Srbija dočekuje još jedan Prajd bez zakona kojim bi se uređivale istopolne zajednice. U ovom tekstu nemam nameru da dodajem nešto o već dovoljno problematizovanom propustu države da donese takav zakon, već želim da iznesem jedan nekonvencionalni argument: pravni sistem Republike Srbije već sada dozvoljava sklapanje istopolnih brakova, pa su stoga matičari već sada u obavezi da prihvataju zahteve za sklapanje istopolnih brakova. Iako to znači da donošenje posebnog zakona o istopolnim zajednicama nije nužno neophodno, smatram da bi i dalje bilo korisno. O ovome sam već pisao na Tviteru, ali šturo, pa se nadam da će ovaj tekst uspeti da jasnije i detaljnije obrazloži argument, koji je veoma relevantan za položaj istopolnih parova u Srbiji.
Svoj argument ću izneti u tri dela: prvo ću razbiti mit o zabrani istopolnih brakova u Ustavu Republike Srbije, potom ću proći kroz ustavnu obavezu Srbije da obezbedi pravnu formu istopolnih zajednica, i na kraju ću se osvrnuti na praktične implikacije prve dve stavke na rad matičara. Zaključiću sa par razmatranja o tome zašto bi donošenje posebnog zakona o istopolnim zajednicama ipak bilo korisno, iako tehnički – ukoliko je moja argumentacija ispravna – nije nužno.
Ustav ne zabranjuje istopolne brakove
U srpskoj javnosti je rasprostranjeno uverenje da Ustav Republike Srbije zabranjuje istopolne brakove, odnosno da mogućnost sklapanja braka rezerviše samo za parove različitog pola. To nije tačno.
Relevantan je član 62, koji reguliše „pravo na zaključenje braka i ravnopravnost supružnika“, i to konkretno stavovi 2 i 3, koji glase: „Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom. Zaključenje, trajanje i raskid braka počivaju na ravnopravnosti muškarca i žene.“
Fokus ovih odredbi nije na različitosti polova, već na slobodno datom pristanku i na ravnopravnosti supružnika, a usled činjenice da su tokom istorije brakovi zaključivani i prisilno i da supružnici nisu bili ravnopravni jer je žena bila potčinjavana muškarcu. Ipak, preovlađujuće tumačenje je da ove odredbe, a posebno stav 2 koji govori o „slobodno datom pristanku muškarca i žene pred državnim organom“, izražavaju bitan element različitosti polova supružnika u pravu na zaključenje braka.
Ali, čak i ako pravo na zaključenje braka sadrži bitan element različitosti polova, to ne znači da Ustav time zabranjuje istopolne brakove. Član 62 se formalno nalazi u delu Ustava koji se bavi ljudskim i manjinskim pravima, a i po svojoj prirodi predstavlja klasičnu normu ljudskih prava. Stoga, član 62, kao i svaka druga odredba o ljudskim pravima, propisuje minimum a ne maksimum prava koji je država obavezna da garantuje svojim građanima. Logično sledi da član 62 ne zabranjuje ostvarenje više prava od garantovanog minimuma. Konkretno, član 62 Ustava kao minimum zahteva da država obezbedi pravo na zaključenje braka heteroseksualnim parovima, ali to ne brani državi da to pravo pruži i homoseksualnim parovima. Ostvarenje više prava od garantovanog minimuma ne krši taj garantovani minimum. To se suština ljudskih prava.
To je ujedno i stav Evropskog suda za ljudska prava. Član 12 Evropske konvencije o ljudskim pravima, za razliku od Ustava Srbije, izričito kaže da „muškarci i žene odgovarajućeg uzrasta imaju pravo da stupaju u brak i zasnivaju porodicu u skladu s unutrašnjim zakonima koji uređuju vršenje ovog prava“. Evropski sud je u predmetu Schalk i Kopf protiv Austrije smatrao da, iako član 12 Evropske konvencije ne garantuje pravo zaključenje braka istopolnim parovima, on ga ni ne isključuje, tako da je na državama članicama da odluče da li će dozvoliti sklapanje istopolnih brakova (paragraf 61). I zaista, veliki broj evropskih država je dozvolio zaključenje istopolnih brakova, a član 12 Evropske konvencije, koji je hijerarhijski iznad lokalnih porodičnih zakona, nije im stajao na putu. To potvrđuje princip da više prava ne znači kršenje tog prava, i da izričito navođenje „muškarca i žene“ u formulaciji prava na zaključenje braka ne konstituiše zabranu istopolnih brakova.
Sve dosad rečeno se odnosi isključivo na to da li Ustav Republike Srbije zabranjuje sklapanje istopolnih brakova. Pitanje da li član 62 garantuje i pravo na zaključenje istopolnih brakova je potpuno odvojeno i za sada je jasno da je odgovor na njega negativan. To znači da država može ali ne mora da dozvoli sklapanje istopolnih brakova. Međutim, tumačenje odredbi o ljudskim pravima, bilo onih u Ustavu ili u Evropskoj konvenciji, nije urezano u kamenu već evoluira sa razvojem društva. Iz navedene odluke u predmetu Schalk i Kopf protiv Austrije je jasno da, iako član 12 Evropske konvencije još uvek ne obavezuje države da dozvole zaključenje istopolnih brakova, ostaje otvorena mogućnost da će član 12 evoluirati u tom smeru.
