Đinđić light, ilustracija: Slaviša Savić
Đinđić light, ilustracija: Slaviša Savić

Početkom ovog meseca obavešteni smo da je Milorad Ulemek stupio u štrajk glađu u Posebnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda u Požarevcu. Ulemek je pravnosnažno osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 40 godina za ubistvo predstavnika najviših državnih organa, u konkretnom slučaju predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića, ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića. Imajući ovo u vidu, jasno je da Ulemek, poznatiji pod kriminalnim nadimkom Legija, nije običan osuđenik. On je simbol sprege državnih organa i kriminala pri likvidaciji političkih neistomišljenika.

Vest o štrajku glađu je izuzetno zanimljiva u postojećem društveno-političkom kontekstu. Iz perspektive vladajuće nomenklature, prema političkom drugom, bilo da je ova drugost stvarna ili pretpostavljena, dozvoljeno je upotrebiti sva sredstva. Zbog toga postoji suštinski nesklad između činjenice da Ulemek izdržava kaznu od 40 godina i toga da je u zatvoru zbog dela koja su van zatvorskih zidina u velikoj meri ili u potpunosti društveno prihvatljiva. Osuđenik je odlično prepoznao ovaj politički trenutak. To ne iznenađuje, jer je i do sada pokazivao talenat za ovu vrstu procene – od trenutka predaje, pa nadalje, kroz sudske postupke koji su vođeni protiv njega.

Ulemekov branilac je potvrdio da je njegov branjenik stupio u štrajk glađu jer se „18 godina nalazi u najstrožoj izolaciji“, jer mu je „onemogućeno pravo na resocijalizaciju, posete i rad“. Sve ovo uprkos tome što osuđeni nema nijedan disciplinski prekršaj. Branilac se obratio i Zaštitniku građana Zoranu Pašaliću, koji je zatim 18. novembra lično posetio Ulemeka. Pašalić je sa njim, kao i sa još 10 osoba koje kaznu izdržavaju u Posebnom odeljenju, razgovarao punih 6 sati. Pašalić je zaključio da „mu je teško da rezimira te razgovore u formi izjave“, te da će o poseti Posebnom odeljenju biti sačinjen izveštaj, sa preporukama.

Zastanimo ovde radi opservacije. Svaki čovek, uključujući tu i osuđenika o kome je ovde reč, uživa prava garantovana Ustavom i drugim aktima, uključujući tu i zabranu mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja. U postupku regulisanom zakonom, osuđenik može tražiti zaštitu svojih prava – pre svega u okviru sudsko-zatvorskog sistema.

U slučaju o kome je ovde reč stoga nije pitanje da li Ulemek ima pravo na svoja prava, uprkos svojim delima, jer je nesporno da ih ima. Pitanje je a) šta o stepenu povređenosti njegovih prava govore informacije koje je njegov branilac sam plasirao u javnost; b) šta nam govori hitra i neposredna reakcija Zaštitnika građana; c) čemu ova akcija u celosti može da posluži.

Povreda prava izolacijom

Branilac je kao osnovnu povredu prava svog branjenika naveo da se on 18 godina nalazi u najstrožoj izolaciji, implicirajući da ovaj podatak, sam po sebi, ukazuje da osuđenik kaznu izdržava u surovim uslovima.

Ovakva ocena se ne može unapred smatrati tačnom, kako se to predstavlja u medijima. Treba imati u vidu da se tipovi zavoda za izvršenje krivičnih sankcija razlikuju prema stepenu obezbeđenja namenjenog sprečavanju bekstva – od otvorenog, poluotvorenog, zatvorenog sve do zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem. U zavodima zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem, u kome kaznu izdržava Milorad Ulemek, za sprečavanje bekstva postoje fizičko-tehničke prepreke, kojima se postiže najviši stepen obezbeđenja (čl. 14 stav 4 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija).

