Deci sa invaliditetom i njihovim roditeljima u Beogradu godinama se uskraćuje čitav niz usluga bez kojih su njihovi životi lišeni elementarnog dostojanstva. Udruženje „Evo ruka“ pokrenulo je Inicijativu za izmenu Odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite za decu i mlade osobe sa invaliditetom u gradu Beogradu, dokumenta na koji se pozivaju sve gradske službe kada deci sa invaliditetom i njihovim porodicama uskraćuju osnovna prava.
30.4.2026. u Press centru UNS-a govorili su Ana Knežević, predsednica udruženja „Evo ruka“, Marko Košutić, defektolog i stručnjak za socijalnu zaštitu, Slavica Živković, majka deteta sa intelektualnim teškoćama i invaliditetom, i pravnica Milica Milić. Na ovom događaju emitovan je i dokumentarni film o iskustvima majki koje neguju decu i mlade sa intelektualnim teškoćama i invaliditetom.
Inserti iz dokumentarnog filma:
– Nisu me zvali iz Centra za socijalni rad nikad, da bi mi nešto rekli, koja su moja prava ili tako nešto…
– Očekivala sam da će doći da nas vide gde mi to stanujemo, kakvi su nam uslovi, je l’ nam nešto treba. Niti jednom nisu došli za sve ove godine.
– Ostali smo krajem meseca bez novca, dakle, jednostavno potrošila se plata, otišla. Ja sam otišla da podignem tuđu negu i pomoć… ne znam da l’ će se sve čuti… Peeeeki! Ja sam otišla, mene je šalterska radnica u pošti vratila. Ja sam rekla, ok, mislim, ne mogu da se ljutim na njih, jedan dan je samo prošao. Otišla sam u Centar za socijalni rad, oni su mi rekli „morate da podnesete pisani zahtev, biće za sedam dana“. Sedam dana?! Onda sam ja stala i rekla, „a da li vi shvatate da ja nemam 1.500 dinara da kupim detetu sirup koji mora da pije, laksativ, znači, svaki dan, dva puta dnevno, i da je njegov novac zarobljen“.
– Uglavnom se sve svelo na to, imate pravo na tuđu negu, da bi dugo godina on primao tu osnovnu tuđu negu i pomoć. Sad sam ja mislila, s obzirom na tu njegovu bolest, da će oni to po službenoj dužnosti poslati nekoj komisiji za procenu svega toga. Međutim, ništa. I verujte mi u poslednjem momentu sam uložila zahtev. Ma nisu oni to mnogo ni razmatrali. Odbili su me. I mi smo, verujte, dve i po godine vodili sudski spor sa državom i tek smo posle nove procene ostvarili tu uvećanu tuđu negu i pomoć. I ništa drugo.
– Mi smo imali uslugu ličnog pratioca i to je stvarno drastično promenilo nama život na bolje. Nekako se desi da 31. avgusta neko upali dugme i oni se izbrišu iz usluge ličnog pratioca kad je završila srednju školu. Njoj i sad treba da ide u grad i sad joj treba da se socijalizuje i sad joj treba da bude sa svojom generacijom i sad joj treba da se druži još s nekim sem sa majkom. Kad smo otišli u taj dnevni boravak, bila je ta procena, i u toj proceni je žena napisala „mora pod hitno da se nastavi socijalizacija, jer sve što ste do sad radili bacićete u vodu“. Još ja nisam birala boravak, gde god ima mesta mi ćemo da idemo. I, evo, šest godina…
– Šta mi je potrebno? Nama bi na primer dobro došla i pomoć u kući. Ja bih volela da imam osobu koja je obučena za rad sa Petrom, jer nije samo on u kolicima i mi roditelji smo u kolicima.
– Ja bih na primer volela da postoji samostalno stanovanje ili bar neka opcija da ona bude pet dana negde, a da dolazi za vikend kući, zato što to njoj prije svega prija.
– Mnogo bi odgovaralo Nebojši da ima personalnog asistenta. Mi ne možemo da ispunjavamo sve njegove želje, on bi išao i na utakmicu, koncerte… Ipak smo mi u godinama, ne možemo…
– U Beogradu svaka opština ima svoj Centar za socijalni rad, svaka opština je država za sebe. Svaki Centar za socijalni rad je država za sebe. Dakle, apsolutno je sve kako se kome ćefne.
