Radnici svih zemalja, ujedinite se!
Radnici svih zemalja, ujedinite se!, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Vlast često tvrdi da nam radnička prava klize u pogrešnom smeru „zbog toga što Evropa od nas to traži“. Istina je svakako drugačija – usklađivanje sa pravnim tekovinama Evropske unije može potencijalno doneti dosta toga dobrog radnicima u Srbiji. Zašto? Zato što su čak i minimalni evropski standardi (a Evropska unija se zaista nije u prošlosti puno bavila ovom oblašću) koji važe za evropskog radnika ponekad dosta više postavljeni od obima i kvaliteta radnih prava koji se ostvaruju prema domaćim zakonima. Izgovor da Evropa nešto od nas zahteva je zapravo nevešt pokušaj da se zamaskira dodvoravanje predatorskom kapitalu, dolazio on iz Evrope ili ne.

Tako su agencijski radnici zahvaljujući harmonizaciji nacionalnog radnog prava s pravom EU prvi put dobili pravo da rade u radnom odnosu. Zakon o agencijskom zapošljavanju pokazao je, međutim, i čvrsto opredeljenje aktuelnih vlasti da sve ono što se mora usvojiti iz Evropske unije, a što ide u korist radničkim pravima, bude kroz zakonske tekstove minimalizovano i praktično obesmišljeno. Pa smo tako mogli videti da i pored novog zakona koji ih navodno štiti, agencijski radnici nisu dobro prošli u talasu otpuštanja u pandemijskoj krizi.

„Traži“ Evropa još neka usaglašavanja koja će doneti kakvo-takvo poboljšanje radničkih prava u Srbiji. Na primer, ukidanje rada van radnog odnosa, što je poseban trn u šapi predatorima koji posluju u Srbiji. Nema sumnje da će se i za to naći rešenje koje će ići njima u korist, da se formalno štiklira neka vrsta usaglašavanja a da pri tome radnicima ne bude – daleko bilo – nešto bolje u procesu rada.

Evropa međutim ide dalje, ne obazirući se puno na posrnule države koje trče trku ka dnu. Tako se nedavno pojavio Predlog direktive o primerenim minimalnim zaradama u Evropskoj uniji. Direktiva predstavlja rezultat rada na jačanju takozvanog evropskog stuba socijalnih prava, inicijativi koja je proteklih godina pronašla svoj put ka vrhu agende evropskih institucija. Ova revitalizacija ideje jačanja radnih i socijalnih prava, odnosno ujednačavanja kvaliteta tih prava u svim državama EU, svakako ohrabruje.

Za sada je reč samo o stidljivom pokušaju usaglašavanja osnovnih pravnih standarda u ovim oblastima, ali činjenica da taj proces ima podršku evropskih institucija, a reklo bi se i većine država članica EU, važan je odmak od prethodne taktike ignorisanja socijalnih problema koji su nastali kao posledica sveopšte neoliberalne ekspanzije u oblastima radnog i socijalnog prava. U tom smislu, Direktiva bi – ako se usvoji s predloženim sadržajem – trebalo da bude nastavak izgradnje minimalnih radnopravnih standarda čija bi implementacija na teritoriji svih članica EU svakako značila umanjenje ili čak iskorenjivanje različitih trenutno aktuelnih oblika radne eksploatacije.

U obrazloženju predloga iznose se zanimljivi podaci o minimalnim zaradama u Evropskoj uniji. One su u proseku 60 odsto niže od medijana bruto zarada i/ili 50 odsto od prosečne bruto zarade u gotovo svim državama članicama. Istovremeno, u devet država članica u 2018. godini minimalnom zaradom koja je bila propisana zakonom nije bio osiguran dovoljan dohodak kako bi radnik koji prima minimalnu zaradu prešao prag rizika od siromaštva. Navodi se i kako u mnogim državama nisu svi radnici obuhvaćeni zakonskim pravom na minimalnu zaradu. U mnogim državama, dakle, minimalna zarada je obesmišljena i instrument je radne eksploatacije koja vodi siromaštvu radnika i njegove porodice, bez obzira na broj radnih sati i vrednost uloženog rada. Zvuči poznato, zar ne? Apsolutno isti mehanizam primenjuje se i u Srbiji.

Osnovna ideja teksta Direktive jeste da se radnicima omoguće zarade koje će biti dovoljne za dostojanstven život u skladu sa međunarodnim standardima. Kao i da se omogući što veći obuhvat radnika koji imaju pravo na minimalnu zaradu. Direktivom su predviđena dva mehanizma za tako nešto – urediti minimalnu zaradu zakonom, tako da važi za sve poslodavce odnosno primenjuje se na sve radnike, i urediti minimalnu zaradu kolektivnim ugovorima, tako da pokrivenost radnika u delatnostima na koje se kolektivni ugovor odnosi bude barem 70 odsto. Iznos minimalne zarade određuje se prema kupovnoj moći odnosno troškovima života, visine i stope rasta bruto zarada (na nacionalnom nivou) i kretanja produktivnosti rada.

