Rado vernik ide u zatvorenike

Religioznost kriminalaca

Položili ste ispit s najvišom ocenom. Očekivano; osim što ste inteligentni, temeljno ste se pripremali i savladali gradivo. Iznenađujuće je da na nedavnom važnom ispitu niste prošli, ali to svakako ne govori previše o vama i vašim akademskim kapacitetima; profesor je tog jutra ustao na levu nogu i postavljao vam sve sama trik-pitanja.

Opisani način rezonovanja u psihologiji je poznat kao atribucija u sopstvenu korist – tendencija da svoje uspehe pripisujemo internalnim faktorima, kao što su osobine ličnosti, a neuspehe eksternalnim, kao što su situacija (profesor je ustao na levu nogu) i priroda stimulusa (trik-pitanja). Reč je o tek jednoj od instanci fundamentalne greške atribucije, kojoj smo skloni kada objašnjavamo uzroke ponašanja drugih ljudi, s tim što tada često rezonujemo dijametralno suprotno: negativne ishode pripisujemo unutrašnjim, a pozitivne spoljnim činiocima (kolega je dobio visoku ocenu zato što je imao sreće ili zato što mu je profesor naklonjen, a pao zato što je lenj i ne preterano pametan).

Atribucija u sopstvenu korist nije jedina prečica kojom se služimo da bismo očuvali samopouzdanje. U kontekstu poređenja na relaciji ja-drugi često aktiviramo mehanizam koji socijalni psiholozi nazivaju efekat bolji-od-proseka. Kao što sam naziv sugeriše, ovaj fenomen se ogleda u prenaglašavanju ličnih pozitivnih osobina i sposobnosti, što pojedincu potom omogućuje da sebe vidi kao natprosečnog po određenim karakteristikama.

Mada se na prvi pogled stvar čini prozaičnom, predimenzioniranje sopstvenih kvaliteta može imati ozbiljne implikacije. Ako, na primer, većina vozača sebe smatra natprosečnim, što je matematički nemoguće, onda to znači da ulicama i putevima svakodnevno krstari armija ispodprosečnih vozača, ubeđenih u vlastitu izuzetnost za volanom. U slučaju lekara, ulazimo na još ozbiljniji teren: ispodprosečni hirurg samouvereno se prihvata složenog zahvata, koji je mogao prepustiti (objektivno) sposobnijem stručnjaku.

Skeptik bi mogao reći da psiholozi neguju preterano pesimističnu sliku čoveka, odnosno njegovih sposobnosti za samoprocenu. Statistički gledano, postoji mogućnost da je većina ljudi zaista natprosečna u pogledu brojnih osobina. Na primer, distribucija vozačkih sposobnosti u populaciji može biti takva da mali procenat ekstremno loših vozača srozava prosek, čineći većinu istinski iznadprosečnom.

Da bi testirao validnost ovakvog prigovora, tim engleskih psihologa, predvođen Konstantinom Sedikidesom (Constantine Sedikides), profesorom socijalne psihologije na Univerzitetu u Sautemptonu, zatražio je od 85 zatvorenika, starosti između 18 i 34 godine, osuđenih za krivična dela s elementima nasilja i pljačke, da procene sopstvene prosocijalne kvalitete. Šta su pokazali rezultati?¹ U poređenju s „prosečnim zatvorenikom“, učesnici u studiji ocenili su sebe kao moralnije, ljubaznije, darežljivije, vrednije poverenja drugih i poštenije. Da stvar bude interesantnija, isti rezultati dobijeni su i kada je od zatvorenika zatraženo da se uporede s „prosečnim građaninom“. Jedini izuzetak odnosio se na parametar „poštovanje zakona“, gde su subjekti sebe videli kao prosečne, odnosne jednake s „prosečnim građaninom“.

Nalazi britanskih psihologa su na liniji s rezultatima² pređašnjih istraživanja efekta bolji-od-proseka u domenu intelektualnih performansi. Ona pokazuju da upravo pojedinci s najslabijim (intelektualnim) performansama najviše precenjuju sopstvene (intelektualne) kapacitete/sposobnosti. Zatvorenici, osuđeni zbog pljački i nasilnih krivičnih dela, koji sebe vide kao moralnije, poštenije i vrednije poverenja od „običnog građanina“, savršeno se uklapaju u takvu matricu. Gde je u celoj priči mesto vernika, šampiona u samoprocenjenoj superiornosti u pogledu pitanja morala? Ili, da li i koliko ateisti dominiraju zatvoreničkom populacijom, po definiciji bogatom pojedincima amoralnog i/ili nemoralnog ponašanja?