– Ja mislim da mi reč „odgovornost“ treba da izbrišemo iz srpskog jezika jer niko se odgovornosti ne prihvata. Pa onda ni država.
– Porodica sa retkom bolešću je bolesna zajedno s detetom. I to neko ko treba da shvati, ne shvata. A mene je voz pregazio. Šta ja to više mogu da izgubim što meni život već nije priredio.
Tamara Vlaškalin: Ne može, nema, nema mesta, nije predviđeno, sačekajte, a kako ste vi to zamislili… Ovo su uglavnom odgovori koje dobijaju roditelji dece sa intelektualnim teškoćama i invaliditetom, kada se sistemu zvanično obrate za pomoć i za neku uslugu socijalne zaštite kako bi sebi i svojoj deci obezbedili dostojanstven život u zajednici. Većina ljudi susretne ovakav sistem samo kada se nađe u nekom specifičnom problemu, a ovi ljudi ovakav sistem žive i to svakodnevno. Pokušajte da zamislite kako izgleda svaki dan ovih porodica, ako im svakog dana, na svakom šalteru, svaka osoba izgovori jednu od ovih reči koje sam ja maločas izgovorila.
Zato ćemo danas razgovarati o tome kakvu podršku deca sa invaliditetom imaju u Beogradu tokom odrastanja, kakvu podršku imaju a trebalo bi da imaju kada završe obavezno obrazovanje osnovno ili srednju školu, i kako njihov život izgleda kada odrastu. Da li je zapravo roditelj jedina institucija u ovom gradu koja mora da funkcioniše da bi njihov život bio dostojan čoveka i koja je to lokalna legislativa zbog koje ljudi imaju ili nemaju uslugu.
Ana Knežević: Ja sam inače majka osobe sa invaliditetom, višestrukim smetnjama u razvoju, koja je kroz ceo sistem prošla i lično. Mogu da pričam iz različitih uloga, znači, iz uloge majke koja neguje svoje dete sa intelektualnim teškoćama, višestrukim smetnjama i telesnim invaliditetom, ali i kao osoba koja godinama, već 15 godina, radi sa tim porodicama i ono što smo mi kroz naše udruženje „Evo ruka“ zapravo kreirali jeste jedno sigurno mesto za majke negovateljice.
Ideja o preispitivanju odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite nije od juče. Jednostavno zato što nas sistem ograničava na različite načine i dok nam deca idu u školu mi ne razumemo uopšte koliko je ta škola, osnovna i srednja, zapravo jedna velika podrška. Škola i obrazovanje je preuzelo ulogu socijalne zaštite, jer tamo su deca od ujutru do posle podne i imaju nekakve terapije i tako dalje. Roditelji tada još mogu da idu na posao. Problem nastaje kada dete, to jest sada već mlada osoba sa invaliditetom završi školovanje, kada mu se prekine usluga socijalne zaštite koja se zove lični pratilac deteta, i ne postoji nikakav kontinuum podrške, ništa što bi ga prihvatilo iz te usluge u sledeću nego se dete direktno vraća u kuću.
Kad god bismo hteli da uvedemo neko novo pravo ili da se nekako izborimo za neku novu uslugu, shvatali smo zapravo da uvek se na kraju dođe do toga šta je propisano odlukom o pravima i uslugama socijalne zaštite na lokalnom nivou. I zapravo smo shvatili, i ja sam shvatila da ljudi u Centru za socijalni rad ne preporučuju nikakve druge usluge podrške koje bi ti eventualno bile potrebne, nego samo one koje u odluci zapravo i pišu.