Ovi kriterijumi zvuče, iako dosta uopšteno postavljeni, kao veoma racionalni. Sa jedne strane, minimalna zarada štiti radnike od siromaštva i prati kretanje opšteg nivoa zarada u državi, a sa druge strane prati kretanje vrednosti rada samog radnika – ako se produktivnost poveća, povećava se i profit poslodavca, a samim tim to mora imati uticaja na sve zarade pa i minimalne. Direktiva predviđa i nešto što je uobičajeno i u skladu sa dosadašnjim rešenjima, a što bi u Srbiji danas delovalo kao naučna fantastika – da se kroz kontrolu obezbedi poštovanje odredbi o minimalnoj zaradi i da poslodavci kod kojih se utvrdi kršenje pravila o minimalnoj zaradi ne mogu dobijati poslove na javnim nabavkama, koncesije, niti u bilo kom obliku sarađivati s državom. Jer ko radi protiv pravnog sistema države i eksploatiše radnike koji finansiraju državni budžet, ne zaslužuje da koristi novac koji iz tog budžeta dolazi. Jednostavno, zar ne? A opet tako daleko od praksi u Srbiji.

Primena Direktive mogla bi dovesti, prema analizama, do direktnog povećanja minimalne zarade za 10 do 20 miliona radnika u Evropskoj uniji, odnosno do željenog cilja da minimalna zarada iznosi makar 60 odsto od medijane zarade u svakoj od država članica. Projektuje se smanjenje siromaštva od oko 10 odsto na nivou EU, kao i smanjenje u razlikama zarada koje dobijaju žene i muškarci za minimum 5 odsto. To će naravno značiti povećanje troškova rada poslodavaca i smanjenje njihove dobiti. Procenjeni negativan uticaj na zapošljavanje je međutim minimalan i u najvećem broju zemalja kretaće se oko 0,5 odsto, a pri tom praktično neće uticati na konkurentnost poslodavaca na tržištu.

Drugim rečima, navedene reforme sistema minimalnih zarada mnogima mogu doneti dobro a da pri tome neće imati negativne posledice po ukupnu ekonomiju država. Usvajanje Direktive bilo bi drugim rečima loša vest jedino za poslodavce, i to one koji svojim radnicima trenutno isplaćuju mizerne zarade – oni će snositi teret odustanka od politika ekstremne radne eksploatacije svojih zaposlenih.

Otpori ovakvim pokušajima veoma su ozbiljni, što je naravno i očekivano. Krupni kapital ima zaštitnike svojih interesa u Briselu kao i svugde u svetu. To se najbolje videlo u (ne)očekivanim izmenama koje su u poslednjem trenutku načinjenje u tekstu Direktive o transparentnim predvidivim uslovima rada u Evropskoj uniji, koja je usvojena 2019. godine. Ova Direktiva mogla je da bude revolucionarna kada je reč o budućem položaju radnika u takozvanim prekarnim, atipičnim ili fleksibilnim modelima radnog angažovanja, ali je u poslednjem krugu izmena prilično razvodnjena i ublažena u korist poslodavaca. I pored toga, ako se uspešno plasira i usvoji ideja o jedinstvenim kriterijumima utvrđivanja minimalnih zarada na nivou EU, to bi moglo voditi i drugim, još progresivnijim rešenjima ujednačavanja položaja radnika širom Evropske unije.

I šta sad? Teško je nastaviti sa retorikom o zloj Evropi koja od nas traži da budemo siromašni, kada se ispostavlja da ta zla Evropa svoje politike okreće ka efikasnijoj borbi protiv neoliberalnih filozofija modernog ropstva radnika. Ovaj proces se u EU odvija oprezno i lagano, ali se ipak događaju pozitivne promene. Naravno, on važi samo u ograničenoj meri i samo kada je reč o institucijama Evropske unije – iz pojedinačnih država članica i dalje možemo očekivati dolazak „investitora“ koji će u Srbiji videti pre svega šansu da u neposrednom komšiluku EU nađu radnu snagu pod uslovima rada koji više nisu dozvoljeni u matičnim zemljama iz kojih dolaze.

Ne čudi otuda što saga o harmonizaciji prava Srbije sa pravom Evropske unije u oblasti rada, zapošljavanja i socijalne zaštite (Poglavlje 19 u pristupnim pregovorima) sve više liči na priču bez kraja – godinama posle formalnog početka pregovora o članstvu ova oblast nije odmakla mnogo. Skrivena poruka je jasna – aktuelne politike rada, zapošljavanja, investicija, nisu u skladu sa evropskim rešenjima i nisu samim tim kompatibilne sa onim što nam se od evropskih pravnih tekovina nudi. Zato se javnost hrani pričama o zloj Evropi, dok nam štetu zapravo nanose pojedinačni interesi zlih investitora (odakle god oni dolazili) i marionete na vlasti koji im to aktivno omogućavaju. Putuj, Evropo.

Peščanik.net, 16.01.2021.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.
Mario Reljanović

Latest posts by Mario Reljanović (see all)