Pošto je, po socijalno odgovornim vođama Demokratske stranke i Socijalističke partije, a sa njima se slažu narodnjaci i naprednjaci, sada vreme socijalne pravde, jer je prošlo vreme liberalizma, možda ima smisla videti da li je reč o istom shvatanju odgovornosti kao i kada je reč o obećanjima, opet svih njih zajedno, da će Kosovo ostati (ili biti) za navek deo Srbije. Uzmimo za primer penzije, budući da se na njih, bar trenutno, najviše i misli kada se govori o socijalnoj pravdi.

Problem sa visinom penzija nije makroekonomske prirode, kako se on najčešće predstavlja. Nije reč o nekoj aritmetičkoj nemogućnosti – nema u budžetu para – zbog čega bi eventualni pokušaj da se penzije povećaju doveo do njihovog realnog obezvređivanja preko inflacije. Jasno je da je moguće da se izvrši stvarna preraspodela u korist penzija, ako se to želi. Pitanje je da li je to poželjno, a ne da li je izvodljivo. Kod ocene o poželjnosti, ipak, artimetika može da bude korisna, bar da bi se video problem – prodaje li se pod socijalnom pravdom, u stvari, magla?

Najpre, nešto jednostavno: ako je penzijski sistem takav da se tekuće penzije isplaćuju iz tekućih doprinosa zaposlenih, važno je koliko ima zaposlenih koji uplaćuju doprinose i koliko ima penzionera. Pa, ako, recimo, na jednog penzionera dođe jedan zaposleni koji uplaćuje doprinos u odgovrajući, u ovom slučaju obavezni, penzijski fond (u Srbiji je odnos bio 1,1 u 2007), visina penzije može da bude, manje-više, onolika koliki je doprinos. Ako je stopa doprinosa 40% od, recimo, neto plate (u Srbiji je, oko 30%), onda tolika može i da bude penzija.

Ukoliko se, dakle, želi veća penzija, recimo u visini od 70% od neto plate, toliki mora da bude, nešto pojednostavljeno rečeno, i doprinos za penzije na neto plate. Ako je, međutim, odnos zaposlenih i penzionera dva prema jedan, stopa doprinosa bi mogla da bude i 35% da bi se došlo do željenog odnosa plata i penzija. Dakle, ako se želi odnos koji se sada smatra socijalno pravičnim, potrebno je ili povećati broj zaposlenih ili stopu doprinosa.

Ovo može da izgleda drukčije ako se penzije finansiraju iz budžeta (u Srbiji budžet dotira penzijski fond zaposlenih sa nešto manje od 40%), jer se budžet puni porezima, u Srbiji uglavnom posrednim – porez na dodatnu vrednost, carine, akcize i poneki preostali porez na promet. To ne znači da se time ne terete plate i drugi dohoci. Jer, svi ti posredni porezi padaju na jedan ili drugi dohodak. Budući da je teret koji snose oni koji imaju dohodak od kapitala (dobit, dividenda ili kapitalna dobit) veoma mali, znači da poreski teret pada pre svega na dohotke od rada, kod kuće ili u inostranstvu, dakle na plate i druge naknade za rad, ali naravno i na same penzije i uopšte na svu potrošnju.

Razlika je, dakle, u tome što je poreska osnova različita od osnovice za doprinose, jer poreze plaćaju i oni u neformalnoj privredi, a i oni koji šalju doznake iz inostranstva, kao i uopšte svi potrošaći, uključujući i one koji nisu zaposleni, kakogod da dolaze do nekakvog prihoda ili dohotka. U svakom slučaju, u 2007. je prosečna penzija dostigla nivo od 54% prosečne plate, što znači da je stvarno opterećenje penzijskog osiguranja za neto plate zaposlenih bilo svakako veće od propisanog doprinosa, nezavisno do toga koliki su udeo imali oni koji nisu osigurani ili čak i sami penzioneri.

Ukoliko se penzije povećaju do nivoa od 70% od prosečne plate, a doprinosi se ne povećaju, još će veći deo penzija preko poreza plaćati zaposleni, nezaposleni, socijalno i penzijski osigurani i neosigurani, oni u zemlji ili oni u inostranstvu koji šalju novac svojima u zemlji, pa čak i oni koji su socijalno ugroženi i primaju socijalnu pomoć. U kom je to smislu socijalno pravično? Uzmimo, na primer, nekoga ko je nezaposlen, ali ima određene prihode, recimo izdržava ga porodica, a možda ima i periodične prihode od rada na crno. Ta osoba mora, pored toga što troši, da uštedi za stare dane. Ili to mora za njega da učini neko ko je za njega socijalno, što najčešće znači, porodično odgovoran. U kom je to smislu pravično da ta osoba obezbeđuje penzijske prihode onima koji su stekli pravo na penzije iz fonda obaveznog osiguranja? A obezbeđuje ih jer plaća porez kad god nešto potroši, iz čega se namiruje gotovo 40% penzija sada kada je prosečna penzija 54% prosečne plate. A doprinosiće još više kada taj odnos bude 70%.

Sve je to arimetika. Nešto složeniji je račun ako se želi razmotriti da li jedno ili drugo opterećenje ima posledice po ponašanje zaposlenih, nezaposlenih, preduzetnika i samih penzionera. To je već viši nivo poželjnosti i zaista zadire u samu srž pitanja socijalne i, posebno, međugeneracijske pravde, a i na njen uticaj na alokaciju životnih šansi, ali to je možda tema za nešto drukčiji napis. Dovoljno je ovde reći da visina poreza i doprinosa nije nešto što nema uticaja na odluku o zapošljavanju i ulaganju, na odluku o tome isplati li se obrazovanje ili ne, na odluku o tome da li da se traži posao na srpskom ili na inostranom tržištu rada, na odluku da li da se radi na crno ili ne, a i na odluku da li da se ide u penziju ili ne. Nije uopšte nepoznato kako visina plata, penzija i poreza utiču na sve te odluke. No, ovde je samo važno ukazati na ono što je osnovno, a o čemu zagovornici socijalne pravde u Srbiji najmanje govore i zbog čega je za njih socijalna pravda korisna kao politička demagogija.

Osnovno je to da visina penzije u postojećem penzijskom sistemu zavisi, trebalo bi da zavisi, od toga koliko je ljudi zaposleno i da li rade na mestima gde mogu da daju najveći doprinos. Tako da bi oni koji bi da povećaju penzije, oni dakle koji ne mogu da sastave rečenicu a da ne pomenu socijalnu pravdu u pozitivnom smislu, i liberalizam u negativnom smislu, oni bi najpre trebalo da kažu kako misle da povećaju stopu zaposlenosti i efikasnost zaposlenih u Srbiji? Posebno stopu zaposlenosti omladine, koja je u Srbiji tek nešto iznad one na Kosovu. Koliko može da se vidi, njihov jedini odgovor je – pravo na rad. Koje nije moguće ni na koji način ostvariti. Oni, dakle, prodaju maglu, pa ko kupi.

 
Peščanik.net, 23.10.2008.