Ova odluka zapravo definiše i tokove novca iz budžeta. Novac ide onuda kuda joj odluka o pravima i uslugama socijalne zaštite kaže. To je pod broj jedan. Pod broj dva, mi ne možemo da razvijamo usluge na lokalnom nivou ni kao organizacije, zato što te usluge ne postoje u odluci o pravima uslugama socijalne zaštite. Pa makar i da se na kraju, kada kažu usluga stanovanja uz podršku se radi tako i tako, i onda da se na kraju stavi „zarez, biće finansirana kada bude bilo mogućnosti u budžetu“. Dokle god usluga stanovanja uz podršku ne bude prepoznata u odluci o pravima i uslugama socijalne zaštite u Beogradu, ona se neće ni sprovoditi, a organizacije civilnog društva, to jest udruženja koja žele nju da pokrenu neće moći da je pokrenu i neće moći da licenciraju dokle god ona ne bude bila tu.
Oni će zapravo to moći, ali je veliki problem finansiranje te usluge i veliki je problem da mi ispunimo te uslove jer zapravo udruženja koje se bave ovakvim stvarima, kao što smo videli u filmu i tim porodicama direktno, nemaju kapacitet zapravo da zaposle socijalnu radnicu na puno radno vreme, da zaposle pravnika, da se bave… zato što smo mi zapravo oni koji gase požare sve vreme. A gde je požar, požar je zapravo u gradskoj kući i kod onoga ko donosi odluku.
Verujte, sada nam je sledeći korak da shvatimo kako da dođemo do tih ljudi koji će da predlože izmenu i dopunu. Ja ipak mislim da treba da se otvori dijalog na lokalnom nivou sa donosiocima odluka. Donosioci odluka u slučaju Beograda su u Gradskoj skupštini.
Marko Košutić: Za grad veličine Beograda mi imamo premalo pružalaca usluga. Imamo pružaoce koji su praktično na neki način u monopolističkom položaju, imamo po jednoj usluzi jednog pružaoca. To pre svega, za usluge koje postoje nije zdrav ambijent pružanja za grad ove veličine i ne postoje kapaciteti da jedan pružalac zadovolji sve usluge. Ono što je drugi problem je što mi imamo usluge malog kapaciteta. Na primer, uslugu pomoć i nege u kući za decu sa invaliditetom koristi, po podacima do kojih smo mi došli, svega devet osoba u gradu Beogradu. Nepotrebno je da ispitamo da li ima potencijalno više od devet korisnika. Mislim da u svakom kvartu u Beogradu ima više od devet potencijalnih korisnika.
Znači mreža je takva da mi imamo uvedene u odluku o socijalnoj zaštiti određene usluge, a na terenu mi nemamo dovoljno pružalaca tih usluga. Odnosno, da bi neko koristio uslugu socijalne zaštite neophodno je da dobije uput Centar za socijalni rad i da mu neko kaže „priznaje vam se pravo na tu i tu uslugu, idite kod pružaoca koji je obezbeđuje“.
Mi smo shvatili, i dobili u stvari podatak od gradskog Centra za socijalni rad, da voditelji slučaja ne upućuju, odnosno da oni nemaju evidenciju o tome koliko puta su voditelji slučaja svih ispostava centara za socijalni rad neku osobu uputili na uslugu koju ona sama nije tražila. Odnosno da kad se radi prijemna procena, socijalni radnik kaže „da, vama bi trebala pomoć i nega u kući, vama bi trebalo stanovanje“. Sistem socijalne zaštite bi trebalo da bude takav da u prijemnoj proceni Centar za socijalni rad… Centar ne zanima da li postoje pružaoci, Centar zanimaju potrebe čoveka koji je došao i oni njemu treba da izlistaju pet usluga na koje on ima pravo i za kojim ima potrebu. I onda bi se stvorio jedan lanac, pa bi mi videli, „aha, imamo 20 rešenja za uslugu stanovanje uz podršku, 55 za pomoć u kući, 155 za dnevni boravak“. Pa onda gradska uprava, neko u gradskoj upravi treba da odluči, da kaže, ovo je željeni kapacitet, pa onda pitamo pružaoce da li možete da primite ili raspisujemo tender za nove usluge. Dakle, sistem je jako jednostavno zakonski regulisan i vrlo logično.
