U Izraelu se pitanje regrutacije mladih haredim nalazi na dnevnom redu već nekoliko decenija, ali se proces odvija sporo i bez velikog uspeha. Prema podacima koje je objavila izraelska vojska stoji da je od 2019. do 2021. regrutovano tek nešto preko hiljadu ljudi (oko pet posto). I taj broj je preteran, jer je uzeta fleksibilna definicija ko čini haredsku zajednicu i koje ješive se u ovom slučaju smatraju ultraortodoksnim kako bi se broj regrutovanih približio traženoj kvoti.
Istorija regrutacije pripadnika ultraortodoksne zajednice pokazuje uspostavljeni obrazac nejednakosti u zemlji u kom svaka društvena grupa ima posebna prava i privilegije od kojih zavisi njihovo mesto na socioekonomskoj lestvici. Za ultraortodoksnu zajednicu su napravljeni značajni ustupci oko pitanja regrutacije kada je premijer Ben Gurion odmah po osnivanju države sklopio dogovor sa rabinima prema kom su studenti ješiva dobili izuzeće od služenja vojnog roka. Međutim, ovo pitanje nije rešeno zakonom, već regulativom ministarstva odbrane, pa 1998. godine vrhovni sud donosi mišljenje da ministarstvo time narušava zakon o ravnopravnosti građana. Zbog toga je Kneset 2002, pomoću Talovog zakona kao privremene mere, pokušao da omogući studentima ješiva formalno oslobađanje od vojne obaveze. Ali vrhovni sud 2012. ponovo odbacuje ovakav zakon i pitanje regrutacije ostaje bez trajnog rešenja do 2019. kada postaje katalizator političke krize. Tadašnji ministar odbrane Avigdor Liberman istupa iz vladajuće koalicije zbog protivljenja izuzimanju članova ultraortodoksne zajednice od opšte regrutacije; time je započet niz izbornih ciklusa. Od povratka na vlast novembra 2022. haredske partije ulažu napore kako bi osigurali izuzeće od regrutacije. Haredski lideri strahuju da bi vreme koje provedu u vojsci udaljilo članove od zajednice, dovelo do njenog osipanja i oslabilo uticaj rabina. Stoga su haredske partije donele odluku da podrže pravosudni prevrat koji bi trebalo da spreči mešanje vrhovnog suda u pitanje vojne obaveze.
Regrutacija mladih iz ultraortodoksne zajednice je postala predmet razdora između religiozne i sekularne populacije u Izraelu, jer građani traže da se ekonomski i bezbednosni teret društva podjednako rasporedi.1 Istovremeno javnost, doduše obazrivo, postavlja pitanje da li obavezni vojni rok ima smisla. Od 1950-ih se model regrutacije praktično nije menjao, uprkos mnogim promenama po pitanju bezbednosti zemlje, potpisanim mirovnim sporazumima sa pojedinim susednim zemljama, porastu broja stanovnika i većem kvalitetu naoružanja izraelske vojske. Takođe, mladi Izraelci vide da slična obaveza ne postoji za njihove vršnjake u zapadnim državama. Vojni rok je dug (mladići 32 meseca, devojke 24), a ni svi vidovi vojske nisu podjednako atraktivni i zanimljivi, niti svi garantuju dobre poslove u budućnosti. Sve je više istraživanja koja pokazuju da dužina vojnog roka, kao i osećaj dosađivanja u ispunjavanju vojnih dužnosti, loše utiču na psihu vojnika. Činjenica je da ni vojska nema više potrebu za tolikim brojem regruta, pa se dešava da oni vojni rok provode van kasarni, kao ispomoć u zatvorima i drugim mestima gde država želi da uštedi na radnoj snazi i gde se neretko dešavaju povrede njihovog fizičkog i psihičkog integriteta.
Međutim, ne radi se samo o izuzimanju određene populacije od vojne obaveze. Postoji skriveni razlog protivljenja izmeni zakona o opštoj regrutaciji, a to je želja da se očuva status vojske u društvu. Analitičari koji se bave odnosom vojske i društva ukazuju da se 2000. godine, sa slomom sporazuma iz Osla i početkom Druge intifade, prešlo sa mekog na tvrdi mitilitarizam.2 Promena je bila moguća jer se vojska podelila na dva dela, na zvanični deo koji deluje unutar granica Zelene linije i onaj drugi koji se naziva policijskim i koji vrši vlast na Zapadnoj obali i kontroliše blokadu Gaze. Policijski deo vojske je dobio posebnu autonomiju i njim ne rukovodi generalštab, već vlada zajedno sa naseljenicima. Reč je ujedno i o dve različite populacije koje popunjavaju vojni sastav. Unutrašnju vojsku čine uglavnom pripadnici srednjeg i višeg sloja, sekularnog i aškenaskog porekla, dok onu na teritorijama čine pripadnici srednjeg i nižeg sloja mizrahi zajednice, nosioci kipe koji dolaze sa periferije države. Ovakva podela omogućava umirivanje savesti liberalnog dela javnosti, koji je izgubio interesovanje za ono što se dešava na teritorijama i ima drugačiji ideološki stav od vojnika na teritorijama koji su zadržavanje okupiranih teritorija prećutno prihvatili kao legitiman cilj. Ali vojska trenutno ne želi da se odrekne sekularne srednje klase, jer ako to učini njen sektorski karakter bi došao u prvi plan čime bi izgubila status narodne armije, a time i širu podršku građana.
