Deset godina od promena

 
Tim Centra za slobodno tržište je u studiji o prve dve godine reformi u Srbiji oktobra 2002. tvrdio je da je to vreme bila „propuštena prilika“ za reforme. Mediji su studiji dali publicitet, ali je ona u ključnim krugovima naišla na odbijanje, da ne kažem zgražanje. Vlasti su bile ljute jer smo rekli da oko reformi ništa ozbiljnije ne rade i ne nameravaju da rade. Međunarodne agencije za pomoć su bile nezadovoljne, jer su u svojim izveštajima pisale da reforme u Srbiji odlično napreduju, pa je ispalo da ih hvatamo u laži. Ekonomisti su vlastima ushićeno delili pohvale za reforme, očekujući rente. A većina medija je pisala o „najboljim reformama u istočnoj Evropi“.

Danas, deset godina od promena, svi uglas govore o potrebi „novog modela“ razvoja. To kažu vlasti, međunarodne organizacije i skoro svi stručnjaci. Šta će „novi model“ ako je stari bio uspešan, kako su godinama govorili? Naravno, priča o „novom modelu“ ima smisla samo kao priznanje da je stari propao, a propao je jer nije valjao. Nekad su to videli retki, danas vide svi. Ostavimo sada po strani da je mrtvorođenče i „novi“ model koji za vlasti spremaju režimski ekonomisti i pogledajmo zašto „stari“ nije valjao?

Ideja novih vlasti nije bila da iz osnova menjaju stari režim, nego da napuste neke štetne politike, a da ga malo našminkaju. Tako su napuštene ratne politike napolju, fizičko istrebljivanje protivnika u zemlji, hiperinflacija, dvojni kurs. Ali, zadržane su sve stare institucije, a i nacionalizam, socijalizam i populizam kao osnova politike. Usled toga, nije bilo koraka koji pokazuju raskid s lošom prošlošću, kao što su lustracija, rehabilitacija žrtava Titovog i Miloševićevog režima, restitucija, otvaranje dosijea, pa nije moglo biti ni većih reformskih koraka u novom pravcu. Posledice ovakvih promena kojima se menjaju ljudi na vlasti i neke politike, ali ne i ustanove i ideologija režima su jasne. Više nema rata, ali odnosi sa svetom nisu dobri. Loši su i odnosi sa susedima, kao i ranije. Nije bilo nikakve ozbiljnije reforme države. Zato sudovi ne rade, a cvetaju kriminal i korupcija. Privreda je ostala pretežno administrativna.

Reforma poslovnog okruženja je bila parcijalna, plitka i nekonzistentna. Najviše je urađeno u reformi bankarstva, finansija i privatizaciji, a i to je bilo nepotpuno. Vlasti su mislile, šta će nam reforme, kada ima obilje „lakog novca“ od privatizacije, donacija, kredita i transfera. Taj novac je korišćen da se stvori iluzija brzog rasta standarda, tako da je prosečna plata sa 60 evra 2000, porasla na 450 evra krajem 2008. To nije moglo uz prosečnu stopu rasta od 5,5%, ali je moglo putem precenjene valute. Standard se značajno povećao, ali taj nivo je neodrživ.

„Model“ bi propao i bez krize, samo malo kasnije. Kriza je to ubrzala. Laki novac ubrzano nestaje, pa nadnice i penzije nezadrživo klize nizbrdo. Prosečna plata je septembra 2010. pala na 320 evra i nastaviće pad. Ulaganja je malo, a otkaza i neisplaćenih plata i poreza sve više. Zaduživanje prema svetu u poslednje dve godine raste mnogo brže od rasta BDP, što preti da otvori dužničku krizu. Skoro 20% mase uzetih kredita se ne servisira, što preti da potopi bar neke banke. A banke povratno privredu i štediše. Čak i ako se prodaju Telekom ili EPS, to samo može da uspori dalji pad.

Bolje neće biti dok se ne izvede dublja i konzistentnija reforma države i poslovnog okruženja, koja će stvoriti održiv ekonomski poredak. Pošto o tome ne govori nijedna stranka u Srbiji, očito je da će i naredna decenija ličiti na proteklu kao „propuštena prilika“.

 
Ekonom:east, 30.09-06.10.2010.

Peščanik.net, 04.10.2010.

Leave a Reply