U praksi, nama ispada prva karika: Centar ne proceni nečiju potrebu, ne izda uput, jer on zna da pružalac ne može da primi korisnika. Pružaoci sami po sebi imaju kapacitet koji je ugovoren i negde tu staje, tako da… A ljudi koji su potencijalni korisnici ne znaju da oni treba da odu u Centar za socijalni rad i kažu „molim vas, procenite potrebe mog deteta, izdajte mi adekvatna rešenja“. I ovim putem ih pozivamo zaista da to urade. Tako da ono što je lokalna mreža socijalne zaštite u Beogradu u odnosu na veličinu grada, kad gledamo komparativno sa malim opštinama u Srbiji, je vrlo, vrlo siromašna.
Ono što je drugi problem je što mi imamo kod pružalaca koji pružaju usluge u Beogradu jedne vrlo netransparentne procedure, ako gledamo ono šta je javni podatak. Recimo, neverovatno je da Centar za smeštaj i dnevni boravak grada Beograda, koji je jedna velika javna ustanova socijalne zaštite, na svom sajtu ima svašta – osim odluke o načinu bodovanja ljudi za listu čekanja. A, znate, kad vi mene bodujete na osnovu kriterijuma koje ja ne znam i koje niko u stvari ne zna, osim ljudi koji boduju, koliko to godina može da traje. Jer ja uopšte ne znam kako ste vi mene izbodovali i onda mi date pravo žalbe na nešto na šta ja više ne mogu ni da se žalim, jer ne znam na osnovu čega ste vi doneli odluku. Mogu samo da se žalim da mi se ne dopada.
Tamara Vlaškalin: Slavice, kako izgleda vaša svakodnevica sa ćerkom koja sada ima 36 godina? Da li ste vi o tom pravu i odluci ikada razmišljali tokom njenog odrastanja?
Slavica Živković: Kada je moje dete završilo školu, imala sam mogućnost dnevnog boravka, ali lista čekanja… tada je jedino Šekspirova bila kao dnevni boravak, bilo je 170, ne znam ni ja koliko već osoba na toj listi čekanja. Nije bilo ni govora da ona uđe u taj dnevni boravak. Morala sam da radim posao gde ću moći da dete vodim sa sobom da sačeka to neko vreme, da je odvedem u udruženje, posle kad je išla na radno angažovanje da je odvedem tamo do tog mesta, da se vratim opet na posao da radim, da odem da je izvedem, da je ispratim na autobus, da vratim je kući. I tako po ceo dan. A dok je bila mala i kad je išla u školu, nije bilo personalnog asistenta, škole su radile od sedam do tri, niste imali mogućnost niti je postojao bilo kakav oblik pomoći u gradu tada za roditelje dece sa smetnjama u razvoju.
Bez obzira kako to danas izgledalo, dosta toga se pomerilo i pomerilo se zahvaljujući ljudima, roditeljima prvenstveno, koji se aktivno bave ovim problemom. Ja sam imala sreće, kad je moja ćerka pošla u prvi razred, da mi je jedna divna nastavnica tad u njen ranac ubacila broj telefona predsednice udruženja s Novog Beograda i da sam se ja odmah uključila u društvo za pomoć deci sa smetnjama u razvoju, MNRO Novi Beograd, i celog života se aktivno bavim kao roditelj radom kroz udruženje… Što bi Ana rekla, svi smo mi saborci u želji da ostvarimo prava i našoj deci pružimo život na koji imaju pravo. Jako je teško, 36 godina 24 sata vi nosite jedno breme, pogotovo ako ste sami u toj borbi, ako nemate nikakvu pomoć, ako nemate tu sa sobom porodicu. Moje dete nikad niko nije uzeo iz vrtića ili škole osim mene, ceo život. Taj zamor materijala je nešto što dolazi vremenom.
Usluga dnevnog boravka je napravljena tako da ja svoje radno vreme ne mogu da uklopim sa tim autobusom, da dete ako je bolesno ne može da ide, ako pije antibiotik zbog zuba ne može da ide u dnevni boravak. Ako dobije napad, vi istog trenutka morate doći po dete u dnevni boravak i morate da ga vodite kući. To nijedan poslodavac neće danas da istrpi. Takav roditelj ne može da zadrži posao, bez obzira što imate uslugu dnevnog boravka napravljena s tom namerom da roditeljima pruži mogućnost da rade i da ta porodica može normalno da funkcioniše.
