Odmah da kažem, od šest epizoda – kaže se, ali treba se nadati da je to samo konvencija i da drugih ipak neće biti – prve sezone argentinske serije „Eternaut“ na Netflixovoj platformi, odgledao sam tri. I na pola ekranizovane priče odustao. Nije stvar samo u tome da serija nije dobra i da su prve tri epizode tako spore da su gotovo neprohodne/negledljive – u toj meri da sam pomislio da bi bilo bolje da su snimili radio drame, a ne TV seriju, jer se pola vremena u svakoj epizodi (traju od 45 minuta do sat) događaji odvijaju u mrklom mraku (što je inače svojstveno mnogim Netflixovim produkcijama: je l’ štednja, je l’ stil, teško je reći).
Najveći je problem u predlošku za seriju: crtani roman „Eternaut“ je izvanredno delo sam po sebi, a još većim ga čini opus i sama biografija njegovog autora, scenariste Hectora Germana Oesterhelda, te istorijski kontekst u kome je nastao i u kome i dalje uporno i vrlo živo postoji.
Dakle, napraviti seriju tobože po „Eternautu“ i ponuditi publici ono što smo videli u prve tri epizode, čisto je skrnavljenje originalnog Oesterheldovog rada. Jeste, teške reči. Pre nego što ih pri kraju objasnim, da kažem još i da je pre sedemdesetak godina tu Oesterheldovu priču nacrtao Francisco Solana Lopez: taj vizuelni segment je tada bio svakako slabiji od same priče, a i sada je.
Ali, kada se danas pogleda serija, zaključak je neminovan – i Lopez je uradio odličan posao. Crtež je jasan, kadrovi su logični, i tamo gde je to potrebno – u pravoj meri dramatični. I sve se jasno vidi, baš sve, iako u priči imamo posla s gotovo nezamislivim stvarima, na šta ćemo se takođe vratiti.
Možemo pokušati da izvučemo seriju samo na jedan način i pod jednim uslovom – da je vidimo kao samostalnu priču nastalu prema centralnom motivu Oesterheldovog „Eternauta“. Jednom smo već govorili o zloupotrebi čuvenih predložaka (stripova, romana, video igara, čega god…) u komercijalne svrhe plasiranja vizuelne robe na platformama poput Netflixove.
Pričali smo tada o Lindelofovoj zloupotrebi slavnih „Watchmena“ Alana Moorea. Ponoviću isti argument: mogla se Netflixova argentinska serija nazvati drugačije, moglo je na njenom početku stajati da su za priču iskorišćeni motivi iz sedam decenija starijeg stripa, e da bismo je gledali kao samostalno delo i o njoj sudili mimo svega što znamo o „Eternautu“. Nije se desilo.
A da jeste, onda bismo – kao recimo i Mike Hale u jednom od prvih prikaza serije u The New York Times – rekli da je to u žanrovskom smislu standardna postapokaliptična priča, u kojoj bi u jednom trenutku, kao u stripu, trebalo da se pojave i popularni zombiji, sve na tragu „The Last of Us“ ili „Walking Dead“. Svet pustoši nepoznata ili natprirodna sila. Preživeli pokušavaju da obnove zajednicu u ruševinama i iznova započnu kakav-takav život.
Od preživljavanja, brzo se stiže do potrebe da zajednica bude i politički funkcionalna. Kako priča odmiče, postaje jasno da je razorna spoljna sila zapravo manje pogubna od slabosti (moralnih, intelektualnih, telesnih) samih ljudi. Priča o preživljavanju tada postaje priča o tome možemo li se promeniti i postati bolji nego što jesmo. A sama apokalipsa, odnosno razaranje, jeste u stvari metafora za doslovno otkrovenje da smo sami bili tako loši da nam se svet morao raspasti.
U još jednom ranom prikazu serije „Eternaut“ upravo se na tome insistira – priča prikazuje argentinsko društvo danas, pod udarom nepoznate, vanzemaljske sile, a u njoj prepoznajemo reference i na nedavnu i na malo dalju argentinsku prošlost: istorijske lomove, diktature, masovne državne zločine, oštro podeljene žitelje Argentine… dok za sada na kraju tog niza stoji i tekući trumpovski živopisan predsednik Javier Milei (pobedio na izborima 2023, taman kada je počela da se snima serija).