***

Pitanje nadilazi granice puke radoznalosti. Ukoliko bi procentualno učešće ateista i agnostika među zatvorenicima bilo visoko, preciznije, znatno veće od njihove zastupljenosti u opštoj populaciji, onda bi to moglo da znači da teza o religiji kao izvoru moralnosti nije bez utemeljenja. Ako bi se ispostavilo da je ono nisko, onda bismo mogli govoriti o ozbiljnom izazovu tvrdnji religioznih da ateistima, upravo zato što ne veruju u boga, „nedostaje moralni kompas“.

Kada pitanje o postotku ateista u zatvoreničkoj populaciji (na engleskom bi moglo da glasi: What Percentage of Prisoners are Atheists?) postavite Guglu, pretraživač vas usmerava na jedan od dva sjata: adherents.com, odnosno holysmoke.org. Oba barataju istim podatkom: 0,2 odsto „stanovnika“ američkih federalnih zatvora izjašnjavaju se kao ateisti.

Informaciji o 0,2 odsto ne manjka publicitet. Gugl broji više od 20 hiljada linkova koji vode ka njoj. Sem toga, čini se da se svaki ateista koji debatuje o moralu poziva na nju. Viralni post, koji je glumac i aktivista Riki Džervais (Ricky Gervais) svojevremeno objavio na blog sekciji Wall Street Journal-a, ubedljiv je primer njene upotrebne vrednosti:

„75 odsto Amerikanaca su bogobojažljivi hrišćani; 75 odsto zatvorenika su bogobojažljivi hrišćani; deset odsto Amerikanaca su ateisti; 0,2 odsto zatvorenika su ateisti.“

Isti podatak citira se i u akademskim radovima. Američki sociolog Fil Zakerman (Phil Zuckerman) navodi ga u članku³ objavljenom u časopisu Sociology Compas:

„U glavama velikog broja ljudi, ateizam se izjednačava s bezakonjem i iskvarenošću, dok se religija izjednačava s moralnošću i ponašanjem koje poštuje zakone. Da li društvena nauka podupire ovakvu poziciju?… Ako govorimo o ozbiljnim ili nasilnim krivičnim delima, kao što je ubistvo, naprosto nema dokaza da su ateisti i ljudi sekularnih shvatanja skloniji da ih počine nego religiozni ljudi. Na kraju krajeva, prenatrpani američki zatvori nisu krcati ateistima; tek 0,2 odsto zatvorenika u SAD su ateisti – izrazita podzastupljenost.“

Koliko je ova statistika pouzdana? Podatak da su ateisti u američkim zatvorima zastupljeni 50 puta manje nego u opštoj populaciji star je više od 15 godina. Rod Svift (Rod Swift), kreator sajta holysmoke.org, gde je prvobitno publikovan, tvrdi da je pribavljen iz kredibilnog izvora – od Federalnog biroa za zatvore. Nigde, međutim, ne postoji link ka zvaničnom dokumentu koji sadrži ovu informaciju. Sem toga, iz Sviftove prepiske sa službenicom Biroa vidljivi su i neki drugi nedostaci; na primer, statističkim obračunom nisu obuhvaćeni zatvorenici koji uopšte nisu odgovorili na pitanje o svojoj konfesionalnoj pripadnosti, kao ni oni koji su na njega odgovorili sa „ne znam“.

Da je metodologija prikupljanja i obrade podataka bitna, svedoči primer Velike Britanije, čija vlada redovno publikuje izveštaje o sociodemografskim karakteristikama zatvoreničke populacije. Prema različitim izvorima, koje Fil Zakerman sumira u jednom⁴ od svojih radova, učešće ateista u opštoj populaciji savremene Britanije kreće se između 31 i 44 odsto. Odgovor na pitanje koliko ih ima među zatvorenicima zavisi od definicije pojma „ateista“. Ukoliko među njih ubrajate samo one koji se tako i izjašnjavaju, onda njihovo učešće u zatvoreničkoj populaciji Engleske i Velsa, oblastima za koje su dostupni detaljni podaci, ne prelazi jedan odsto. Ako pak kategoriju „ateisti“ proširite i onima koji u upitnicima štikliraju opcije „agnostik“ i „nereligiozan“, što svakako nije identično uverenju da bog ne postoji, njihov udeo raste na 33 procenta.

***

Razumljivo, ateisti vole da citiraju podatak o samo 0,2 odsto svojih istomišljenika u američkim zatvorima. S druge strane, religiozni aktivisti i blogeri insistiraju na njegovoj zastarelosti i nepouzdanosti, odbacujući ga kao rekla-kazala. Ispostavilo se, međutim, da Federalni biro za zatvore uredno vodi statistiku o sociodemografskim karakteristikama i stavovima zatvorenika, uključujući pitanje religioznosti.