To se mora promeniti. Ono što je što je jako važno i o čemu danas mi svi pričamo, to je stanovanje uz podršku. To je nešto što je neophodno i nešto što mora da zaživi i da se nađe u odluci o socijalnoj zaštiti grada Beograda. Koliko je danas roditelja koji su već u situaciji da su im deca u ozbiljnim godinama, mojih godina. Popusti i zdravlje i njihovo, roditelja već da i ne govorim, i svi su jako uplašeni šta će biti jednog dana. A ne postoji dovoljno želje i dovoljno interesovanja ljudi koji se bave socijalnom zaštitom u gradu, i republici naravno, da dođemo do adekvatnih rešenja koja ne treba sad ni da izmišljamo, mi samo treba da prepišemo nešto što ljudi u zemljama oko nas sprovode.
Marko Košutić: Nažalost, grad Beograd kao glavni grad republike Srbije bi mogao da prepisuje od manjih opština u republici Srbiji. I to je u stvari strašno. Da iskoristim ovo što je rekla Slavica, ja sam neki dan se bavio sa jednim roditeljom, da mi imamo postojeće usluge koje su loše postavljene, jer ovo što se dešava da dnevni boravak zove roditelja – dete je uznemireno, dete je agresivno… Znate, kad je neko agresivan da ne može da bude u usluzi socijalne zaštite, to znači da je opasan po sebe i po druge, i da u tom momentu on treba da ide na psihijatrijsku opservaciju i lečenje. A šta sistem socijalne zaštite radi? On kaže, znate, mi nismo adekvatno ekipirani, opremljeni i tako dalje, vaše dete je agresivno, preuzmite ga Slavice vi.
Kada se to prevede na srpski jezik, to onda znači da je sistem kapitulirao, jer 10 ljudi koji su obučeni, ostručeni, priučeni – sad da ne ulazimo u te detalje – ali zaposleni i plaćeni da brinu o jednom detetu kažu majci, koja je laik, „uzmite ga vi, jer mi ne možemo da ga savladamo“.
Ana Knežević: Prva usluga koja bi trebalo hitno da se sprovede i da se napravi dostupnom svim roditeljima jeste usluga pomoći u kući, baš za porodice koje imaju decu i mlade osobe sa invaliditetom. Zato što ti kada dobiješ dete sa dijagnozom, ti doživiš jedan apsolutni šok i ne samo ti, nego cela porodica, i ti onda ne znaš kako da se postaviš. Preživiš ti to svakako, ali u to vreme smatram da je potrebno da ti neko otvori vrata, da te pita kako si ujutru. Jer vrlo često naše porodice imaju problem sa snom, ne spava se kako treba noću, ujutru ti onda treba vreme da započneš dan. Ako si zaposlen, moraš da se spremiš, a ti u stvari moraš da spremiš i sebe i dete. I zapravo ti treba i fizička pomoć, bez obzira što mi mislimo da možemo sve same.
Kad majke dobiju dijagnozu deteta, one imaju taj osećaj krivice koji ja vrlo često spominjem, koji se svima dešava, bez obzira što mi zapravo uopšte ništa nismo krive, ali to je nešto što lično mi doživljavamo. I onda je potrebno da te neko relaksira fizičkog posla, da bi mogli zajedno da osvestimo da meni treba i psihosocijalna pomoć. I na kraju moram da kažem da osobama koje imaju ostarele roditelje, preko 65 godina, a koji su i dalje negovatelji – jer ne da ne prestaje kada ti napuniš 65 godina, tvoje dete 35, 40 ili 55 – moraju neupitno da imaju dve usluge, a to je pomoć u kući i personalni asistent za to dete, za tu sada već odraslu osobu. Inače će sigurno doći do institucionalizacije, a svi smo svedoci toga da ni u institucionalnim okvirima, to jest u domovima nema više mesta i da je zabranjen prijem. To jeste veliki problem, mi to govorimo kao da je ružna reč, a mi znamo na terenu da se vrlo često dešava da se roditelji i na to odlučuju zato što su snage porodice potpuno istrošene.
