Fotografije čitateljki, Ivana Karić

Fotografije čitateljki, Ivana Karić

Hrvatska je nedavno blokirala otvaranje Poglavlja 23 i 24 u pregovorima o pridruženju između Srbije i Evropske unije. Jedan od razloga za to je i zakonodavstvo Srbije koje ustanovljava nadležnost sudstva Republike Srbije za ratne zločine počinjene na bilo kom delu teritorije bivše Jugoslavije. Kako bi opravdali svoju odluku, hrvatski zvaničnici su izjavili da se Srbija mora pridržavati „evropskih standarda“, dok su neki od njih, kao i neki mediji ovo proširenje nadležnosti Srbije nazvali stvaranjem „malog Haga“. Hrvatska tvrdi da je takva nadležnost u suprotnosti sa međunarodnim pravom i da se njome uvodi „hibridna“, a ne univerzalna nadležnost. Sa stanovišta država čija zakonodavstva predviđaju univerzalnu nadležnost za krivična dela protiv međunarodnog prava, ovim se otvaraju interesantna pitanja.

Uključivanje Evropske komisije i njen zahtev da Hrvatska odustane od svog protivljenja dodatno je zakomplikovalo slučaj. Evropska komisija je u „non pejperu“ zauzela stav da je hrvatska pozicija neopravdana. Hrvatski zvaničnici su izjavili da je ovaj dokument namenjen samo za internu upotrebu i da hrvatska javnost nema razloga za zabrinutost.

Nadležnost u pogledu građana Hrvatske

Hrvatska kritika je usmerena na same zakonske odredbe, a naročito na član 3. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine Republike Srbije, u kome stoji:

„Državni organi Republike Srbije određeni ovim zakonom nadležni su za vođenje postupka za krivična dela iz člana 2. ovog zakona, koja su izvršena na teritoriji bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, bez obzira na državljanstvo učinioca ili žrtve“ (zakon je dostupan ovde).

Hrvatska je zabrinuta zbog same mogućnosti da Srbija sudi hrvatskim građanima. Nisu iznete optužbe o diskriminatornom i sistematskom gonjenju hrvatskih građana. Do sada univerzalna nadležnost nije široko korišćena u Srbiji. Dostupni slučajevi uključuju oslobađajuću presudu i odbijanje zahteva za izručenje (zbog navodno politički motivisanog postupka) u pogledu dvojice državljana BiH. Prošle godine je jedan hrvatski državljanin, koji je osuđen u Srbiji za ratne zločine, prebačen u Hrvatsku na služenje kazne.

Usklađenost sa „evropskim standardima“ i međunarodnim pravom

Hrvatska vlada je ukazala na zakonske odredbe koje prema njoj predstavljaju nameru Srbije da postane „regionalni policajac“. Otuda se i zahtev za poštovanjem „evropskih standarda“ može razumeti kao kritika neusklađenosti srpskog zakonodavstva sa standardima  ostatka Evrope. 2015. godine se tadašnja hrvatska vlada protivila srpskom zakonu o univerzalnoj nadležnosti predlažući da bi kao sredstvo za saradnju između dveju država po ulasku Srbije u EU trebalo koristiti evropski nalog za hapšenje. Pored toga, Hrvatska tvrdi da sporni zakon ugrožava suverenitet ostalih republika bivše Jugoslavije i da se meša u njihove unutrašnje poslove.

Postavlja se pitanje da li je univerzalna nadležnost Srbije zaista u suprotnosti sa „evropskim standardima“ i međunardnim pravom. Evropska komisija u svom „non pejperu“ smatra da sporni zakon ne ugrožava suverenitet niti se meša u unutrašnje poslove drugih republika bivše Jugoslavije (dokument nije dostupan javnosti, ali je u njega uvid imao hrvatski Jutarnji list). Ovakvu analizu dodatno potkrepljuju pravila Međunarodnog komiteta crvenog krsta (MKCK) o običajnom međunarodnom humanitarnom pravu. Komentar pravila 157 kaže da je „pravo država da ovlaste svoje nacionalne sudove da sude za ratne zločine na osnovu univerzalne nadležnosti široko podržano u nacionalnim zakonodavstvima“. Štaviše, MKCK tvrdi da postoji međunarodna obaveza za uspostavljanje univerzalne nadležnosti koja proizlazi iz Ženevskih konvencija, Prvog dodatnog protokola i drugih međunarodnih ugovora. Belgija, Francuska, Nemačka, Luksemburg, Slovenija, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija su navedeni kao primeri država čija zakonodavstva predviđaju univerzalnu nadležnost.

