Pravni-polozaj-osoba-sa-invaliditetom

Do donošenja Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom 7. aprila 2006. godine, u Srbiji su društvena briga i pažnja o ovom delu stanovništva bile usklađene uglavnom prema tzv. medicinskom modelu. Pravima osoba sa invaliditetom bavili su se samo zakoni koji regulišu socijalna davanja, medicinske usluge i posebne modele zapošljavanja.

Zakoni koje se odnose na postupak u sudskim i upravnim postupcima, poznavali su pojam kao što su „nemoćna lica, invalidne osobe“ i slično.

Ratifikacijom Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom 29. maja 2009. godine i Opcionog protokola uz Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, ovi značajni međunarodni akti postali su deo unutrašnjeg pravnog sistema Srbije.

Usvajanjem Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom 26. marta iste godine, domaće zakonodavstvo je u značajnoj meri približeno standardima Evropske unije, čime je otvorena mogućnost za efikasniju zaštitu prava osoba sa invaliditetom.

Ovi standardi podrazumevaju i:

– načelo nediskriminacije,
– punog i delotvornog učešća i uključenosti u sve sfere društvenog života i
– poštovanje različitosti i prihvatanje osoba sa invaliditetom kao dela raznovrsnosti ljudskog roda.

Usvajanjem ovog savremenog modela Srbija se obavezala i na principe:

– jednakosti mogućnosti,
– pristupačnosti,
– poštovanja razvojnih kapaciteta dece sa invaliditetom i
– poštovanja prava te dece da očuvaju sopstveni identitet.

Međutim, usvajanje novog seta zakona nije samo po sebi dovoljno i pravni stručnjaci upozoravaju da je neophodno nastaviti zakonodavni proces u posebnim aspektima zaštite. Nedostaju institucije sistema vezane za borbu protiv diskriminacije i sprovođenje antidiskriminacionih propisa.

Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom u članu 28. propisuje pravo osoba sa invaliditetom i njihovih porodica na:

– adekvatan životni standard,
– uključujući i pravo na pristup službama pomoći po pristupačnim cenama,
– programima socijalne zaštite i
– programima za smanjenje siromaštva.

Prilikom ostvarenja ovih prava osobe sa invaliditetom nailaze na velike prepreke i nejasnoće. Najveći problem je uređenje prava na pomoć i negu. Ovo pravo je u velikom broju slučajeva uskraćeno deci i osobama:

– koje imaju Daunov sindrom,
– gotovo svima koji imaju neko mentalno oboljenje ili psihičke smetnje koje su ih onesposobile za samostalan život i
– osobama sa telesnim invaliditetom.

Kada je u pitanju pravo na uvećani dodatak za negu i pomoć drugog lica, ono je rešeno posebnim Pravilnikom u čije definicije se ne uklapa veliki broj osoba, a posebno deca i osobe sa mentalnim problemima. Naime, potrebno je da osoba ima telesno oštećenje od 100% po jednom osnovu – kako bi mogla da prima uvećani dodatak za negu i pomoć drugog lica.

Pravilnikom je predviđeno „bodovanje” oštećenja ili gubitaka različitih delova tela, na primer: gornji ekstremiteti, donji ekstremiteti, mišići i neuromuskularni sistem, mozak, moždano stablo i kičmena moždina… Međutim, kada su u pitanju osobe ometene u razvoju, one nemaju mogućnost da saglasno bodovanju u ovom Pravilniku dostignu procenat od 100%.

Kada je reč o obrazovanju osoba sa invaliditetom, članom 24. Konvencije Ujedinjenih nacija države potpisnice priznaju pravo svih osoba sa invaliditetom na obrazovanje bez diskriminacije. Države su dužne da osiguraju:

– inkluzivni sistem obrazovanja na svim nivoima i
– pravo na pristup kvalitetnom osnovnom i srednjem obrazovanju na osnovu jednakosti sa drugima.

Ovaj nivo prava dece sa invaliditetom teško je ostvariv u postojećoj situaciji u Srbiji, jer prilikom pokušaja upisa u redovan sistem predškolskih i školskih ustanova postoji opšte prisutna diskriminacija. Zakonski okvir ne garantuje školovanje bez diskriminacije, a zakoni isključuju jedni druge.