Marko Košutić: Da se nadovežem na ovo što je Ana rekla da roditelji i porodice iscrpe svoje kapacitete. Mi ovim načinom dobijamo od jednog korisnika sistema socijalne zaštite, u svakoj kući četiri. Dakle, ono što mi sada radimo, mi uspešno umnožavamo ljude u potrebi, jer ih trošimo i jer učinimo da u jednom momentu dete ide u dom, roditelji u bolnicu, braća i sestre možda u neku vrstu vaspitnih ustanova jer roditelj nije imao vremena da se brine o njima u ekstremnim slučajevima.
Trebalo bi da izgleda tako da kada roditelj dobije dete sa teškoćama u razvoju, da u tom momentu dođe jedan tim koji ga obuči, koji mu objasni šta znači imati dete sa teškoćama u razvoju, kako se treba ponašati, da mu pomogne da prođe kroz te faze kroz koje svaki roditelj… eto, ja ne znam broj roditelja koje poznajem, a ne poznajem nijednog koji nije prolazio kroz iste faze, i ne poznajem nijednog koji je imao dobru podršku u tome. Da on prođe kroz te faze, da organizuje svoj život, i onda da usluga – šta znači „protočnost“? Znači da u svakom periodu života imate adekvatnu uslugu vašim potrebama i to ne jednu, jer nije poenta da ja kažem „vi imate dnevni boravak, vi ste obezbeđeni“.
Vi ste obezbeđeni od 7 do 3, kada vaše dete nije uznemireno, kada ne pije antibiotik, kada nema urinarnu infekciju… Znači, vi ste ponekad obezbeđeni. Ne. Vi treba da budete obezbeđeni u dnevnom boravku, pa onda vaše dete dođe kući, pa uveče treba da ga neko okupa, pa dolazi pomoć u kući da okupa vaše dete. Pa dolazi personalni asistent jer vi morate da idete u bioskop. I sad mi to kad kažemo, da idete u bioskop, deluje banalno, ali to nije banalno jer osnovno ljudsko pravo je sloboda kretanja, a neko na primer 35-6 godina ima ukinutu slobodu kretanja zato što nema podršku sistema.
Protočnost znači to: ja sad imam jednu uslugu, ne držim se grčevito te usluge, nego znam da kada dođe vreme da sam je prevazišao mene čeka sledeće usluga. Interesantno je, to ljudi ne znaju, da pružaoci usluga imaju nešto što se zove obaveza pravljenja plana tranzicije. Znači kada mene korisnik napušta kao pružaoca, na primer ličnog pratioca deteta, to je najčešća usluga, taj pružalac je u obavezi da se bavi tranzicijom. Jer nije sistem socijalne zaštite kiosk, evo pljendža, idi kući. Znači, ja sam završio sa tobom uslugu i ja te pripremam gde ćeš ti da ideš, pripremam tvoga roditelja. Znači, ja krenem u junu da te pripremam da će 31. avgusta biti nešto, da pripremam tvoje dete, da kontaktiram Centar za socijalni rad i kažem, „izvinite, mi ispuštamo korisnika iz sistema, gde ga tačno ispuštamo“. Kod nas te protočnosti nema, opet, ja ne mislim slučajno, jer svi mi koji se bavimo profesionalno socijalnom zaštitom znamo propise. Nego nastao bi veliki problem kada bi neko postavio pitanja na koja nema odgovora, a još gore bi bilo kada bi ta pitanja napisao i nekom dostavio. Nastao bi veliki problem, jer onda nešto bi moralo da nam ukaže da sistem nije dobar.
Milica Milić: Kada imate jedan krovni zakon koji je mnogo povoljniji – ja se uvek hvatam za papir, kao i svaki pravnik – ali ako vam je to napisano da je vama neka usluga dostupna i dozvoljena bez ikakvih restrikcija i ograničavanja, vi ne možete meni nekom nižom odlukom da je oduzmete i da je ograničite ili da je umanjite. A to je ono što ovde vidimo i što smo čuli sada kroz sve ove primere. Tako da ja bih razgovarala sa njima na taj način da tu odluku formiramo za početak da ona bude na onaj način formulisana kao što je i zakon. To je neka nulta pozicija, znači da vi dobijete minimum onog prava koje je regulisano na celoj teritoriji republike Srbije. A naravno da bi prosto najveći broj korisnika na teritoriji Beograda i, što kaže Marko, dajte da prepišemo iz nekih manjih sredina, gde postoji manja potreba za samim uslugama, kad bismo to prepisali opet bismo došli do neke bolje i zavidnije situacije.
