Na samom kraju konferencije za medije opozicionih stranaka na kojoj je predstavljen Dogovor za pobedu, jedan novinar je postavio pitanje narodnom poslaniku Miroslavu Aleksiću: „Pošto je službeno pismo u Srbiji ćirilica, zašto dogovor nije potpisan ćirilicom nego latinicom?“ U tom trenutku sam očekivala pravdanje sa kompleksom krivice građanske opozicije da nije dovoljno nacionalno ekspresivna. Nešto u stilu da su žurili, da to nije zvanični državni dokument, i naravno, obećanje da će ga prebaciti u ćirilicu što pre.
Međutim, poslanik Aleksić je odgovorio sasvim neočekivano: „Što se tiče pisma, da, ćirilično pismo jeste naše pismo, ali je i latinično isto tako. Tako da ja mislim da je to više forma nego suština. A ovde ima ljudi koji će biti u ovom dogovoru, i nacionalnih manjina, i moramo njih uvažiti da i oni budu praktično zastupljeni ovde“. Ovo možda deluje kao nebitan momenat Dogovora, ali Aleksić je rekao baš sve ono što je trebalo da kaže o „azbučnom pitanju“, pored mnogo važnijih tema o borbi protiv kriminala, samovlašća i korupcije. Rekao je da je i latinica srpsko pismo – to je realnost. Rekao je da je to „više forma nego suština“ – to je racionalnost. Rekao je da treba uvažiti nacionalne manjine u zajedničkom dokumentu – to je tolerancija. Međutim, Aleksić je rekao baš sve ono što nije smeo da kaže. Zbog ove rečenice bi neki čuvar ćirilice danas mogao da ga pozove na odgovornost zbog kršenja ustava i postojećeg zakona, makar zbog jeretičke tvrdnje o „dvoazbučnosti“ srpskog jezika.
Zašto je bitno što je baš predstavnik demokratske opozicije ovo rekao? Zato što je u političkom smislu, jezička politika najviše zabasala baš u postpetooktobarskoj, demokratskoj Srbiji, a ne u vreme Miloševića. Istina, Ustav iz 1990. dao je prvi put prednost ćirilici, ali i dalje pominje latinicu: „U Republici Srbiji u službenoj je upotrebi srpskohrvatski jezik i ćiriličko pismo, a latiničko pismo je u službenoj upotrebi na način utvrđen zakonom“. Proces isključenja latinice iz srpskog identiteta bio je postepen i na strani struke. Tako je Odbor za standardizaciju srpskog jezika 2001. još uvek govorio o primarnom i sekundarnom pismu srpskog jezika (Odluka br. 25), ali kasnije je sve više odluka Odbora bilo usmereno na kritiku upotrebe latinice, od dokumenata Vlade, do LOTO listića.
Latinica je sasvim izbačena iz službene upotrebe Ustavom iz 2006. godine: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava“. Paradoksalno, latinica je izgurana iz ustava u vreme demokratske, ali nacionalno usmerene vlasti, proglašavajući latinicu za nekongruentni sastojak srpskog jezika i nacionalnog identiteta. Latinica se od tada vezuje samo za prava nacionalnih manjina na jezik i pismo. Međutim, tzv. Venecijanska komisija ukazala je na to da izbacivanje latinice iz Ustava krši odredbu da se „dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati“ (čl. 20, st. 2; Pajvančić, 2009). Nacionalno baždarena javnost je pogrešno razumela ovu primedbu kao nametanje volje manjine većinskom narodu. Međutim, poenta je da ukidanje latinice ne ugrožava samo prava manjina, već i onih koji se izjašnjavaju kao deo srpske nacije, govore srpski jezik i pišu ga latinicom decenijama. Moglo bi se reći da je to ugrožavanje prava na slobodu izražavanja.
Vrhunac formalnog regulisanja upotrebe ćirilice dogodio se u vreme vladavine SNS-a. Donet je „Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma“ (Sl. glasnik RS, br. 89/2021) koji je stupio na snagu pre godinu dana, ističući da ćirilica predstavlja „uporište nacionalnog identiteta“ i „obavezno se upotrebljava u radu državnih organa, organa autonomnih pokrajina, gradova i opština, ustanova, privrednih društava i drugih organizacija kad vrše javna ovlašćenja, u radu javnih preduzeća i javnih službi, kao i u radu drugih organizacija kad vrše poslove utvrđene zakonom kojim se uređuje službena upotreba jezika i pisama“ (čl. 2 i 3). Na praktičnoj strani, ovakva regulacija je otežala svakodnevni život, posebno u kreativnim oblastima i nauci. Kako utiče na kreativnost ograničenje da logo neke manifestacije bude na ćirilici? Svaki naučni rad koji teži da komunicira sa svetskom naukom mora da uključi reference na stranim jezicima. Ogromna je količina posla da tekst bude na ćirilici (kucan ili konvertovan), a reference na latinici, umesto da se koristi prednost naše prirodne „dvoazbučnosti“, jer kako kaže R. Bugarski, pisma ne pripadaju narodima nego jezicima.