Tako razbijeni, u fikcionalnoj priči autora serije Bruna Stagnara (i on zaista jeste autor te svoje priče: s Oesterheldovom ona zapravo nema mnogo veze), žitelji Buenos Airesa traže način da se odupru i da prežive katastrofu. U prve tri epizode to im baš ne polazi za rukom, a sve zbog, kako smo rekli, nesrećnog nasleđa nedavne i malo dalje prošlosti.
Jeste, sve sama opšta mesta, možda samo s jednom dobrom scenom koja uspeva da na upečatljiv način predoči moralne dileme žanra postapokalipse. I „Walking Dead“, a „The Last of Us“ posebno, u tom su smislu daleko, ali baš daleko bolje elaborirane od televizijskog „Eternauta“.
Sve što smo do sad rekli o seriji gotovo da nema nikakve veze s njenim genijalnim predloškom. U originalnom „Eternautu“ sve je drugačije. Oesterheld je priču zamislio, a Lopez ju je nacrtao krajem pedesetih godina 20. veka. U vremenu svog nastanka, ovaj crtani roman bio je – recimo to tako – uspela žanrovska priča (čistunci bi rekli žanrovski trash, to jest petparačko smeće, i grdno bi pogrešili) o najezdi vanzemaljaca na Zemlju.
Sticajem okolnosti, junaci priče, oni čije sudbine pratimo dok se opiru okupaciji, žive u Buenos Airesu. U tom trenutku, krajem pedesetih dakle, geografska odrednica nije previše važna (ako se izuzme priča o kolonizaciji, ali ni ta priča nažalost nimalo nije lokalno specifična) za ono što gledamo i čitamo: ona će to postati s vremenom.
Ali, ono što izgleda kao uspeli petparački žanrovski poduhvat, preobraziće se bezmalo u tragičnu priču o pokušaju ne samo da se živi slobodno, nego i da se drugima saopšti istina koju oni (još) ne mogu da vide i shvate. U tom smislu, najbliži rod Oesterheldovom glavnom junaku i naratoru biće ni manje ni više nego Eshilova tragična proročica Kasandra: iako je sve mogla da vidi u budućnosti, niko je nije slušao.
Za razliku od autora serije, Oesterheld neće gubiti vreme na to da predstavi zajednicu u raspadanju i nestajanju, niti da elaborira razloge za to. Razloge smo znali onda kao i danas. Naprotiv, Oesterheld mimo očekivanja žuri da pokaže kako se ostaci zajednice, sami njeni preživeli članovi, organizuju i spremaju da pruže otpor.
U tom smislu, Oesterheldova priča jeste epska u punom smislu te reči, uključujući tu i njegove epske junake, i one glavne i one sporedne, koji se pojave nakratko i zablistaju svojom ljudskošću i hrabrošću. Da bi u jednom neočekivanom zaokretu, Oesterheld svoju priču podigao na metafizički nivo i potom je preobrazio u tragediju.
Njegov glavni junak, sticajem okolnosti, uspeće da uđe u svemirski brod vanzemaljaca, gde će otkriti priču o osvajanju – ili prikladnije zemaljskim okvirima, o kolonizaciji. Zemlju nije došla da osvoji/kolonizuje jedna vanzemaljska rasa. Naprotiv, reč je o više rasa koje se dele prema svojim moćima u strogoj rasnoj hijerarhiji. Oesterheld kao da hoće da kaže da je borba za moć, dominacija i potčinjavanje ne samo zemaljski, ljudski usud, nego je to poredak na snazi u čitavom univerzumu.
Samo što nije to rekao, nego, naprotiv, nešto sasvim drugo: ljudi su posebni po tome što mogu da se odupru dominaciji barem na dva načina – ili tako što će se pobuniti protiv dominacije ili tako što će odbiti da dominiraju. To nas čini ljudima, kao da viče, urla iz svog stripa humanista i prosvetitelj, a iskreni, u jednom trenutku i militantni levičar Oesterheld.
Da bi se priča ponovo okrenula: posle epskog i metafizičkog, dobićemo i tragični zaokret. Oesterhelda, koji se kao narator pojavljuje i u samom stripu naprosto nema ko da – čuje. U svojoj prvoj inkarnaciji, Oesterheldov narator se vraća kroz vreme u doba par godina pre najezde vanzemaljaca. On tačno zna šta će se dogoditi, pronalazi junake svoje priče kao obične osobe iz susedstva buenoaireskog predgrađa, i pokušava da im kaže šta ih tačno čeka, ali ništa od toga: za njih je to nepoznata i nezamisliva budućnost.