Iako ne postoji jednoznačan odgovor na pitanje da li je reputacija vojske načeta, teško je zatvoriti oči pred njenim aktivnostima na teritorijama zbog kojih nad vojnim vrhom zemlje stoje potencijalne haške optužnice. Nedavno je objavljeno da i Ujedinjene nacije ispituju mogućnost da se Izrael stavi na crnu listu zajedno sa organizacijama kao što su ISIS i Al Kaida zbog velikog broja nastradale dece u Gazi. Prema podacima organizacije B’Tsalem koja se bavi dokumentovanjem kršenja ljudskih prava na teritorijama, od početka godine ubijeno je 27 dece od strane izraelske vojske. Ne smeju se zaboraviti ni stradanja novinara. Zvaničan podatak je da se vojska smatra odgovornom za 20 ubijenih (uglavnom palestinskih) novinara u periodu od 2001. godine.
Ipak, pojedini društveni analitičari smatraju da će, sve dok su građani deo vojnih snaga, postojati otpor da se preispita njena odgovornost, kao što se ni profesionalizacija neće dogoditi sve dok glavna ideologija društva bude nacionalizam. Iako ne treba potcenjivati medije i obrazovni sistem, vojska je najjači i najuticajniji akter u procesu demonizacije palestinskih građana u svakodnevnom životu, kao i jedan od najvećih izvora slepog nacionalizma. Osloboditi određenu populaciju služenja vojnog roka značilo bi odreći se uticaja i pritiska koji država može da izvrši na stanovništvo.
Kao opcija za rešenje višemesečne političke krize, predsednik Hercog je nagovestio da bi se ultraortodoksnim partijama moglo ponuditi da za uskraćivanje podrške koaliciji dobiju garanciju za nemešanje vrhovnog suda u pitanje regrutacije. Međutim, to je možda prevelik rizik za opozicione stranke čije je biračko telo gnevno zbog činjenice da samo oni i njihove porodice rizikuju živote. Takav čin bi izazvao i nove kontraverze oko ultraortodoksne zajednice koja je istovremeno marginalizovana zbog ekonomskih uslova u kojima živi, ali i privilegovana zbog uticaja na svakodnevni život ostalih građana.3
Ustupak haredskoj zajednici bi mogao biti samo privremeni izlaz iz krize. Kako bi se sprečilo dalje urušavanje institucija, mora se poći od činjenice da je slabljenje vrhovnog suda samo korak koji se preduzima kako bi se anektirali delovi Zapadne obale. To potvrđuje i odluka koalicije da se davanje dozvola za izgradnju na teritorijama prepusti Becalelu Smotriču, a iz odlučivanja uklone ministarstvo odbrane i vlada. Ugroženost palestinskih života i imovine za koju se okrivljuju naseljenici, ali u stvari dolazi iz srca same države, nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Pa ipak, organizatori protesta i dalje ograničavaju teme retkim palestinskim govornicima na glavnoj bini u Kaplan ulici, odbijajući da priznaju da taktički savezi neće pomoći u borbi protiv političkih protivnika sa jakom ideologijom. Vreme je da se pokuša sa onim što je moralno ispravno.
Peščanik.net, 06.07.2023.
IZRAEL / PALESTINA________________
- Jaz između sekularnog i religioznog Izraela je tema i filmske umetnosti. Jedan od interesantnijih filmova je „Fill the Void“ (2012) rediteljke Rame Burnštejn koja kroz ljubavnu priču pokazuje da su emocije ništa manje važan deo i njihovih života. Harizma glavnih glumaca, melodija jezika, kao i ubedljiv opis čežnje i uzdržavanja u ljubavnoj vezi pripadnika haredske zajednice naglašavaju erotski ton filma, u snažnom kontrastu sa pitanjem slobode i izbora u zatvorenim zajednicama kao što je ultraortodoksna.
- Jagil Levi „Pucamo i ne plačemo: nova militarizacija Izraela u dvehiljaditim“, Raanana, Universita Ptuha 2023. (ivrit)
- Nedavni prekid snabdevanja strujom za oko 300.000 domaćinstava ponovo je postavio pitanje prioriteta: Da li držanje i priprema za šabat može biti razlog da neke porodice budu pošteđene restrikcija i da li je u redu da se, umesto ulaganja u obnovu elektrodistribucione mreže, budžetska sredstva ulažu u stanice u religioznim naseljima za proizvodnju košer struje (struja koju nisu proizveli Jevreji tokom šabata)?
