Grčka, Metana, 2015.

Grčka, Metana, 2015.

Pročitao sam novi plan privatizacije za Grčku. Objavio ga je Helenski fond za upravljanje državnom imovinom, organ pod kontrolom evropskih institucija, nadležan za rasprodaju “vredne grčke imovine” u iznosu od oko 50 milijardi evra. Ovaj fond je bio predmet sporenja u pregovorima, jer su evropske institucije tražile da bude smešten u Luksemburgu, da bi ga bolje kontrolisale, ali na kraju je ipak ostao u Atini. U ovom dokumentu objavljenom 30. jula izloženi su detalji o dobrima koja će se ponuditi međunarodnim investitorima zainteresovanima da kupe delove Grčke.

Ako ste takav kupac, pogledajte ovaj prilog. Četrnaest regionalnih aerodroma na važnim turističkim destinacijama već je kupila jedna nemačka kompanija, ali ne brinite, i dalje je dostupan udeo u akcijama atinskog aerodroma. Lokacija starog aerodroma se nudi u zakup na 99 godina, radi izgradnje turističkog i poslovnog centra.

Prodaju se luke u Pireju i Solunu. Direktor solunske luke je podneo ostavku, a sindikati su u štrajku. Gasovod će verovatno kupiti Azerbejdžan, ali još se traže kupci za elektrodistribuciju, poštu, javni transport (železnički i autobuski prevoz), najveću telekomunikacijsku kompaniju, 648 kilometara auto-puta i značajan udeo u najvećoj rafineriji, koja pokriva dve trećine kapaciteta za preradu nafte.

Prodaju se sistemi vodosnabdevanja u Solunu i Atini – ali javnost se protestima izborila da 50 plus jedan odsto udela ostane u vlasništvu države. Ipak, prodaja znači da će ovim monopolima na usluge vodosnabdevanja i kanalizacije upravljati tržišna logika. Najzad, tu su i lepi komadi zemlje sa razvijenim turističkim i sportskim kapacitetima širom Grčke.

Drugi dokument, takođe priložen, sadrži kratkoročne planove rada državnih ministarstava i nabraja šta sve moraju da učine da bi uvećali vrednost imovine. Od naplate putarine, preko davanja licenci za otvaranje kazina do proglašavanja arheoloških lokaliteta. Posle čitanja ovog dokumenta nameće se pitanje čemu uopšte služe grčka ministarstva. Bilo bi jednostavnije ugasiti ih i prepustiti evropskim institucijama da direktno upravljaju Grčkom.

Rasprodaja vredne imovine usred najteže krize u Evropi u poslednjih 70 godina nema ekonomskog smisla. Iste kompanije bi mogle da generišu prihod koji bi grčka vlada koristila za obnovu privrede. Umesto toga, najveći deo novca koji se prikupi biće utrošen na otplatu duga i dokapitalizaciju grčkih banaka. Cilj privatizacije i nije da se pomogne Grčkoj. Najviše koristi će imati korporacije širom sveta, a najveće kritike dobijaju evropske kompanije – nemačke koje upravljaju aerodromima, telefonski operateri i francuske železnice – koje praktično preuzimaju grčku privredu. Da ne pominjem evropske investicione banke i advokatske firme koje će usput dobro zaraditi. Uski interesi evropskih vlada u nametanju opisanih politika ostavljaju naročito mučan utisak.

Ovaj proces će produbiti nejednakost u grčkom društvu. Naravno, ni državno vlasništvo nad kompanijama ponuđenim na prodaju ne bi bilo garancija demokratije. U Grčkoj je veoma raširen klijentelizam. Ali pravi odgovor na to su transparentnost i demokratija. Na primer, nemački građani upravo pokušavaju da vrate energetske kompanije u kolektivno vlasništvo, jer veruju da je to preduslov za formiranje fer cena i podršku razvoju obnovljivih izvora energije.

Davanje monopola privatnim korporacijama koje nemaju nikakvih obaveza prema stanovništvu Grčke sigurno neće pomoći. Radnici će dobiti otkaze, uslovi rada će biti pogoršani, a evropske elite će profitirati. Grčkoj vladi će se oduzeti mogućnost da upravlja zemljom u interesu građana. Ali to verovatno i jeste cilj ovih mera.

Nick Dearden, Global Justice Now, 19.08.2015.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 26.08.2015.

TEMA – GRČKA KRIZA