To je vreme koje je tek pred njima a kroz koje je naš putnik već prošao. Kroz vreme će putovati i sam Oesterheldov strip: „Eternaut“ će imati još dve stripovske inkarnacije, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih.1 Iako ga je u drugoj crtao slavni Alberto Breccia, ona nije ostavila veliki trag. Treću pak, koju je opet crtao Lopez, čitaoci su dobili neposredno pred izbijanje vojnog puča i dolaska hunte na vlast u Argentini, sredinom sedamdesetih. Tu Oesterheld, poput svog junaka iz prvobitne priče, pokušava da upozori sunarodnike na nesreću koja im stiže u vidu diktature.
U prvoj priči, Oesterheld diktaturu prikazuje sasvim jednostavno – to je poredak u kome svi moraju da misle isto i to upravo ono isto što misli i mozak, biće, šta god… na samom vrhu hijerarhije.2 Upozorenje je, kao i Kasandrino, čitalac sad to već zna, palo na gluve uši. Dogodila se diktatura. Čitalac zna i to da je argentinska hunta bila ekstremno surova u gonjenju i kažnjavanju neistomišljenika. Majke s Plaza de Mayo, trga u Buenos Airesu, u potrazi za svojim najbližima nestalim u policijskim racijama, jezivo svedoče o zločinima hunte.
Danas znamo da je više desetina hiljada njih bačeno u more, daleko od argentinske obale. Nema tela, nema zločina, „razmišljala“ je hunta. Onda se to samo naslućivalo. U moru je, po svemu sudeći, završio i Oesterheld. I ne samo on. Policija je pogubila i četiri njegove ćerke. Preživeli su samo njegova žena i unuče. Jeste patetično, jeste možda čak i jeftino – ali je istina: Oesterheld je svojim životom i životima svojih najmilijih platio i za svoje priče i za svoja uverenja i za svoj pokušaj da živi po slobodarskoj prosvetiteljskoj meri humanosti.
Sve je to moglo biti tema za genijalnu seriju, film, štagod… Od originalne Oesterheldove priče o Eternautu do same njegove biografije ili biografija njegovih ćerki, takođe strasnih i hrabrih levičarki. Ništa od toga nismo dobili u seriji, samo jeftinu preradu žanrovskih opštih mesta.
Oesterheld je dao život iz uverenja da je zajednica slobodnih i ravnopravnih članova moguća i sposobna da preživi najveće izazove i katastrofe. Sedam decenija kasnije, po njegovom delu snima se serija koja kao da hoće da kaže da zajednice više uopšte nema i da je nije moguće ni zamisliti. Sve i da je tako, ili da autori serije veruju da je tako, makar iz pukog poštovanja, mogli su Oesterhelda i njegov strip da ostave na miru.
***
I za nas danas i ovde u Srbiji, dok gledamo gotovo pa očajnički pokušaj da se zajednica iznova izgradi, čitati Oesterhelda i o njemu, mnogo je lekovitije i poučnije od gledanja jeftinih kvaziizvoda iz njegovog dela.
Peščanik.net, 02.05.2025.
________________
- Oesterheldov strip iz pedesetih prvi put se pojavio na engleskom 2015. Kod nas je sve tri priče „Eternauta“ prevela i u odlično opremljenim knjigama objavila zagrebačka Fibra, a prvu od njih već, danas daleke, 2008. Oesterheld je i inače na teritoriji Jugoslavije objavljivan i popularan pisac, pored „Eternauta“ dostupni su i njegovi stripovi koje je radio, recimo, s Hugom Prattom („Narednik Kirk“, Tikonderoga“, „Erni Pajk“), te priče koje su ilustrovali Alberto Breccia („Sherlock Time“, „Mort Sinder“, „Eternaut 1969“) i njegov sin Enrique („Che“).
- „Eternaut“ počinje da izlazi 1957. Za izrastanje zombija u jedan od najžilavijih i najpopularnijih mitova popularne kulture, presudnu ulogu odigrao je pak roman Richarda Mathesona „Ja sam legenda“ iz 1954. Ne verujem da je Oesterheld čitao Mathesona, mada, ko zna… Ako nije, onda bi bilo fer da se i Oesterheld računa u očeve osnivače mita o zombijima, i to u onom njegovom malo skrajnutom političkom smislu. Svoje zombije će Oesterheld u prvom „Eternautu“ predstaviti kao autoritetu i sili apsolutno pokorna bića.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Univerzitet, Niš, Kosjerić, Zaječar… izbori - 13/05/2025
- Verujem opoziciji - 09/05/2025
- Prvo sam pomislio na… - 06/05/2025
