njihovim računima, bez obzira na to da li su privatni ili poslovni. Opet, ministarstvo pravde, a i finansija se ne oglašava. Samo posedovanje računa u stranoj zemlji, čak i u Mauricijusu, ne znači da je, recimo, utajen porez, ako je to željena insinuacija. Poreska vlast može da zahteva taj podatak, koji bi trebalo da ostane kod njih, a ne postoji nikakva obaveza da se javnost obaveštava o tome ko gde i u kojoj banci ima račun.

Posebno je nejasno zašto je gore imati račun na Mauricijusu nego u Švajcarskoj? Geografska udaljenost ništa ne znači, što se vidi iz činjenice da osobe iz Beograda navodno imaju račune u obema zemljama. Može da se sugeriše da ima nešto posebno nelegalno u poslovanju nekoga ko pare drži čak na Mauricijusu jer, valjda, što dalje to skrivenije, a to je onda dodatno sumnjivo. To je zloupotreba javnog neznanja.

Treće, nije mi jasno kako se ne oglašava Ministarstvo pravde, a verovatno ima i drugih koji su nadležni, kad predsednica Vlade komentariše odnos između klijenta i advokata gotovo kao zaveru osoba uključenih u iste radnje, koje se ne inkriminišu izričito, ali se smatraju indikativne za moguće, još nepoznate, nečasne, ako ne i kriminalne radnje. Nije valjda da će predsednica Vlade da bira kome će se ko obraćati za pravnu pomoć, savet i zaštitu?

Uz to, kako može da bude sumnjivo ako neko koristi svoje pravo? Na advokata. Isto, ako postoji pravo da se ne pristane na ispitivanje poligrafom, kako to izaziva sumnju da se nešto krije? Ako je nešto dobrovoljno, onda je dobrovoljno. Uzmimo da kod predsednika to izaziva sumnju, od kakvog je to značaja? Na stranu pravo da se ne daje izjava, pogotovo ukoliko bi bila na sopstvenu štetu. Kako su korišćenja ovih sasvim elementarnih prava izvor sumnje i gotovo priznanje krivice? Čemu prava ako je potrebno pravdati se ako se koriste? Kako može Ministarstvo pravde da ne upozori predsednika države da ne može da osporava nesporna prava javno izražavajući sumnju u nevinost neke osobe koja koristi svoja prava? Isto važi i ako vlasti traže objašnjenje zašto se koriste prava. Novine bi trebalo to da ne rade, a pogotovo ne nosioci najviših vlasti.

Konačno, četvrto, šta rade profesionalna udruženja i javnost u celini? Kako će se uspostaviti, o očuvanju da i ne govorimo, pravna država ako je ne brane građani i njihova udruženja, civilno društvo, kako se to kaže? Sudi se na televizijama, šire se intrige o ljudima i njihovim braniocima, sugeriše se potreba ograničavanja privrednih i poslovnih sloboda, o pretpostavci nevinosti i o korišćenju prava da i ne govorimo. A javnost ne brani sopstvena prava dok se povećava pravna nesigurnost.

Novi magazin, 21.03.2021.

Peščanik.net, 24.03.2021.