Situacija je identična kada se radi o upisu u vrtić. Vrlo je mali broj dece koja su upisana u redovne vrtiće, pa roditelji ostaju pred nerešivim problemom: deca se ne uključuju u zajednicu i ostaju kod kuće sa roditeljima, a roditelji odlažu povratak na posao.

Činjenica je da deca sa invaliditetom u Srbiji ne ostvaruju proklamovana prava i uglavnom se obrazuju u specijalnim školama. Po odredbama Zakona o osnovnoj školi, deca se razvrstavaju po zdravstvenom stanju i pri tome se primenjuje isključivo medicinski model invalidnosti, i pored toga što je prevaziđen.

Komisija za razvrstavanje dece ometene u mentalnom razvoju donosi rešenja na osnovu još važećeg Zakona o vaspitanju i obrazovanju dece i omladine ometene u razvoju, gde ovaj deo nije menjan od donošenja zakona 1984. godine.

Jedini zakon koji jasno propisuje pravo na obrazovanje za svu decu bez diskriminacije je Zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom.

Zbog prepreka u školovanju, veliki broj osoba sa invaliditetom ostaje bez posla. Ovaj problem doprinosi siromaštvu društva u celini, jer niti osoba sa invaliditetom privređuje, niti porodica osoba sa invaliditetom može da podmiri sve troškove. Poslodavci se nerado odlučuju da prime na posao osobu sa invaliditetom zbog predrasuda o tome da ona neće adekvatno obavljati posao.

Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom kao poseban oblik diskriminacije definisao je diskriminaciju u vezi sa zapošljavanjem i radnim odnosima, a Zakon o radu predviđa zabranu diskriminacije zbog invaliditeta, međutim samo na nivou naknade štete, koju sudovi po pravilu ne dosuđuju, čime pokazuju da ne razumeju ovu vrstu diskriminacije.

Ljudi lišeni poslovne sposobnosti naročito nemaju mogućnost da se zaposle, niti da svoj rad naplate, što je osnovna manjkavost Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, donetog 2009.

Članom 12. Konvencije UN-a posebno je potvrđeno pravo osobe s invaliditetom na priznavanje pravne sposobnosti i uživanje poslovne sposobnosti na jednakim osnovama sa drugim licima u svim oblastima. Zadatak država potpisnica je i preduzimanje svih mera potrebnih za uživanje poslovne sposobnosti i odgovarajućih mehanizama zaštite koji će sprečiti zloupotrebe.

Međutim, kada je ova oblast u pitanju – Srbija ne zadovoljava standarde zaštite ljudskih prava. Porodičnim zakonom regulisano je da lice koje zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju nije sposobno za normalno rasuđivanje, te zbog toga nije u stanju da se samo stara o sebi i zaštiti svojih interesa – može biti potpuno lišeno poslovne sposobnosti, te da je poslovna sposobnost ovog lica jednaka poslovnoj sposobnosti mlađeg maloletnika.

Ukoliko lice iz istih razloga svojim postupcima ugrožava sopstvena ili tuđa prava ili interese, ono može biti delimično lišeno poslovne sposobnosti, do nivoa starijeg maloletnika, a sudskom odlukom će biti određeni poslovi koje ovo lice može samostalno da preduzima.

Postupak lišenja poslovne sposobnosti regulisan je Zakonom o vanparničnom postupku. Postupak je izuzetno loše regulisan, pravila i kriterijumi zastareli, a u praksi invaliditet predstavlja legitimnu pretpostavku da osobu treba lišiti poslovne sposobnosti.

Takođe, zbog loše rešenih socijalnih i srodnih prava, čest razlog za oduzimanje poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom je obezbeđivanje materijalne sigurnosti deteta, odnosno nasleđivanje penzije roditelja.

Bez nasleđivanja roditeljske penzije, osobe sa invaliditetom ne mogu da ostvare pravo na dodatak za pomoć i negu, ali to podrazumeva gubitak prava na posao. A ukoliko se zaposle, a kasnije im se stanje pogorša, oni ostaju bez roditeljske penzije, to jest prava na pomoć i negu.

