Pričinilo se

Pričinilo se tu, na zalasku,
u znaku prisne svečanosti,
da su sve laži skinule masku
i da će patnja sve da oprosti.

Pričinilo se da neizbežno
metak pred srcem mora da skrene
i da vazduhom odiše nežno
spokojstvo krvi ozdravljene.

Pričinilo se: stigli smo s puta
i skupili se na bratskom grobu
i niko nije ispod kaputa
krio ni bodež ni tajnu zlobu.

Pričinilo se da kiše snuju
kako da teše, kako da leče
i da se naše misli čuju,
da nam se mržnje kaju i kleče.

A svi mi, stabla iste šume
u svom smo učili korenju
kako se grana s lišćem razume,
kako se klica raduje zrenju.

Pričinilo se: oči su ruže
što pogledima cvetaju meko,
da zubi vuku belinom služe
da mu se osmeh vidi daleko.

Pričinilo se da su nam glave
u samom nebu. Mi, zaneseni,
posmatrali smo svete krave,
pasle su nebom što se zeleni.

Pričinilo se. I, namah:
gnezda opustošena… Nigde ptica.
U oštrom sjaju ledenih zvezda
videsmo svoja dvostruka lica.

Ljubiša Bačić: Jednog zelenog dana

Republika, avgust 1994.

Peščanik.net, 01.04.2010.

TEMA – SARAJEVO