Sporne odredbe srpskog zakona se odnose isključivo na krivična dela protiv međunarodnog prava, a naročito na ona krivična dela predviđena u Statutu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKTJ). S obzirom na to, možemo se prisetiti stava pretresnog veća MKTJ u predmetu Furundžija (u kontekstu zabrane mučenja), gde se kaže:

„Smatra se da krivična dela protiv međunarodnog prava zaslužuju univerzalnu osudu gde god da se dogode i svaka država ima pravo da goni i kazni počinioce ovih zločina. Kao što je zaključio Vrhovni sud Izraela u predmetu  Ajhman i ponovio sud SAD u predmetu Demjanjk, „upravo univerzalni karakter ovih krivičnih dela (tj. krivičnih dela protiv međunarodnog prava) ovlašćuje vlasti svake države da učine sve kako bi kaznili one koji su u njima učestvovali“.

Mogli bismo da se prisetimo i slučaja Nalog za hapšenje (Demokratska republika Kongo protiv Belgije) pred Međunardnim sudom pravde, gde su sudije u nizu izdvojenih mišljenja, čini se, prihvatile činjenicu postojanja univerzalne nadležnosti za ratne zločine.

Univerzalna i „hibridna“ nadležnost

Međutim, pravi problem za Hrvatsku je to što „univerzalna nadležnost“ o kojoj je reč i nije baš univerzalna. Iako se član 3. spornog zakona Srbije odnosi na nadležnost „bez obzira na državljanstvo učinioca ili žrtve“, isti član ograničava primenu toga zakona na krivična dela počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije. Stoga, prema mišljenju Hrvatske ovo ne predstavlja univerzalnu već „hibridnu“ nadležnost, čija je svrha suđenje za krivična dela počinjena u sukobima na prostoru biviše Jugoslavije.

Ovde bismo mogli da razmotrimo primer francuskih zakona br. 95-1 od 2. januara 1995. godine i br. 96-432 od 22. maja 1996. godine, koji su posebno uredili univerzalnu nadležnost francuskih sudova za krivična dela protiv međunarodnog prava koja su počinjena u sukobima u Jugoslaviji i Ruandi. Ovo je još jedan primer „prilagođavanja“ univerzalne nadležnosti, a radi suđenja za krivična dela koja su počinjena u posebnim sukobima.

Pogrešno tumačenje prava

Izgleda da je Hrvatska pogrešno protumačila srpsko pravo. Sporni član 3 sam po sebi ne ustanovljava nadležnost srpskih sudova za zločine počinjene tokom sukoba u Jugoslaviji na osnovu principa univerzalnosti. Ovakva nadležnost postoji i nezavisno od spornog zakona. Nju omogućavaju pravila koja se danas nalaze u članovima 9(2)i 10(3) Krivičnog zakonika Srbije (a ranije u članovima 107(2) i 108(4) Krivičnog zakona Jugoslavije), kojima se uređuje „prava“ univerzalna nadležnost za krivična dela protiv međunarodnog prava. Sličan argument je izgleda iznela i Evropska komisija. Prema članovima 9(2) i 10(3) sadašnjeg Krivičnog zakonika:

„Krivično zakonodavstvo Srbije važi i za stranca koji prema stranoj državi ili prema strancu učini u inostranstvu krivično delo za koje se po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, ako se zatekne na teritoriji Srbije, a ne bude izručen stranoj državi. Ako ovim zakonikom nije drukčije određeno, sud u takvom slučaju ne može izreći težu kaznu od one koja je propisana zakonom zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno.