Posledice oduzimanja poslovne sposobnosti su izuzetno teške. Prema domaćim zakonskim rešenjima, osoba lišena poslovne sposobnosti lišava se osnovnih ljudskih prava:

– prava na imovinu,
– prava na brak i porodični život,
– prava na zaključenje ugovora,
– biračkog prava,
– prava na rad,
– prava na pristup sudu i
– prava da sačini testament.

Prema zakonima Srbije, ne postoji alternativno rešenje, to jest pomoć pri donošenju odluka koja ne bi podrazumevala oduzimanje poslovne sposobnosti. Ova mera bi trebalo da bude poslednji izlaz, ukoliko drugi vidovi podrške ne daju rezultate.

Kriterijumi za pokretanje postupka i donošenje odluke o oduzimanju poslovne sposobnosti su nejasni, a odluku donose lekar i psiholog koji veštače sposobnost lica u postupku. Nejasno je koji bi dokazi trebalo da se ponude sudu. Ova nejasnoća u praksi dovodi do diskriminatornih postupaka.

Tokom postupka osobi se određuje privremeni staratelj, često radnik Centra za socijalni rad koji ne poznaje svog štićenika. Postoji i posebno opasna odredba kojom sud tokom trajanja postupka može odrediti da se osoba smesti u psihijatrijsku ustanovu radi provere psihičkog stanja i to do tri meseca.

Nakon donošenja odluke o oduzimanju poslovne sposobnosti, nije predviđena obaveza da se perodično proverava potreba daljeg stavljanja pod starateljstvo.

U srpskom zakonodavstvu ne postoji odredba koja izričito propisuje da će osoba biti lišena poslovne sposobnosti samo ako je to u njenom najboljem interesu. Dovoljno je samo pokazati da postoji veza između mentalnog stanja punoletne osobe i njene nesposobnosti da samostalno vodi računa o svojim pravima i obavezama.

Uloga starateljstva je loše regulisana, pa se ovaj organ može pojaviti u više protivrečnih uloga. On može u isto vreme pokretati i voditi postupak, a i zastupati punoletnu osobu kojoj se oduzima poslovna sposobnost.

Stalni staratelj nema jasno definisanu obavezu u pogledu provere stanja štićenika. Punoletna osoba stavljena pod starateljstvo gubi sva građanska prava, uključujući i:

– mogućnost žalbe na odluku o ličnosti staratelja,
– pravo pritužbe na njegov rad i
– mogućnost preispitivanja odluke o lišenju poslovne sposobnosti, jer ovo pravo ima samo njen staratelj.

Takođe, osobe lišene poslovne sposobnosti ne mogu tražiti zaštitu od suda u slučaju da su oštećene nekim krivičnim delom, jer nemaju pravo na podnošenje privatne krivične tužbe.

Neophodno je suštinski izmeniti propise u ovoj oblasti i uskladiti ih sa prihvaćenim međunarodnim načelima, a posebno Preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope br. R(99)4 o načelima koja se tiču pravne zaštite odraslih osoba sa umanjenim sposobnostima, u smislu:

– poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda,
– postojanja širokog spektra mera i različitih stepena oduzimanja poslovne sposobnosti

kako bi se obezbedili:

– fleksibilnost pravne reakcije,
– primena rekstriktivnih mera samo kada je to nužno,
– proporcionalnost mera,
– postojanje pravične i efikasne procedure,
– poštovanje interesa i dobrobiti lica koje se stavlja pod starateljstvo kao primarnog,
– uz poštovanje njegovih želja i osećanja i
– obavezne konsultacije sa najbližim članovima porodice.

U pogledu pocedure, postupci se moraju zasnivati na principima koji omogućavaju da postupak bude dostupan u svim potrebnim slučajevima i da lica o kojima se radi budu upoznata sa svojim pravima i zakonskim mogućnostima, uključujući postojanje:

– istražnog načela i procene,
– ličnog saslušanja,
– vremenskog ograničenja uz mogućnost periodičnog preispitivanja i prava žalbe,
kontrole i
– obezbeđivanja učešća kvalifikovanog osoblja.

