Jedan prirodnjački osvrt na budućnost Srbije

 
Očajnički se trudeći da pronađem prozorčić optimizma u bedastoj srpskoj situaciji, zaključila sam dve stvari. Prvo bih počela od one loše. Nekako, više volim filmove sa srećnim krajem.

Prilično sam sigurna da više ne postoji mogućnost za manevarsko izbegavanje vladavine prepodobljenih radikala i večitog premijera. Dosadašnja dovijanja su ionako bila suviše mučna za sve nas. Najteže je bilo našem premijeru – čovek je srcem i dušom ksenofob i mizantrop, sasvim blizak radikalima, i samo mogu zamisliti pakao u kojem se nalazio tokom svih godina svoje mimikrije. Mislim da će konačno odahnuti, samo da preskoči brojke na predstojećim izborima.

Čini mi se da Vojina trenutna hiperaktivnost prevazilazi celokupnu potrošnju energije njegovog dosadašnjeg života. Kao da je do pre mesec dana živeo na rezervi, a sada se uključio u petu brzinu. Panika je čudna stvar – adrenalin troši rezerve koje nisi ni znao da poseduješ. Odatle valjda toliko crvenilo na njegovim obrazima, cijukanje, mahanje i poskakivanje pred publikom. Za presvetlog nam vladara ovo je poslednja prilika, jer ako sada nestane iz politike, teško da će se ikada vratiti. Muljačina i trice i kučine, kao glavni „pravac“ njegove politike, smučile su se ama baš svima. Da budemo pošteni, ima još nekih desetak procenata ljudi koji svoj glas vezuju za Veljin asfalt ili kosovsku mitologiju, a još uvek su, iz nekog razloga, gadljivi na radikale.

Poslednjih dana mi je interesantno da poslušam nekoliko minuta plaćenih termina narodnjačkog karavana (nisam dovoljno veliki mazohista za dužu torturu). Čudna je to mešavina asfaltno-gasno-patriotsko-ideološko-kosovske politike u kojoj se ni sami učesnici ne snalaze (a i kako bi u tako nespojivom bućkurišu?). Kako dani odmiču, imam utisak da polako posustaju. Ponavljanje kosovske mantre, identičnih rečenica i na brzinu skovanih fraza i njima već izlazi na nos, uši i druge telesne šupljine. Skoro da mi je žao ovog fosilizovanog kabinetskog naci-intelektualca – potrebno je mnogo snage da se prevaziđe sopstveno JA i da nagnaš sebe u aktivnost koja ti se zaista gadi. Sigurna sam da jedva čeka dan kada će se ponovo smestiti u svoj ušuškani kabinet i vratiti se na rezervu.

Dakle, prvo što sam zaključila jeste da nam ne gine radikalsko-narodnjačka avantura. To se neće desiti zbog hiperaktivnog, a ipak posustalog nam Voje, već zbog haškog Voje i njegovih zamenika. Ma koliko meni bila odvratna radikalska vizija naci-Srbije, moram priznati da su bar jasni i orijentisani, tj. nemaju problem sa prevelikim muljanjem, a samim tim ni sa svojim biračkim telom. Otvoreno prozaično laganje, bez grča na licu, nikada nije kažnjavano na izborima ukoliko je konzistentno, a njihovo jeste. Ako budu morali, a verovatno hoće, usvojiće i naprasno iskrenu braću po ksenofobiji, čemu se depresivni Voja (ovaj koji je još uvek tu) očajnički nada.

Uzgred, zar vam se ne čini da je DSS odlično adaptiran na parazitsku životnu strategiju. Uvek se nekome prikači, u prvo vreme pažljivo i nenametljivo, pazeći da ne nanese veću štetu novom domaćinu, dajući mu vremena da primeti novog podstanara i da se navikne na malecno isisavanje krvi – čisto da se ostane u životu, a onda kada duboko uglavi pipke u domaćinove vene, postane nezajažljiv i sve osioniji. To smo mogli da posmatramo od 2000-te godine. Kao i svaki parazit sa odličnom strategijom, DSS ne može dopustiti domaćinu da ugine sve dok ne baci oko na novu žrtvu. Sa takvog stanovišta, zvuči mi potpuno realno informacija da je Koštunica, pre raspuštanja Vlade Srbije, dogovorio svoju budućnost sa Šešeljom. Kritičan period za opstanak parazita je prelazak na novog domaćina. Tada mora upotrebiti svu svoju veštinu mimikrije kako bi se budućoj žrtvi učinilo da baš i nije tako opasan. DSS se trenutno nalazi u toj fazi transmisije i ispoljavanja najvećeg stepena prilagodljivosti sa jednim jedinim ciljem – opstanak. Budućih domaćina, radikala, nije mi žao, tim pre što predviđam transformaciju ovog odnosa u jednu kratkotrajnu, ali nadasve skladnu simbiozu. Ili će, ovog puta, parazit biti konačno uništen.