U slučaju iz člana 9. stav 2. ovog zakonika, ako je u pitanju delo koje je u vreme kad je izvršeno smatrano krivičnim delom prema opštim pravnim načelima priznatim u međunarodnom pravu, gonjenje se može preduzeti u Srbiji po odobrenju republičkog javnog tužioca, bez obzira na zakon zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno.” (Krivični zakonik Srbije je dostupan ovde; ista pravila su bila predviđena Krivičnim zakonom Jugoslavije u članovima 107(2) i 108(4), a koji je dostupan ovde.)

Ono što sporni zakon ustanovljava su posebni organi za gonjenje i suđenje za ratne zločine koji su počinjeni u sukobima u Jugoslaviji, i to Tužilaštvo za ratne zločine i Odeljenje za ratne zločine pri Višem sudu u Beogradu. Sporni zakon uređuje njihovu nadležnost. U ovom smislu se ranije raspravljalo o ovom zakonu, i to posebno tokom sačinjavanja njegovog nacrta i njegovog usvajanja (vidi M. Ellis, “Suočavanje sa prošlošću – novi srpski zakon za kažnjavanje ratnih zločina” / “Coming to Terms with Its Past – Serbia’s New Court for the Prosecution of War Crimes” str 165). Ovo tumačnje potkrepljuje član 1, koji definiše predmet zakona i ukazuje na “nadležnost i ovlašćenja državnih organa”, i član 3, koji takođe govori o državnim organima i njihovoj nadležnosti.

Važno je primetiti da član 16. hrvatskog Kaznenog zakona ustanovljava univerzalnu nadležnost hrvatskih sudova za krivična dela protiv međunarodnog prava. U suštini, glavna razlika između hrvatskog i srpskog sistema je to što u Hrvatskoj ne postoji jedno specijalizovano odeljenje za krivična dela počinjena u bivšoj Jugoslaviji. Poređenje ova dva režima postavlja dva zanimljiva pitanja: 1) da li bi Hrvatska zadržala svoju poziciju, i posebno optužbu da je Srbija stvorila “mali Hag”, ukoliko bi posebni organi za gonjenje ratnih zločina bili ovlašćeni da gone ratne zločine uopšte, a ne posebno one počinjene u bivšoj Jugoslaviji? i 2) ako univerzalna nadležnost koja je ograničena na određeni sukob predstavlja kršenje međunarodnog prava (kao što Hrvatska tvrdi), da li bi u tom slučaju sledilo da i opšta univerzalna nadležnost predstavlja mešanje u unutrašnje poslove država i povredu međunarodnog prava?

Zaključak

Imajući u vidu stav izložen u “non pejperu” Evropske komisije, hrvatske vlasti su verovatno dobro znale da je njihova pozicija bez osnova, ili da barem neće naići na dobar prijem u Evropskoj uniji. Očigledno se nastavlja praksa bivših jugoslovenskih republika koja se sastoji u međusobnom blokiranju pristupanjaEvropskoj uniji. Ova situacija podseća na raniju slovenačku blokadu pregovora o pristupanju sa Hrvatskom, što je na kraju dovelo do međunarodne arbitraže između dve države oko granice na moru (slučaj koji je imao interesantan razvoj, i o kome se govorilo ovde i ovde). Izgleda da je ovde glavno pitanje do koje mere će države bivše Jugoslavije nastaviti sa praksom međusobnog blokiranja oslanjajući se na argumente koji su, iako one tvrde da su pravno utemeljeni, često politički.

Autor je doktorand na Univerzitetu u Luksemburgu, diplomirao i masterirao u Novom Sadu, masterirao iz oblasti međunarodnog prava na Univerzitetu u Lajdenu u Holandiji.

Ranija verzija prevoda od 24.04.2016. je objavljena bez konsultovanja autora. 26.04.2016. je objavljena autorizovana verzija prevoda.

EJIL: Talk!, 22.04.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 24.04.2016.