I kada je reč o drugim oblastima u kojima su osobe sa invaliditetom posebno izložene sistemskoj diskriminaciji, poput krivičnopravne zaštite, učinjeni su izvesni pomaci, ali se do pozitivnih promena dolazi izuzetno teško. Tako su usvajanjem Krivičnog zakonika 2005. godine promenjeni nazivi pojedinih krivičnih dela, ali kazne koje su predviđene kada je žrtva osoba sa invaliditetom u odnosu na kaznu kada je žrtva neko ko nema invaliditet – i dalje je ostala niža za pojedina krivična dela. Ovo je posebno važno kada je reč o krivičnim delima iz grupe dela protiv polne slobode.

Zakonodavac je promenio naziv krivičnog dela kada je u pitanju silovanje osobe sa invaliditetom i drugih lica koja ne mogu da pruže otpor, pa se ovo krivično delo prema zakonu iz 2005. godine imenovalo kao obljuba nad nemoćnim licem. Kazne su ostale niže u odnosu na krivično delo silovanje, te je žrtva koja ne može da pruži otpor očigledno tretirana kao „manje vredna” od osobe koja je zdrava i može da se brani, što dovodi do diskriminatorskog i neopravdanog rešenja. Proizlazi da društvo manje štiti one koji ne mogu da se brane, što je u suprotnosti sa demokratskim vrednostima i opredeljenjima modernog društva.

Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom bavi se i pravom osoba sa invaliditetom na pristup pravdi. Kako se navodi u članu 13. Konvencije, države potpisnice imaju obavezu da osiguraju osobama sa invaliditetom efektivan pristup pravdi pod jednakim uslovima sa ostalima, uključujući:

– pružanje adaptacija u postupku primerenih uzrastu osoba, da bi olakšale njihove efektivne uloge kao direktnih ili indirektnih učesnika,
– uključujući ih kao svedoka u pravnim postupcima,
– uključujući ih u istražne postupke i druge preliminarne faze postupka.

Kako bi se osigurao delotvoran pristup pravdi za osobe sa invaliditetom, države potpisnice se obavezuju da promovišu trening i obuku osoba koje rade na polju deljenja pravde, uključujući policijsko i zatvorsko osoblje.

Kada je u pitanju krivični postupak, položaj osoba sa invaliditetom nijednom izmenom procesnog zakona u krivičnom postupku nije poboljšan. Naime, osobi sa invaliditetom nije garantovano pravo na tumača, niti pravo da se suđenje održi na pristupačnom mestu. Zakonik o krivičnom postupku je u poslednjih pet godina menjan u više navrata, ali nijednom izmenom zakonodavac nije prepoznao prava osoba sa invaliditetom.

Sredinom 2000-ih zakonom su regulisane situacije nasilja u porodici. Međutim, kada su u pitanju osobe sa invaliditetom i specifični oblici nasilja kojem su one izložene, zakonodavac nije prepoznao niti na bilo koji način zaštitio osobe sa invaliditetom.

Upravo suprotno, jedna odredba koja se odnosi na osobe sa invaliditetom upravo jeste diskriminatorska i govori o nerazumevanju problema i položaja ovih osoba. Porodični zakon definiše i nabraja određene oblike porodičnog nasilja i u članu 197. Porodičnog zakona, pa se kao jedan od oblika nasilja u stavu 2, tačka 4. pominje navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem (koristeći termin koji ima osnov u krivičnom zakonodavstvu). Ovim članom zakonodavac proglašava seksualni odnos sa „nemoćnim licem” nasiljem, što održava stav o tome da su osobe sa invaliditetom aseksualne, te da je veza između seksa i osobe sa invaliditetom isključivo na nivou nasilja i kriminala.

Međutim, propust zakonodavca dovodi do diskriminacije i neadekvatne zaštite osoba sa invaliditetom u sudskim postupcima i nemogućnosti da one koriste zaštitu od nasilja. Nasilje je i nepružanje pomoći, nedavanje i nedodavanje hrane, novca, uvrede, ponižavanje i druga ponašanja koja osobu koja ne može da se kreće može dovesti do teških posledica, što u praksi sudovi ne prepoznaju kao oblike nasilja.

Izvor:
Izveštaj o primeni Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom PDF
Centar za unapređivanje pravnih studija, Beograd 2010.

Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, 2006. PDF

Peščanik.net, 17.06.2014.

* Izradu ove publikacije je finansijski podržala Ambasada Kraljevina Norveške u Beogradu. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške.