Normalni izborni sistemi se obično prave tako da predsednik može da bude samo jedan, a birač može da bude bilo ko.
U Rusiji je pak sasvim obratno. U Rusiji je izborni sistem postavljen tako, da predsednik može da bude bilo ko, čak i Koni Polgrejv ako treba, a birač je samo jedan – Vladimir Vladimirovič Putin.
Na poslednjem sjezdu Partije lopova i varalica (Jedinstvena Rusija), V.V.Putin je sebe predložio na mesto predsednika Ruske Federacije i tako, jednom za svagda, završio s nedoumicom i neodređenim potajnim nadama u glavi svog pomagala, svojeg poštapajućeg sredstva, u narodu poznatijeg pod imenom predsednik Medvedev. “Želim da vam izrazim zahvalnost za pozitivnu reakciju na predlog moje kandidature za predsednika Rusije. Za mene je to velika čast” – izjavio je Putin u svom obraćanju delegatima sjezda, što je u prevodu na ruski značilo “ma dosta mi je više i vas, i tih vaših izbora”. To jest, tandem i dalje ostaje na vlasti, s tim što je do sada sistem bio postavljen naglavačke. Putin je bio premijer, a njegova leva cipela predsednik, a od sada će sistem biti postavljen na noge, pa će tako sada ta leva cipela biti dole, a glava gore.
A što se predsedničkog položaja Medvedeva tiče, tu se ama baš ništa nije promenilo. Kako on ni do sada nije bio predsednik Ruske Federacije, tako on to neće biti ni od sada. I uopšte, predsednik Medvedev je živi primer koji pobija teoriju da je apsolutni vakuum nemoguć.
Ministar finansija Kudrin, čovek kome je bila namenjena uloga liberalnog premijera buduće vlade, pod budućom vrhovnom vlašću Alfa Dog-a,(nadimak Putina u diplomatskoj prepisci koju je objavio WikiLeaks) ovom rokadom je bio prosto pregažen. Odmah je dao izjavu da nema nameru da bude ministar u vladi Medvedeva, što opet u prevodu na ruski znači “mene će Putin postaviti na mesto predsednika Centralne Banke”.
Posebno je vredno pažnje to, s kakvom je ljupkom galantnošću V.V. Putin zbacio sa sebe teški teg s etiketom Partija lopova i varalica, i prebacio ga na nejaka pleća svog bliskog kolege, D.A.Medvedeva. Jer lični rejting VV-a je dva puta viši od rejtinga PLiV-a, i kako mu ni na kraj pameti nije da sebe svrstava među političke samoubice, on je ovaj krajnje neugodni teret sa sebe prebacio na Medvedeva. (Prilikom obznanjivanja ove odluke, lice Medvedeva je izgledalo kao da mu se izriče smrtna kazna, a ne pravo na primamljivo prvo mesto na spisku vodeće političke partije.)
I nema ničeg čudnog u tome što se desilo. Čudno je to što se sve to desilo mnogo pre decembarskih parlamentarnih izbora. Očigledno da je vrenje, a možda već i fermentacija nekih nama nepoznatih elemenata u samom vrhu vlasti stigla do tog stepena, da se tome moralo što pre stati na put.
U principu je potpuno jasno da ovako postavljena podela vlasti mnogo više odgovara Putinu. Medvedevu se dodeljuje gomila nedovršenih i neodložnih poslova vlade i mnogo ostalih zvaničnih i mučnih obaveza, a Putinu realna vlast i neograničeni broj časova odmora u brojnim zvaničnim, manje zvaničnim i sasvim nezvaničnim rezidencijama. Mada, ako to malo pažljivije izanaliziramo, za njega ni ova dosadašnja nije bila loša: Medvedev priča muziljama i investitorima o modernizaciji, a Putin, dok ga u predsoblju vlade redovno čeka najmanje tri ministra, za to vreme se u Sočiju intenzivno bavi sportom. U toj skoro idealnoj konfiguraciji poslova, jedini izvor napetosti je bio sam Medvedev koji se čas vređao zbog toga što ga smatraju za pertlu na patici sizerena, a čas gorljivo trudio da dokaže kako on i jeste pertla, i kako je on uvek spreman na to da bude uredno zavezan.
Ovakva konfiguracija je bila moguća samo za jedan predsednički mandat. Drugi mandat bi već možda mnoge naveo na to da uobraze da je Medvedev stvarno predsednik i da na kraju dovede do toga da on postane i pravi predsednik. Sudeći po poslednjim događajima, Medvedev je toliko želeo taj svoj drugi mandat, da je Putin odlučio da znatno pre decembra preseče taj riskantan razdor i opasno kolebanje u vrhu.
Što se spoljnopolitičke scene tiče, uveravam vas da ova odluka neće imati nikakvog uticaja na promenu međunarodnih odnosa. Bez obzira na bojažljive i šmrcave evropske primedbe o tome kako bi eto izbor Medvedeva u svetu bio prihvaćen kao pozitivni znak liberalizacije, modernizacije itd. (tome slično i u tom duhu) Rusije, naš Alfa Dog izgleda odlično zna cenu dogovora sa svojim inostranim partnerima.
Postoji samo jedan mali problem koji se očituje u tome da je zemlja na čije čelo se danas sprema da dođe Putin, umnogome različita od one na čije je čelo stigao još davne 1999. Danas se bilans penzionog fonda sa starosnom granicom za penzionere nikako ne da uravnotežiti, državni budžet puca već na ceni nafte nižoj od 120 dolara za barel, bogate redom stišću direktno u njihovim kabinetima i iz njih bez zazora cede novac, siromašne mercedesima prosto gaze po ulicama, a svi projekti vlade, od Skolkova pa do Sočija, služe isključivo za pljačku državnog novca.
Jedini realni strateški projekat koji se čvrsto i sistematski, strogo po planu realizuje od strane Kremlja je projekat Putin Forever. Da li je takav projekat moguće realizovati u zemlji u kojoj je bilo koji drugi strateški projekat unapred osuđen na propast, videćemo kroz pet do šest godina.
Ежедневный Журнал, 26.09.2011
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 27.09.2011.