Pozivajući se na propise o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Hemant Mehta (Hemant Mehta), „prijateljski nastrojeni ateista“, bloger i kreator sajta patheos.com, skinuo je nedavno oznaku „kontroverza“ sa statistike od 0,2 odsto. Zvanični podaci Biroa pokazuju da je brojka kojom su se ateisti do juče hvalili zapravo veća od realne zastupljenosti neverujućih u zatvoreničkoj populaciji: U američkim federalnim zatvorima boravi ukupno 218.000 osuđenika, od čega tek 0,07 odsto otpada na one koji se izjašnjavaju kao ateisti.

Podzastupljenost ateista u populaciji zatvorenika je neupitna. Ateisti, kažu rezultati reprezentativne ankete Pew Research Center-a, čine 1,6 odsto odraslog američkog stanovništva. Slična reprezentativna anketa, koju su 2008. sproveli istraživači Trinitija, broji nešto manje onih koji neguju uverenje da bog ne postoji (0,7 odsto ukupne populacije), ali je cifra i dalje veća od ateizma izmerenog u američkim zatvorima.

Imajući u vidu stigmu koja u savremenoj američkoj kulturi prati ateizam, osnovano se može pretpostaviti da ispitanici u anketama, umesto „ateista“, radije biraju opciju „nereligiozan“ (reč je o rastućoj kategoriji, koja, prema različitim izvorima, čini oko 17 odsto američkog stanovništva s pravom glasa). Sve u svemu, ako bi se ateistima pridodali i oni koji se izjašnjavaju kao agnostici i nereligiozni, podzastupljenost neverujućih pokazala bi se značajno većom.

***

Kako tumačiti ovu statistiku? Među religioznima koji za sebe rezervišu moralni autoritet i superiornost, globalno posmatrano, posebno se izdvajaju protestanti (različitih denominacija) i katolici. Istovremeno, na njih otpada 28,7 odnosno 24 odsto zatvoreničke populacije; u zbiru, više od polovine. S druge strane, stigmatizovanih ateista „bez moralnog kompasa“ iza rešetaka jedva da ima u tragovima.

Očigledno, uprkos činjenici da jednom broju vernika bog ili vera mogu predstavljati tzv. moralni kompas, vera u boga nije ni nužan ni dovoljan uslov moralnosti. Povrh toga, postupati ispravno je često borba (sa samim sobom), nezavisno od toga gde se neko nalazi duž kontinuuma teista-ateista.

Nema sumnje da će navedena statistika ateistima više nego imponovati. Teško, međutim, da se ona sme čitati kao dokaz moralne superiornosti neverujućih. Pre bi se moglo reći da reflektuje neke druge činjenice: da su ateisti obrazovaniji, bogatiji i belji u odnosu na opštu populaciju, što ih čini privilegovanim unutar krivičnopravnog sistema rasno mešovitih zajednica.

Prema analizi Pew Research Center-a, 87 odsto Afroamerikanaca izjašnjavaju se kao vernici. Mada Amerikanci afričkog porekla čine 13 odsto ukupnog stanovništva SAD, na njih, kaže zvanična statistika američkog pravosuđa, otpada čak 40 odsto zatvoreničke populacije. Elem, ukoliko 87 odsto pripadnika određene zajednice sebe svrstava među vernike, a njeni predstavnici istovremeno čine bezmalo polovinu ukupnog broja zatvorenika, nema mesta čuđenju nad podatkom da vernici dominiraju populacijom osuđenika na izdržavanju zatvorskih kazni. Sem toga, uopštena statistika skriva bitne detalje. Ne znamo, na primer, da li je i koliki procenat zatvorenika „pronašao boga“ po dolasku u zatvor. Dalje, pozivanje na religiju zatvorenicima može da pomogne da dođu do određenih vrsta namirnica, izbegnu određene medicinske procedure i radne zadatke, tako nije neuputno razmišljati i o izvesnom broju lažnih samoproklamovanih vernika. Konačno, „preobraćenje“ jednom broju zatvorenika može doneti i psihološku dobit – u vidu navodnog oprosta greha.

Mind Readings, 11.04.2014.

Peščanik.net, 12.04.2014.

ATEIZAM

1. Sedikides, C. Meek, R. Alicke, M.D. & Taylor, S. (2014). Behind bars but above the bar: Prisoners consider themselves more prosocial than non-prisoners. The British journal of social psychology / the British Psychological Society, doi: 10.1111/bjso.12060.
2. Kruger, J. & Dunning, D. (1999). Unskilled and unaware of it: How difficulties in recognizing one’s own incompetence lead to inflated self-assessments. Journal of Personality and Social Psychology, 77(6), 1121-34.
3. Zuckerman, P. (2009). Atheism, secularity, and well-being: How the findings of social science counter negative stereotypes and assumptions. Sociology Compas, 3(6), 949-71.
4. Zuckerman, P. (2007). Atheism: Contemporary rates and patterns. In: Martin, M. (Ed.), Cambridge companion to atheism (pp. 47-68). Cambridge, England: University of Cambridge Press.