Parlamentarni i lokalni izbori 2023. godine protekli su uz veliki broj nepravilnosti u samom izbornom danu, ali možda još više u vremenu pre glasanja. Neke organizacije osoba sa invaliditetom, one najveće i najuticajnije, sudeći po izjavama njihovih članova, aktivista sa invaliditetom, našle su se u središtu političkih manipulacija.
Prema rečima aktivista sa invaliditetom u otvorenom pismu upućenom liderima organizacija osoba sa invaliditetom, koje su potpisali i autori ovih redova, problem je nastao zbog činjenice da su neki od lidera/ki tih organizacija podržali listu Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane u predizbornoj kampanji, potpisujući se ispred organizacija kojima rukovode.
Zašto je to problem postaje jasno kada znamo da te organizacije tvrde da predstavljaju populaciju osoba sa invaliditetom, po proceni čak i „870.000 osoba sa invaliditetom i njihovih pravnih zastupnika uključenih u saveze organizacija osoba sa pojedinačnim vrstama invaliditeta“ prema informacijama na sajtu Nacionalne organizacija osoba sa invaliditetom (NOOIS).
Dakle, ovde se radi o masovnim i potencijalno veoma uticajnim organizacijama, koje se oslanjaju na svoje članove, kao i na demokratske principe funkcionisanja i donošenja odluka svojstvene reprezentativnim udruženjima. Aktivisti, od kojih su neki članovi organizacija osoba sa invaliditetom, tvrde da njihovi lideri nisu smeli da podrže vladajuću partiju ispred organizacija jer nisu imali mandat za to, to jest saglasnost članova koje predstavljaju. Istovremeno, otvoreno pismo je postavilo i pitanja liderima/kama organizacija, pozvavši ih na odgovornost. Međutim, javni odgovor do sada nije stigao, čime se pokazalo da prozvani lideri/ke u praksi ne polažu račune članovima koje predstavljaju, što otvara pitanje reprezentativnosti.
Razlozi lidera/ki organizacija za podršku navedenoj listi mogu biti različiti. Neko sa pozitivnijim pogledom na situaciju mogao bi reći da podrška rukovodilaca najmoćnijoj listi može biti strateški potez sa ciljem da se obezbedi saradnja sa najjačom i vladajućom partijom u dolazećim godinama te da se ona iskoristi za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji. Međutim, i kada bi se radilo o čisto altruističkim motivima rukovodilaca ovih predstavničkih organizacija, to ne bi isključilo problem nedostatka njihove nezavisnosti od vlasti, što suštinski ugrožava svrhu postojanja ovih organizacija.
Takođe ostaje nejasno i čime je to SNS zaslužio podršku ako je prema poslednjim izveštajima civilnog društva položaj osoba sa invaliditetom i dalje izrazito težak, te da su ključna pitanja ostala nerešena za 11 godina vladavine SNS-a.
U danima pred izbore, pojavili su se i iskazi pojedinih lidera udruženja osoba sa invaliditetom koji su naveli da su trpeli pritiske od strane državnih institucija da podrže izbornu listu SNS-a, što predstavlja dodatnu komplikaciju i ukazuje na moguću prinudu. Kako god, nedostatak dodatnih informacija nas ostavlja na terenu spekulacija i pretpostavki u vezi sa razlozima za podršku.
Istraživanje „Pokreti osoba sa invaliditetom u opadajućim demokratijama centralne, istočne i jugoistočne Evrope“ koje smo sproveli u 2022. i 2023. otkrilo je alarmantan nivo klijentelizma u organizacijama osoba sa invaliditetom u Srbiji.1 Anonimizirani intervjui sa članovima ovih organizacija otkrivaju duboko ukorenjeni uticaj vlasti na organizacije, često kroz finansijske mehanizme.
Naime, organizacije osoba sa invaliditetom najveći deo novca dobijaju iz budžeta države, što otvara put za potencijalnu kontrolu i uticaj izvršne vlasti na odluke i aktivnosti organizacija. Rezultati istraživanja pokazali su da to utiče na njihov izbor načina borbe. Umesto „tvrdih“ metoda poput sudske zaštite ili vaninstitucionalne borbe, poput protesta, organizacije se opredeljuju za tišinu ili teže partnerstvu i saradnji sa nosiocima političkih funkcija, kako bi se neke od njihovih ideja našle na stolovima ministara i njihovih pomoćnika, ali po svemu sudeći sa minimalnim uspesima za članove. Prema nalazima dubinskih intervjua, tome znatno doprinosi strah od odmazde, odnosno smanjenja novca od strane države ili čak uskraćivanja prava iz socijalne zaštite koja pojedincima sa invaliditetom pripadaju.
Umesto da budu moćne građanske organizacije, koje svojom masovnošću mogu da podstaknu vlasti da donose zakone i politike te sprovode mere koje će znatno unaprediti položaj njihovih članova, te organizacije su inhibirane da deluju u svom punom kapacitetu. To posebno zabrinjava kada je politika SNS-ove vlasti zasnovana, između ostalog, na štednji u oblastima socijalne zaštite, obrazovanja i zdravstva, sektorima kritičnim za dobrobit svih građana a posebno osoba sa invaliditetom zbog njihovog rizika od socijalne isključenosti. Stiče se utisak da je invalidski pokret, oličen u organizacijama osoba sa invaliditetom, zapravo u velikoj meri obesnažen i ograničen u svojim akcijama.
Pored toga, istraživanje je ukazalo na problem sa nedemokratskim vođenjem organizacija osoba sa invaliditetom, koje rezultira u formiranju malih, elitnih krugova rukovodilaca, koji nisu voljni da svoje pozicije predaju ili moć podele sa motivisanim, uglavnom mlađim aktivistima sa invaliditetom. Struktura tih organizacija ograničava obične članove da direktno demokratski kontrolišu nacionalne saveze i krovne organizacije, jer pojedinci mogu uticati samo na izbor predstavnika na lokalnom nivou.
Lokalna udruženja, organizovana po tipu invaliditeta, predstavljaju prvi stepen u kojem članovi imaju neposredan izbor, dok se na nacionalnom nivou odlučivanje odvaja od običnih članova. Ovaj sistem je sličan političkoj strukturi u kojoj bi birači imali pravo samo na lokalne izbore, a većnici opština određivali sastav viših organa vlasti. Takav model, gde članovi ne mogu direktno da biraju lidere na nacionalnom nivou, stvara demokratski deficit i smanjuje učešće osoba sa invaliditetom u donošenju odluka koje direktno utiču na njihov život.
Ova situacija nije samo teoretski problem već ima konkretne posledice za osobe sa invaliditetom, ograničavajući njihovu moć i učešće u organizacijama koje bi trebale da ih zastupaju.
Zbog ovih nalaza i najskorijih dešavanja u vezi sa potencijalnom zloupotrebom organizacija osoba sa invaliditetom u izbornom procesu, neophodno je insistirati na većoj transparentnosti u njihovom radu, demokratizaciji upravljanja u njima, kao i na nezavisnosti koja će im omogućiti da adekvatno zastupaju interese svojih članova bez straha ili favorizovanja.
Lazar Stefanović je doktorand Pravnog fakulteta Univerziteta u Beču.
Radoš Keravica je doktorand Škole za sociologiju i socijalnu politiku Univerziteta u Lidsu.
Peščanik.net, 25.12.2023.
LJUDI KOJI NESTAJU