Ustav zahteva obezbeđenje pravne forme istopolnih zajednica
Značaj Evropske konvencije o ljudskim pravima i prakse Evropskog suda za ljudska prava nije samo komparativan, već i normativan. Evropska konvencija, u delu u kome se garantuju ljudska prava, sastavni je deo Ustava Republike Srbije. To je jasno iz člana 18 stav 2 Ustava, koji glasi: „Ustavom se jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima.“ Praksa Evropskog suda za ljudska prava je obavezan izvor ustavnog prava u Srbiji, u skladu sa članom 18 stav 3 Ustava, prema kome „odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se … saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje“.
Upravo je Evropski sud za ljudska prava uspostavio obavezu država članica Evropske konvencije o ljudskim pravima da regulišu pravnu formu istopolnih zajednica. U skladu sa pomenutim odredbama člana 18 Ustava, ovo je ustavna obaveza Republike Srbije.
Od mnoštva odluka Evropskog suda, skorija je ona u predmetu Fedotova i drugi protiv Rusije, gde je sud ponovio da je država u obavezi, u skladu sa članom 8 Evropske konvencije koji garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, da „pruži pravni okvir koji bi omogućio istopolnim parovima da dobiju adekvatno priznanje i zaštitu njihovog odnosa“ (the member States are required to provide a legal framework allowing same‑sex couples to be granted adequate recognition and protection of their relationship, paragraf 178). To ne znači da je država dužna da dozvoli sklapanje istopolnih brakova (paragraf 165), i ona zadržava tzv. „polje slobodne procene“ (margin of appreciation) u sprovođenju obaveze regulacije pravne forme istopolnih zajednica (paragraf 183). To znači da je država slobodna da bira način na koji će izvršiti obavezu, odnosno koju konkretnu pravnu formu će pružiti istopolnim zajednicama. Međutim, polje slobodne procene je znatno suženo u ovom slučaju i država mora obezbediti pravnu formu istopolnih zajednica koja ispunjava standard adekvatnosti, tako što obuhvata materijalne (npr. izdržavanje, oporezivanje i nasleđivanje) i nematerijalne (uzajamno pomaganje) aspekte zajedničkog života (paragrafi 187-190).
Matičari su dužni da prihvate zahteve za sklapanje istopolnih brakova
Za razliku od Ustava, koji ne zabranjuje istopolne brakove, Porodični zakon ograničava mogućnost sklapanja braka na parove različitog pola. Relevantne su tri odredbe. Prvo, član 3 stav 1 definiše brak kao „zakonom uređenu zajednicu života žene i muškarca“. Zatim član 15 kaže da brak „sklapaju dva lica različitog pola davanjem izjava volje pred matičarem“. Najzad, član 31 navodi da je brak „ništav ako su ga sklopila dva lica istog pola“. Da bi se utvrdila ništavost takvog braka i da bi on bio poništen, potrebno je podneti tužbu, što mogu učiniti supružnici, lica koja imaju pravni interes da brak bude poništen i javni tužilac, u neograničenom roku.
Ovde dolazimo do krucijalne tačke, a to je sukob između Ustava i Porodičnog zakona. S jedne strane, Ustav zahteva obezbeđenje pravne forme istopolnih zajednica. S druge strane, Porodični zakon ograničava mogućnost zaključenja braka na parove različitog pola i ne sadrži nijedan drugi institut koji bi obezbedio alternativnu pravnu formu istopolnih zajednica. Ni vanbračna zajednica ne pruža mogući alternativni vid regulisanja istopolnih zajednica. Prvo, zato što član 4 stav 1 Porodičnog zakona i vanbračnu zajednicu ograničava na parove različitog pola. Drugo, zato što vanbračna zajednica nije pravno-formalan odnos, već faktička zajednica života, pa odatle ne bi ispunila ni osnovni zahtev da istopolne zajednice budu zvanično priznate putem pravne forme (videti paragrafe 200-203 odluke u predmetu Fedotova i drugi protiv Rusije). Treće, iako već Ustav kaže da se vanbračne zajednice izjednačavaju sa brakom, to nije ostvareno, pa vanbračna zajednica materijalno ne bi obezbedila ostvarenje osnovnih prava iz partnerskog odnosa (npr. nasleđivanje).