Pokušavam da se mentalno pripremim na tu izvesnost, čisto da me događaji ne iznenade. Ako sve bude kao što se meni čini da će biti, šta nas može čekati u malo daljoj budućnosti? Nisam političar, niti politički analitičar, već pokušavam da događaje sagledam pomalo prirodnjački, sa aspekta dinamike sistema, prirodnog ili socijalnog, svejedno. Tu mi se nameće drugi zaključak, mnogo optimističniji.

U evolucionoj biologiji opisan je mehanizam nazvan „negativna selekcija zavisna od učestalosti“ ili „prednost manjine“. Koncept je veoma jednostavan – oni koji su slični bore se za iste ili slične resurse, pa ako su brojni, u većoj su neprilici od onih retkih i imaju manje resursa po glavi pojedinca. U teorijskom modelu koji ću vam opisati i prilagoditi društvenom kontekstu, resurse shvatite veoma široko – od broja birača, preko ideologije i novca, pa sve do funkcija. Zamislite izolovanu Srbiju, tj. uzmite u obzir današnju Srbiju. U izolovanom sistemu, količina resursa veoma je ograničena. Istovremeno sa usponom brojnosti i snage radikalsko-narodnjačke vlasti, postepeno mršave dostupni resursi po glavi namnoženih članova, a nezadovoljstvo neminovno raste. Jedini način za njihov opstanak jeste razilaženje u preferencijama prema određenim kvalitetima resursa. Male razlike postaju sve veće, a interesi za zajedničko funkcionisanje neminovno se tope. Kada bolje razmislite, slična stvar se dogodila i sa demokratskom vlašću u poslednjih osam godina.

Sa druge strane, liberalna i demokratska manjina u takvim uslovima može samo jačati – resursa po glavi je mnogo više. Prema teoriji, prednost manjine se odražava postepenim povećanjem brojnosti. Naravno, mogli bismo očekivati obrtanje trenda kada se evropejci previše namnože, što smo takođe videli ili ćemo uskoro toga postati više nego svesni. U prirodi, gde su genetički sistemi populacija prilično zatvoreni, mehanizam selekcije zavisne od učestalosti rezultira održavanjem varijabilnosti – prisutni su svi, ali je njihova brojnost dinamična. Prevedeno na naš društveni kontekst, neprekidne turbulencije suštinskih pravaca politike, a posebno ogroman uticaj na sva društvena kretanja, bili su sasvim očekivani u zatvorenoj Srbiji.

Zamislite sada nešto skoro nezamislivo – Srbiju u Evropi. Pretpostavimo da će prvi korak neke buduće demokratske vlade, nakon okončanja neuspešnog radikalsko-narodnjačkog eksperimenta, biti pristupanje Evropi. Naša zemlja ne bi više bila zatvorena, već bi se „vladala po zakonima otvorenih sistema“. Drugi zakon termodinamike kaže da u izolovanim sistemima raste entropija (neuređenost). U takvim uslovima, svaka promena povlači za sobom neviđenu transformaciju čitavog sistema sa potpunim gubitkom orijentacije. U otvorenim, međutim, gde materija i energija ulaze i izlaze iz sistema, može se dostići uređenost. Slično je i u prirodnim populacijama – iako su genetički sistemi zatvoreni, stanište je otvoreno za promet resursa i, sve dok je tako, stabilnost populacije se može održavati bez obzira na dinamiku učestalosti različitih formi unutar populacije. Kada jednom naša država dosegne neograničenu komunikaciju i razmenu, stabilnost društvenog konteksta i institucija neće u velikoj meri zavisiti od političkih promena. 

Dakle, potrebno je da se dočepamo Evrope! To će se dogoditi kada sadašnja manjina ponovo postane većina. Odgovor na pitanje zašto se uređenost nije dostigla kada je prošli put demokratska manjina bila većina, leži u činjenici da je Srbija bila zatvoren sistem. Uloge večitog premijera, njegovog parazitizma, laganog ubijanja domaćina i mimikrije u hermetičkom zatvaranju Srbije svi se sećamo. Mislim da će mu ovo biti poslednja prilika.

Verovatno vam čitav ovaj teorijski prirodnjački model izgleda kao čisto zezanje. Na kraju krajeva, mnogi su sve ovo objasnili na sasvim drugačiji način. Ipak, po mom dubokom uverenju, neke zakonitosti dinamike sistema, bili oni društveni ili prirodni, uvek su važeće. Razmena teorijskih modela između prirodnih nauka (posebno evolucione biologije) i sociologije ili ekonomije, nije ništa neobično u savremenoj nauci. Ako ništa drugo, bar vam je jasno da se i prirodnjaci zanimaju za društvenu situaciju u Srbiji. Zezanje ili ne, priznaćete da zvuči utešno, bar na duže staze.

 
Peščanik.net, 28.04.2008. 

The following two tabs change content below.
Biljana Stojković

Biljana Stojković

Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Latest posts by Biljana Stojković (see all)