Natpis: Ala
Foto: Slavica Miletić

Ničega se valjda Vučić nije toliko naobećavao – a obećavao je mnogo i svakodnevno – kao liderstva Srbije u privrednom rastu. I šta sve nije radio da obećanje ispuni, pa opet ništa. Ni prošlogodišnji njegov pokušaj da Srbija, ako već nije imala najveći rast, makar ima najmanji pad bruto domaćeg proizvode nije uspeo. Manji pad BDP-a od Srbije (1,1 odsto) imale su Norveška i Litvanija (po 0,8 odsto) dok su, uprkos koroni, Irska i Turska ostvarile rast (prva 3,4 a druga 1,8 odsto).

O čemu je reč, zašto se Vučiću – a i nama s njim – sve to događa? U stvari, nije se desilo ništa posebno. Jer, najstariji ekonomski zakon kaže: kako poseješ, tako ćeš i požnjeti. A Vučić je godinama „sejao“ loše i pogrešno.

Već početak vladavine Aleksandra Vučića nagoveštavao je ono što će kasnije uslediti. Naime, da se pozovem na Vladimira Gligorova, izabrani model fiskalne konsolidacije – utemeljen na smanjenju plata i penzija – oslanjao se na politički voluntarizam umesto na reformu javnog sektora. Reforme su, doduše, obećane ali do njih nikada nije došlo.

Sistem diskrecionog odlučivanja nastavljen je i kada su javne finansije uravnotežene. To se, recimo, ogleda u činjenici da nije došlo do reforme državne uprave, a pogotovo do uređenja sistema zarada kroz uvođenje platnih razreda. Drugi primer predstavljaju stimulacije i subvencije, posebno za strane investitore.

Posledica ovakve ekonomske politike bio je usporeni rast.

Izostanak reformi imao je pak za posledicu urušavanje institucija. Voluntarizam je iz ekonomske politike proširen na privredni sistem. Selektivno sprovođenje zakona, favorizovanje pojedinaca bliskih vlasti, a proganjanje (i reketiranje) autohtonih privrednika, sa tim povezana sve veća korupcija…, jednom rečju nepostojanje vladavine prava, glavna je odlika investicionog ambijenta u Srbiji danas. Prema jednom nedavno objavljenom istraživanju (Pavle Petrović i Mirjana Gligorić Matić) kvalitet institucija u Srbiji za čitavu trećinu je slabiji nego u zemljama srednje i istočne Evrope. Što je još gore, u poslednji pet godina taj kvalitet sve više opada. To je dovelo do povlačenja domaćih privatnih investitora, pre svega onih koji poseduju mala i srednja prerađivačka preduzeća, što se ogleda u stagnaciji industrijske proizvodnje koja je 2019. (da „koronarnu“ 2020. ne pominjemo) porasla za svega 0,3 odsto.

Posledica ovakve, kako je već okarakterisano, „zarobljene države“, jeste usporen ekonomski razvoj.

Konačno, povećani državni intervencionizam košta, tj. izaziva povećanu javnu potrošnju. Pošto ugušena domaća privreda, preopterećena svakojakim dažbinama, ne može da isporuči milijarde (evra, razume se) koje su potrebne političkoj kasti na vlasti, ova je prinuđena da se zadužuje. Budući da međunarodne finansijske institucije ne gledaju blagonaklono na visoki javni dug, on mora da se drži na relativno prihvatljivom nivou. Tu na scenu stupa Narodna banka Srbije koja deviznom politikom naduvava dinar a ispumpava evro. Jak dinar negativno utiče na izvoz dok, s druge strane, podstiče uvoz. Po rečima Dejana Šoškića, politika kursa – koji je nominalno plivajući ali je praktično fiksni – izaziva restriktivnu monetarnu politiku, koja pak smanjuje konkurentnost domaće privrede čime se (još jednom) otežava rad izvoznoj privredi, tj. smanjuje se izvoz.

Dakle: posledica politike koju sprovodi centralna banka jeste usporeni ekonomski rast Srbije.

Sve u svemu, na tri načina aktuelna vlast otežava, sprečava i podriva napredak ove zemlje.

Brže, jače, bolje. Sa tom je parolom Aleksandar Vučić pre, evo, već gotovo 10 godina osvojio vlast i od tada bukvalno svakodnevno građane ubeđuje da se stvari u skladu sa njom i odvijaju. Istina je, nažalost, potpuno drugačija.

U bajci, kao što znamo, na kraju hrabri vitez ubije aždaju. Ali, kao što takođe znamo, Srbija nije bajka.

Peščanik.net, 29.05.2021.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)