Stoga se najstroža izolacija o kojoj govori Lukovićev branilac ne može blanko proglasiti nezakonitom, naročito imajući u vidu da je Viši sud u Beogradu u julu 2020. poslednji put Ulemeku produžio izdržavanje kazne zatvora u Posebnom odeljenju za krivična dela organizovanog kriminala. Dakle, osuđeni se ne nalazi pod strogim nadzorom zbog učinjenog odnosno neučinjenog disciplinskog prekršaja, već upravo zbog težine krivičnih dela za koja je osuđen – radi se o delima organizovanog kriminala.

Ovom treba dodati, pa makar i uz određenu dozu rezerve, da je Uprava za izvršenje krivičnih sankcija demantovala navode Ulemekovog branioca, ističući da su uslovi u kojima on izdržava kaznu u potpunosti u skladu sa zakonom i pravilnikom o kućnom redu. Oni su napomenuli da Ulemek, kao lice koje se posebno dobro vlada, uživa i godinama unazad koristi pogodnosti koje pravilnik o kućnom redu Posebnog odeljenja omogućava. Ta prava, između ostalog, podrazumevaju i pravo na posete bliskih srodnika, branioca, ali i drugih lica koja nisu u bliskom srodstvu. Naglašeno je i da Ulemek godinama unazad ima prava na četiri telefonska razgovora mesečno, kao i da može da 6 sati dnevno provede van ćelije (tačno 6 sati dnevno više nego što su to mogli stariji od 65 godina tokom vanrednog stanja proglašenog 2020, prim. aut).

Kako bi prosečan čitalac pravilno ocenio reči Ulemekovog branioca o njegovoj gotovo svetačkoj uzornosti, treba podsetiti i na pomalo zaboravljenu izjavu datu u finalu suđenja za ubistvo predsednika Vlade. Ulemek je tada, pred sudskim većem i javnošću, izjavio da se iz svakog zatvora može pobeći.

Pravna zaštita i brza reakcija Zaštitnika građana

Ulemek je, pre obraćanja Zaštitniku građana, na raspolaganju imao sijaset pravnih instrumenata za zaštitu prava – pre svega u okviru zavodskog sistema, a nakon toga i sudskog. Članom 126. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija propisano je da se osuđeni radi ostvarivanja svojih prava, može obratiti načelniku zavoda (a zatim i drugim ovlašćenim licima u okviru zavodskog sistema).

Stoga je interesantan podatak da je Ulemek, prema navodima tabloida „protest privremeno prekinuo iz poštovanja prema tragično preminulom Goranu Nenadoviću, načelniku Posebnog odeljenja požarevačke Zabele“. Ukoliko je bio izložen bilo kakvom obliku mučenja ili drugog zabranjenog postupanja, postavlja se sasvim logično pitanje – kako je moguće da je poštovanje prema prvoj žalbenoj instanci toliko značajno da dovede do obustave najekstremnijeg vida protesta.

Prema pisanju drugog tabloida, Ulemek se na obustavu štrajka odlučio „zbog trenutne situacije u zatvoru, odnosno zbog smrti rukovodioca od koga je i ranije potraživao da mu se ispune zahtevi, te samim tim sada ne može ni da traži, ni da zahteva ono što je zahtevao ranije“.

Imajući sve navedeno u vidu, možemo da zaključimo da je osuđeni upravi zavoda upućivao pritužbe na svoj položaj, a da je prema pojedincima u žalbenom lancu gajio i posebno poštovanje. Da li su i kako ovi žalbeni postupci okončani – Ulemekov branilac ne pominje. Razlozi ovog prećutkivanja nas vode pravo pred vrata Zaštitnika građana Zorana Pašalića.

Naime, prema važećem, ali i prethodnom Zakonu o Zaštitniku građana, podnosilac pritužbe je dužan da, pre obraćanja Zaštitniku, prethodno iscrpi sva druga pravna sredstva za zaštitu prava. Zaštitnik građana, pa i građanina Ulemeka, dužan je da sve građane uputi na ovakav put. Zaštitnik neće pokrenuti postupak sve dok ovaj uslov ne bude ispunjen.