Sam zakon ima i članove koji upravo priča o toj prevenciji, znači, gde sam socijalni radnik treba da mapira koje su potrebe te porodice u ovom slučaju kako smo čuli i da na kraju krajeva kreira ovaj i izmeni svoje usluge, što mi nemamo. Na kraju krajeva, nije lako sigurno – da se stavim sada i sa druge strane – ni tim socijalnim radnicima koji nisu pravnici i koji nemaju obavezu niti da tumače propise niti da ih upoređuju na taj način na koji smo mi to radili. To treba da rade zaista pravnici, to treba da rade čelnici vlasti i da uporede na koji način to da se sprovede, da ta usluga bude što kvalitetnija, što bolja i da što više ljudi može da stane pod to slovo koje je napisano u odluci.
Ana Knežević: Ono što je mene jako porazilo jeste ovaj podatak da je uslugu pomoći u kući za decu prošle godine u Beogradu iskoristilo samo devetoro dece, devet porodica. To je toliko poražavajuće i zato što mi svakodnevno pružamo podršku za bar 20 do 30 porodica u Beogradu, a i možda više u celoj Srbiji. Ako uzmemo to da svakodnevno imamo petnaestoro dece, to jest mladih osoba u jednoj usluzi koja se zove klub za mlade, koja je inovativna, da svakodnevno imamo kontakt sa majkama koje imaju ležeću decu i koje imaju malu decu sa višestrukim smetnjama i retkim bolestima, da svakodnevno rešavamo pitanja sa nekim ko je imao neprijatno iskustvo u Centru za socijalni rad ili informišemo roditelje šta će biti sa zakonom roditelj-negovatelj…
To je strašno poražavajuće za ovako veliki grad, bukvalno me do Ivice suza i bez daha ostavlja. Druga stvar je ta lista čekanja u dnevnom boravku, ono što mi radimo već tri ili četiri godine za redom da svake godine u junu pitamo koliko mladih to jest koliko dece izlazi iz usluge ličnog pratioca u septembru. Samo u Beogradu, svake godine izlazi od 80 do 100 mladih koji završavaju školovanje, iz usluge ličnog pratioca. S tim da nisu svi dobili uslugu ličnog pratioca koji su bili u potražnji za njom, to je poražavajuće. Znači 100 ljudi staje u red, minimum 100 ljudi staje u red za listu čekanja za dnevni boravak – na koju se ne prijave odmah, nego se prijave posle tri-četiri godine, moj sin se recimo prijavio tek tri godine posle završetka školovanja.
Što znači da je to jako veliki problem za te dnevne usluge u zajednici i da dnevni boravak, koji je pružalac usluge državnog sistema i jedini je licencirani pružalac usluge za dnevni boravak u Beogradu, trenutno ima oko 680 ljudi, a od toga je samo jedna četvrtina mladih osoba sa invaliditetom, a od ljudi na listi čekanja su tri četvrtine mlade osobe sa invaliditetom, a jedna četvrtina starijih. To znači da bi grad Beograd i gde god se tako desi, treba da je već isplanirao šta će da radi sa ljudima preko 40 ili preko 30 godina, jer oni spadaju zapravo u kategoriju odraslih osoba sa invaliditetom. To znači da naše lokalne samouprave, u ovom slučaju grad Beograd ne brine zapravo šta će sa tim starijim ljudima. On ne brine šta će sa mlađima, sa mladima, a ne brine ni šta će sa starijim ljudima. To je isto jako poražavajuće. To nije čak ni nivo detektiva, nego je to nivo jedne zabrinutosti, ali i jedne ogorčenosti i poraza, da neko ko planira uslugu, da neko planira socijalnu zaštitu zapravo koja uvek treba da bude dostupna svakome građaninu, nije predvideo ovakve stvari.
