Prolog
Ovo je zapis o zbunjenosti pred telefonskim slušalicama – iako su mi novine SPC stajale na radnom stolu – Pravoslavlje, 1. oktobar 2011 – kada je zazvonio telefon i kada je u školjci slušalice zažuborio glas dragog mi prijatelja, ostali smo zbunjeni. Čovek je sveštenik u Evropi – naš sveštenik – poliglota sjajnog obrazovanja i učen čovek, neko ko čita sve verske novine u svetu, čak i one malih verskih zajednica. Pogledajte novi broj i vidite polemiku episkopa Atanasija Jevtića s D. Ćosićem, u Srbiji je ala alu zajahala, pa oboje hvataju zjala i kidaju im krilca. Ako u vašem osvrtu ne bude u naslovu to o alama, neću više da čitam vaše tekstove – pa ni one u beogradskom Peščaniku koje redovno čitam. Stanka. Da, ponavljao je on, i to jedno isto. Opet pauza. Taj prijatelj ima jednu manu. U njegovim rečima ima britke metafore – zaista je Duhom osenjen – koja je ponekad ne samo šaljiva nego i gruba. Kao i svaka prejaka reč. Pročitali smo to i o naslovu još razmišljamo.
U tuči se motka ne bira
Okomio se umirovljeni vladika Atanasije na D. Ćosića i piše na punih nekoliko strana o Ćosićevim Piščevim zapisima. Sve je to štampano petitom sa fusnotama čak, sa citatima iz Ćosića, iz svetih otaca i učitelja crkve i sa brojnim primerima – kako se to čini u crkvenim knjigama. Drvlje i kamenje vladika baca na Ćosića, i to ne samo na sećanja piščeva već i na književno delo u celini ovog srpskog pisca i nacionalnog radenika. O književnom delu Ćosićevom vladika ne ume da govori, vidi se da bogoslov u životu nije nikada pročitao neko ozbiljno književno delo. Bogoslov je i treba ga razumeti, iako o nekim Ćosićevim književnim delima može biti i u pravu. To i nije važno, jer se oni hvataju za gušu nad grobom pokojnog patrijarha Pavla koji je Ćosića znao – a ko njega nije znao – i o kojem je ostavio zanimljive sudove. Kako je pokojni patrijarh Pavle pokušavao da objasni princu Karađorđeviću – i nije uspeo – da SPC ne može u jekteniji da pominje Karađorđeviće, jer smo mi sada republika i valja zakon poštovati, govorio je Pavle svima, ali ga ni sabraća arhijereji ni drugi nisu slušali. Ni to ovde nije važno. Ćosića Atanasije optužuje da je bio komunista i da je vodio neke preke sudove za vreme rata – dokazi se ne pominju – da je ojadio narod i otadžbinu svojim komesarskim zlodelima, da je čak bio nemilosrdan prema vrlim ratnicima Đenerala Draže, čiji borci su bili bez mane i straha i nisu počinili ni ono u selu Vraniću – i tako dalje. Ovde Atanasije udara na Ćosića koji je imao loše mišljenje o sabratu mu Amfilohiju i sve tako. Čoveku dođe da brani Ćosića, iako se njegova sabrana dela i nedela tek očekuju – ono iz rata i nakon rata kada je i Ćosić bio državnik i moćnik koji je činio sve što je hteo. Optužuje Atanasije i ovde da je pisac ostavio „krvave tragove boljševičkih prekih sudova u ratu“, pod Ćosićem je „srpski narod doživeo najveću tragediju“, ali vladika misli samo na period od 1941-1945. A zaboravlja period od 1990. pa nadalje. A tada su i vladika i komesar Ćosić imali ulogu u ratovima 1995-1999. I to ružnu, no o tome se ovde ćuti – važno je jednom jedno, drugom drugo. Ono se Ćosiću iz rata pominje, a ovo se zajedničko iz 1990-ih ne pominje, a obojica su tu bili i činili što su činili. Najveća muka ovde je u vezi s Dejtonom, kada su vladike zahtevale ostavku patrijarha Pavla jer je stavio potpis da Milošević može da zastupa sve Srbe – a tako je i bilo. Među njima je bio i Atanasije i nagnali su patrijarha da povuče svoj potpis „zelenim mastilom“. Tada su vladike bacile fetvu na državnike koji su priznali „granicu na Drini“ i zbog toga što nisu vodili rat do pobedonosnog kraja. To su kletve Amfilohijeve.
Svi znamo kako je bilo – dokumenta su pred nama – a sada Atanasije drugo govori, a ulogu njegovu i Ćosićevu znamo svi.
Čita čovek sve ovo i čini mu se da je u Srbiji danas zaista ala – baš kako reče onaj prijatelj naš – alu zajahala i da svi lažu. Atanasije i sam sebe zbunjuje: „Ja sam tada došao u Beograd“, govori Atanasije, „da podnesem ostavku, ako drugi pa ma to bio i patrijarh bez nas odlučuju o narodu u Hercegovačkoj eparhiji kojemu sam ja episkop a ne Patrijarh ili Irinej“. Grmi Atanasije i baca munje i gromove i na Ivu Andrića, čiji su „junaci i sam on, bolesno opsednuti“, dakle lažovi su. Jer Andrić „nije verni izraz i odraz karaktera srpskoga naroda“. Deluje sve u ovom sporu neverovatno ali je tako, a ono o „nebeskom srpskom narodu“ je besmislica nad besmislicama kakve samo ovaj duhovnik izreći može. Znamo ko je ko bio u ratovima na Balkanu pod Miloševićem i ovo je skandal – ovako pisati. Znamo gde su bili Ćosić i vladika, ali sada je samo ovo istina što Atanasije kaže – o ostalom se još uvek ćuti. Za Atanasija je Ćosić „skriboman“, a da je Ćosić često to i to svi znamo. Ovi se sada javno peru pred narodom. Udario je vladika uzgred i na K. G. Junga i na koga sve ne i ostaje nam da se čudimo ovoj lektiri lakrdijaškoj. Jedno je ipak izvesno. Treba pažljivo čitati sabrana dela i nedela i vladike Atanasija i D. Ćosića i drugih pisaca i arhijereja SPC iz vremena ciklusa Miloševićevih balkanskih ratova. Sve zapise i izjave i Ćosićeve i Atanasijeve i svih nas – svi smo tu. Tu je i Kosovo u istoriji i danas i ovde gde smo i kako smo. Ćosić nije sreo Hrista – kaže vladika a koliki ga ni u crkvi nikada sreli nisu. A Isus iz Nazareta plače na freskama – nikada se Isus smejao nije ni nad Belim Anđelom, odlikovanjem na crnoj pozadini, na mantijama SMB boje ili sivomaslinastim, maskirne odeće mnogih sveštenika. Srblji sva tri zakona treba ovo da čitaju i da se uveseljavaju. Ovo nije polemika već svađa dičnih bojovnika pisaca i popova. U pravu je Česlav Miloš govoreći o Dostojevskom: „Izgubivši Boga uhvatio se za Hrista“. Ovi ni to nisu, jer njihov Hristos nije Isus sa svojom porukom svetu i čoveku koja i danas normalnim ljudima nešto znači. To je ova polemika koju u svakom slučaju valja pročitati. Znamo ko je ko i neka ih neka se svađaju, ali ovo nije polemika, već je u pravu naš prijatelj sa svojom metaforom koja nam se nije mnogo dopala – gruba je ali je istinita u ovom slučaju.
Neće skoro ni Ćosić ni Atanasije podvući crtu ispod ratne prošlosti i onog i ovog rata.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 13.10.2011.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