Postoji izuzetak od ovog pravila – Zaštitnik može (ne mora, prim.aut) pokrenuti postupak i pre nego što su iscrpljena sva pravna sredstva pred organima uprave, ako bi podnosiocu pritužbe bila naneta nenadoknadiva šteta ili ako se pritužba odnosi na povredu principa dobre uprave, posebno nekorektan odnos organa uprave prema podnosiocu pritužbe, neblagovremen rad ili druga kršenja pravila etičkog ponašanja zaposlenih u organima uprave.

Bilo bi dobro da smo nešto o ovim podacima, ako već ne od Ulemekovog branioca, čuli od Zaštitnika građana – ali nismo. Jedino smo saznali da on jeste pokrenuo postupak kontrole i da je lično, glavom i bradom, ceo svoj radni dan posvetio građaninu Legiji.

***

Svi dostupni podaci nam govore da je osuđenik o kome je ovde reč ili iscrpeo sva dostupna pravna sredstva zaštite ili da je Zaštitnik postupio po izuzetku. Nije slučajno da ne znamo odgovor na ovo pitanje – jer vest o štrajkaču glađu i nije bila pravno, već političko pitanje kojim se služi njegova odbrana. Dok državne institucije svesrdno pomažu.

Verujem da će i među čitaocima ovog teksta biti mnogo onih u čijim pojedinačnim slučajevima Zaštitnik nije postupao zbog činjenice da prethodno nisu iscrpeli druga pravna sredstva za zaštitu. Koliko je tek onih koji su mesecima ili godinama čekali na postupanje i odluke, a kojima se, povrh svega, Zaštitnik nije detaljno posvetio kao slučaju Ulemek. O okretanju glave na masovna kršenja prava da i ne govorimo. Poslednji u nizu ovakvih primera su svakako vijetnamski radnici u čijem slučaju je Pašalić ekspresno utvrdio da su im „pasoši uzeti na revers, iz tehničkih razloga“ i da tokom nadzora „nisu uočeni elementi trgovine ljudima“.

Stoga iz ovog slučaja saznajemo nešto o državnim institucijama, o osuđenicima, ali i o nama, neosuđivanim ostalima. Ulemek je još 2007, tokom suđenja o sebi rekao: „Do 12. marta sam bio primeran građanin, sva vrata su mi bila otvorena i mnogi su me zvali gospodinom“. (Ovo je izvesna referenca na izjavu tadašnjeg predsednika Vlade Vojislava Koštunice da „Vlada Srbije nije ohrabrila gospodina Legiju da se preda“ i da se „gospodin Legija sam predao“, prim aut).

Gospodi osuđenicima za najteže zločine državni organi hitno trče na noge; policija čuva njihove grafite kao ikone. Na sve to se može gledati sa više aspekata – neki su opšti, a neki partikularni. Ulemekova odbrana možda pokušava da pripremi teren za premeštaj u zatvor sa nižim stepenom obezbeđenja ili budući uslovni otpust. Sam osuđenik, ne prvi put, pokušava da izmeri domete svog kriminalnog uticaja iz zatvora. Vlast građanima, u danima mnogih najavljenih protesta, jasno poručuje da paze šta rade. Društvena situacija neverovatno liči na onu iz vremena prvih Ulemekovih nedela. Izvršna vlast je personalno gotovo identična, dok je konceptualno jedna, nedeljiva i neupitna. Državni neprijatelj i legitimna meta je svako ko to poriče.

Peščanik.net, 23.11.2021.


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Članica je Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Vladavina prava kroz Poglavlje 28 – zaštita prava potrošača i zaštita zdravlja (NKEU, 2020), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2020), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvuje u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006.

Latest posts by Sofija Mandić (see all)