Rešenje ovog sukoba je u tome da ustavna obaveza obezbeđenja pravne forme istopolnih zajednica ima prevagu nad zakonskim ograničenjem braka na parove različitog pola, pa odatle to zakonsko ograničenje ne treba primenjivati. Ovo je moguće zahvaljujući članu 18 Ustava, prema kome se ljudska prava „neposredno primenjuju“, i koji je zamišljen tako da ima izuzetan praktičan značaj u svakodnevnom životu građana Republike Srbije. Zahvaljujući tom članu svi državni organi imaju obavezu, makar u teoriji, da ustavne odredbe o ljudskim pravima direktno primenjuju u svom radu. Nije potreban nikakav poseban propis koji bi im to naredio ili ih uputio kako to da čine. U slučaju sukoba normi, odnosno ukoliko bi primena odredbi jednog zakona ili podzakonskog akta dovela do kršenja ustavnih normi o ljudskim pravima, državni organi su obavezni da te zakonske/podzakonske odredbe ne primene, ili makar da njihovo tumačenje prilagode ustavnim normama, u skladu sa generalnom hijerarhijom izvora srpskog prava iz člana 194 Ustava.
Pošto srpsko porodično pravo ne poznaje nijednu drugu pravnu formu partnerskih odnosa osim braka (ne postoji npr. građansko partnerstvo, kao u nekim zemljama), matičari su u skladu sa članom 18 Ustava dužni da direktno izvrše ustavnu obavezu obezbeđenja pravne forme istopolnih zajednica i ne primene ograničenja Porodičnog zakona koja se odnose na različitost polova budućih supružnika. To znači da kada matičar primi zahtev za sklapanje braka od strane dva lica istog pola, on jednostavno treba da ne primeni uslov različitosti polova, utvrdi da su ispunjeni svi drugi uslovi koji se i dalje primenjuju (npr. punoletstvo, bračnost, srodstvo) i takav zahtev prihvati, odredi dan sklapanja braka, sprovede čin sklapanja braka i nakon dobijanja potvrdnih izjava volje budućih supružnika proglasi da je brak sklopljen.
Pod pretpostavkom da sami supružnici ne bi poništavali sopstveni brak pred sudom, te da ne postoji niko drugi ko bi imao lični pravni interes da poništi takav brak, samo bi javni tužilac tehnički mogao da podnese tužbu sudu radi poništaja tako sklopljenog istopolnog braka. Međutim, sud kao državni organ je takođe obavezan da putem člana 18 Ustava direktno izvrši obavezu obezbeđenja pravne forme istopolnih zajednica. Tužba za poništaj bi zbog toga morala biti odbijena, uz obrazloženje da ustavna obaveza obezbeđenja pravne forme istopolnih zajednica čini uslov različitosti polova i odredbu o ništavosti iz Porodičnog zakona neprimenjivim.
Poseban zakon bi bio koristan
Čak i kada bi moja argumentacija bila široko prihvaćena kao ispravna, što je malo verovatno da će se desiti, donošenje posebnog zakona o istopolnim zajednicama ili dopuna postojećeg Porodičnog zakona istom materijom bi i dalje bilo korisno. Navešću tri razloga i držaću se isključivo pravnih pitanja, ne zalazeći u širu društvenu raspravu o regulaciji istopolnih zajednica, kao što je na primer sentimentalna vrednost reči „brak“ i slično.
Prvo, pravni sistem svake zemlje, pa i Srbije, treba da bude usklađen. To znači da treba eliminisati svaki normativni konflikt, a koji u ovom konkretnom slučaju postoji između ustavne obaveze da se obezbedi pravna forma istopolnih zajednica i uslova različitosti polova iz Porodičnog zakona. Pravni sistem se ne može dugoročno održavati na tumačenjima koja rešavaju normativne konflikte. U tom smislu je posebno relevantan zahtev iz prakse Evropskog suda da istopolne zajednice budu eksplicitno regulisane, koji se ne može ispuniti tumačenjima.
Drugo, od matičara koji obavljaju upravne poslove se ne može očekivati da svoj rad oslanjaju na ovako kompleksna pravna tumačenja. Potrebna su jasna pravila koja se primenjuju u praksi.
Treće, ne postoji način da se organi Republike Srbije primoraju da ovo moje tumačenje, ukoliko je ispravno, redovno primenjuju. Ukoliko bi matičar odbio zahtev za sklapanje braka usled neispunjenja uslova različitosti polova, jedini pravni lek bi bio da se povede postupak protiv Republike Srbije zbog povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života. Međutim, pošto ovo pravo ne zahteva od države da dozvoli zaključenje istopolnih brakova, već samo da obezbedi pravnu formu istopolnih zajednica, koja ne mora biti brak, takav postupak bi mogao da dovede samo do utvrđenja povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života usled propusta države da obezbedi pravnu formu istopolnih zajednica, a ne i do naredbe državnim organima da usvoje moje tumačenje mogućnosti zaključenja istopolnih brakova. Do ovog drugog bi moglo da dovede samo eventualno shvatanje domaćih sudova da je Ustav Republike Srbije otišao dalje od Evropske konvencije o ljudskim pravima i garantovao i pravo na zaključenje istopolnih brakova, do koga sasvim sigurno neće doći.
U svakom slučaju, sa posebnim zakonom ili bez, pravna forma istopolnih zajednica mora biti obezbeđena, i nadam se da će ovaj tekst doprineti pronalasku puta do te forme.
Autor je advokat u Beogradu.
Peščanik.net, 04.09.2023.
LGBTQIA+