Srećom, obavezna upotreba srpskog jezika i ćiriličkog pisma (još uvek) „ne odnosi se na: 4) prihvaćenu naučnu i tehničku terminologiju; 5) naučna i umetnička dela“ (čl. 3). Ipak, ovo postaje siva zona za čuvare ćirilice koji ne razumeju da svrha nauke nije ekspresija identiteta, već saznanje. Baš u vreme stupanja na snagu ovog zakona, jedan naučnik je imao primedbu na javni poziv časopisa za dostavljanje radova na latinici.
Ali čak i ako prihvatimo da je ćirilica potrebna da bi se očuvao srpski identitet, da li ovako rigidno normiranje to zaista čini? Deluje da stanje nije dobro: upotreba ćirilice je bila veća u vreme ratnog konflikta devedesetih, a zatim opet pala na raniji nivo, pri čemu je veća tamo gde je bilo ratnih sukoba (Milović, 2021). Ali to nije ništa neobično, već je u skladu sa onim što kaže antropolog Šle (Schlee) u svojoj teoriji etničkih konflikata: nije etnička pripadnost (tj. razlike među grupama) uzrok konflikta, već da se esencijalizacija nacionalnog identiteta odvija kao posledica konflikta. Procesom uključivanja i isključivanja elemenata, granice deljenja nacionalnih identiteta se pomeraju prema okolnostima. U trenutku konflikta, pojačava se proces traženja razlika u odnosu na druge nacije, od jezika (crnogorski-srpski), vere (katolici-pravoslavci) ili pisma (ćirilica-latinica). Zaista, pismo je zgodno za pokazivanje identiteta, jer je pisanje kao kulturna praksa vidljiv pečat identiteta. Istovremeno, mit o ugroženosti ćirilice navodnim pokušajima njenog iskorenjivanja od Marije Terezije do Josipa Broza, dodatno jača identitet. I tako se dogodilo da su ljudi krenuli devedesetih da kupuju pisaće mašine na ćirilici i da menjaju pločice na vratima u ćirilicu. Ali onda su u jednom trenutku prestali, kada je zasićenje identitetskom razlikom dostiglo kritičnu tačku i nije bilo konflikata koji kognitivno zahtevaju obradu na tom nivou (sa bliskim etničkim grupama). Izgleda da ne pomaže ni niža firmarina koju je Grad Beograd uveo za table na ćirilici.
Nikakav zakon ne može konzervirati pismo (niti jezik), osim prividno. Ljudi će koristiti latinicu i (srećom) oslanjati se na konvertore. To postaje rutinska dodatna obaveza, a ne autentična potreba. Naravno, neki ljudi svesrdno i dosledno koriste ćirilicu i u neslužbenoj komunikaciji, ali to je samo manifestacija „značenjske“ tradicije koja nekome daje osećaj distinkcije na mikro nivou. Stoga se ništa strašno neće desiti ako deregulišemo pismo u sledećem ustavu. Ćirilica će i dalje biti korišćena za nadgrobne spomenike, za svojeručne potpise, za krasnopisna školska svedočanstva i na reklamnim tablama nekog kafića – iz štosa. Ne znam da li se ovo poslednje računa kao konzervacija ćirilice, jer nigde u zakonu ne piše da ćirilica služi samo za srpski.
Literatura
Brborić, B., Vuksanović, J., Gačević, R. (2006) Srpski jezik u normativnom ogledalu. 50 odluka Odbora za standardizaciju srpskoga jezika. Beograd: Beogradska knjiga.
Milović, M. (2021). Zanemarivanјe ćirilice i njen dalji opstanak. Baština, 31(53): 81-92.
Pajvančić, M. (2009) Komentar Ustava Republike Srbije. Beograd: Konrad Adenauer Stiftung.
Schlee, G. (2008). How Enemies are Made: Towards a Theory of Ethnic and Religious Conflicts. New York and Oxford: Berghahn.
Stefanović, S. (2016). Ćirilica u Ustavu Srbije – pregled značajnije izvorne građe (1974-2014). Kultura, 152: 350-374.
Autorka je viša naučna saradnica Instituta društvenih nauka
Peščanik.net, 26.09.2023.
