„Јер, ако глупост изнутра не би до непрепознатљивости личила на таленат, ако споља не би могла изгледати као напредак, генијалност, нада, побољшање, зацело нико не би хтео да буде глуп, и глупости не би било.“  Р. Музил 

Прекјуче је званично почела предизборна кампања за локалне изборе у БиХ. Почела је попут Кристалне ноћи: партије су нам „спонтано“ полупале ментална стакла, и сада смо незаштићени за оно што слиједи.

Предстоји нам, дакле, мјесец патње и социјалног светогрђа, од којег се сакрити нећемо нигдје. Сигурног мјеста нема, зато што смо постали таоци овог партократског система, оног тренутка кад смо одлучили да једнопартијски систем није за нас.

Партије су сада попут стрвинара, а ми и нисмо ништа друго до леш о који се међусобно отимају они које презиремо.

Како смо успјели да лош политички систем замијенимо још горим, и да при том ниједан сигурносни вентил није запиштао? Да ли смо, као друштво, осуђени на доживотну партократију и непотизам, или, можда, ипак има наде?

Вјерујем да су то подсвјесна питања грађанства, пред сваке изборе.

Одговоре на њих, заиста, није тако лако наћи, јер да бисмо их пронашли треба систематично и објективно раскопавати сопствену прошлост, а потом приступити никад популарном самопреиспитивању, оном што би Ман назвао: саморашчеречивању. Каква гнусна ријеч. Ко би рекао да се иза нечег таквог у ствари крије једини начин самоспознаје?

Прекјуче је, дакле, почела предизборна кампања. Наши владаоци су је започели врло симболично, манифестацијом названом „Колосеум побједника“. Опозиција (ако такво нешто постоји) је била мање симболична, и самим тим мање примјетна. Наш Веспазијан је говорио: „Не питајте шта држава може учинити за вас, већ…“. Волио бих да вјерујем да је писац тог говора свјестан чије су то ријечи. У исто вријеме, никако да проникнем у сву дубину значења самог назива манифестације којом су отворене наше  јесење иде.

Био сам на Колосеју неколико пута. Величаствена и застрашујућа грађевина: у исто вријеме репрезентант силе и величанства Рима, али и суровости, бестијалности и потрошености његове цивилизације. Много тога ме асоцира не велику римску арену (и обрнуто) од римокатоличке службе на Велики петак, „Пут крста“, до Сјенкјевичевог романа: помахнитали Нерон спаљује град, хришћане бацају пред лавове и разјарене бикове. Апостол Петар, први епископ римски, упозорен на вријеме, бјежи из града, у којем крв мученика који су преко њега повјеровали у Христа натапа Колосеј, као забава за властодршце и осталу аристократију. На путу види Христа , и пита га: Куда ћеш, Господе? А одговор гласи: „Идем у Рим, да поново будем разапет.“ Петар се, постиђен, враћа у град, и скончава на крсту и сам, само разапет наопако, јер се сматрао недостојним да умре као Христос.

Након овог краћег присјећања на Колосеј, ја и даље не разумијем како је настала инспирација за назив почетка предизборне кампање: да ли Колосеј представља наш ентитет, а те главе које нас са његових импровизованих зидина гледају властодршце? Гдје се у том случају налазимо ми, народ? Унутра, са лавовима? И шта ће бити са нама, ако ко преостане, након забаве приређене за наше владаре?

Екова „ламентација“ над општим правом гласа из Прашког гробља, ми је све јаснија, како вријеме пролази.

Куда идеш, народе? – могао би неко да нас пита. Али, питања нема, јер очигледно „ми пут свој знамо и све што нас чека“. Вјерујем да су се на сличан начин куражили и гладијатори, ономад.

 
Peščanik.net, 09.09.2012.