Slavica Živković: To što je potrebno, potrebna je podrška roditelju kada sazna da ima problem. To je neophodno, da zna šta mu se dešava, da dobije osnovne inpute šta će i kako će dalje, da ima podršku i psihološku i pravo na rad, što je jako važno. Koliko god to strašno izgledalo da vi sa detetom koje je teško bolesno morate i da idete na posao jer morate da ga izdržavate, i da se trudite da taj posao održite po svaku cenu. U stvari taj posao vas održava da budete dobar roditelj. Prilika da izađete iz kuće i da budete korisni na nekom drugom mestu, da popričate s kolegama, da uradite nešto dobro i da se posle toga vratite svom detetu i nastavite tu borbu, koja je celoživotna.
Potrebna je podrška i potrebna je pomoć tom roditelju, da bar na trenutak kaže, e sad ja imam pravo na sebe, da odem sa prijateljima, da izađem, da se nahranim nekom pozitivnom energijom. Da znate da možete na nekoga da računate. Roditelju je potrebna prilika da radi, da stvara, da se oseti priznatim za ono što radi i privređuje, potreban mu je kolega, potreban mu je kolektiv, da bi mogla sutra da bude i dobra majka i dobra supruga i da bi tom detetu, što je najvažnije, što duže trajao. Jer svi mi radimo na tome ozbiljno da našoj deci što duže trajemo. Jer smo svesni da jedino tako imaju budućnost.
Marko Košutić: Kad stručnjak krene da prebacuje odgovornost na roditelja, a to se prvi put desi kad se ode kod defektologa. Mislim, i ja sam, ali koji vam kaže „nije to na meni, ako vi kod kuće, mama, ne radite, neće biti uspeha“, a vi nemate pojma šta da radite. Znači, ja kao što vaspitavam vaše dete – i ja opet ponavljam, ja sam kao teoretičar zavere ali ništa nije slučajno – ja vaspitavam i vas, to jest ja vas prevaspitavam kao odraslu osobu i ja vas naučim da je sve na vama. I onda vi više ni ne mislite da imate prava. Mislim da su za sve ove usluge o kojima smo pričali, dve ključne stvari: jedna je da je odluka definisala, na primer, da je pomoć u kući dostupna pet dana nedeljno i onda bi mene zanimalo objašnjenje donosioca odluke na koji način su zaključili da osoba vikendom nema fiziološke potrebe. Jer jedino što nam govori to, ako mu se ne pruža nega sedam dana nedeljno, da li ćemo ga zateći živog u ponedeljak. To je moje pitanje na koje bi bilo ključno da taj donosilac odluke odgovori. Sigurno ima neke parametre.
A drugo, zašto nemamo stanovanje? Zato što je odluka rekla, stanovanje uz podršku pruža Centar za smeštaj i dnevni boravak, tako je definisano u odluci, „u stanovima koji su u vlasništvu grada“. Znači odluka je rekla, jedini ko to može da radi je centar i jedino gde to može da se radi je u stanovima u vlasništvu grada. S druge strane, centar tu uslugu ne pruža, jer mu nije ni obezbeđeno da je pruža, a stanovi u vlasništvu grada nisu opredeljeni za usluge stanovanja. Dakle sistem je rekao: jedini način na koji se pruža je način na koji mi nećemo. I on je sam tom odlukom ograničio da bilo ko, bilo kada osnuje uslugu stanovanja uz podršku Beograda.
Odluka je doneta 2011. Ko je za ovih 15 godina dužan da obešteti nekoga ko nije dobio stanovanje uz podršku zbog nestručne formulacije u toj odluci? Jer kao što mi možemo da prevedemo troškove usluga u novac, tako može da se prevede i kad mene neko uskrati za neko moje pravo. Znate kad neko ode, osude ga, pa bude u pritvoru, pa se ispostavi da je nevin, onda mu se plati pritvorski dan kao obeštećenje. E sad, neko je 15 godina bio u pritvoru zato što neko nije imao zakonitu odluku.
Peščanik.net, 07.05.2026.
LJUDI KOJI NESTAJU
