Razmažene siledžije protiv demokratije
Foto: Peščanik

Malo šta je u estetici političkog tako odvratno kao vlast koja je po svim svojim kapacitetima i ponašanju na nivou razmaženog večitog adolescenta, osobe u naponu snage, ali istovremeno frustrirane, vaspitno zapuštene, potkapacitirane za preuzimanje odgovornosti u društvenoj zajednici i sklone siledžijskom ponašanju. Pojavna odvratnost praćena je ništa manjom opasnošću po društvo, pošto je takvom siledžiji još i omogućeno da legalno raspolaže silom – štaviše, u slučaju vlasti, reč je o monopolu na upotrebu sile, kao i o čitavim nizom mehanizama preko kojih se praktikuje i demonstrira faktička moć.

Upravo zato što i najdemokratičnija vlast podrazumeva sasvim konkretne oblike ispoljavanja moći, u demokratskom društvu stvoreni su brojni mehanizmi kojima se ona ograničava. Neki od tih mehanizama su formalni – pored podele vlasti i vremenskog i sadržinskog ograničenja mandata, tu su razni oblici ustavom i zakonima propisane institucionalne kontrole. Međutim, postoji čitavo polje demokratskog političkog ponašanja, koje se ne može formalizovati, a podjednako je važno za funkcionalnost demokratije kao i formalna i zakonom definisana pravila. Reč je o svojevrsnim običajima demokratske političke kulture koji, sa jedne strane, podrazumevaju slobodnije forme izražavanja kritike od strane opozicione i javnosti uopšte, a sa druge, u odnosu na vlast, podrazumevaju zahtev da ona u svakom trenutku bude uravnotežena i da svojim ponašanjem bude „na visini” objektivno najvišeg (najmoćnijeg) položaja u organizovanom društvu. U suštini to znači da predstavnici vlasti ne smeju da se svađaju sa drušvom, da ne smeju da histerišu, da vređaju, da prete i javno prozivaju, dok se čak i takvo ponašenje u kritici vlasti u vrlo širokom obimu toleriše.

Dakle, ne podrazumeva se u demokratiji tek „konstruktivna kritika”, već se dopušta i ona oštra i bezobzirna, pa čak i izvestan bezobrazluk u odnosu na vlast. Opoziciji u užem, političkom smislu, a naročito opozicionoj i kritičkoj javnosti, u kritici vlasti na raspolaganju stoje fleksibilniji mehanizmi, sve do provokativnih, pa i uvredljivih sadržaja, ako se baš misli da je primereno poslužiti se i njima. To je svojevrsna privilegija onih koji ne raspolažu onom vrstom, oblikom i intenzitetim moći kakvom raspolaže vlast. Time se društvo oslobađa, ohrabruje da deluje proaktivno, da se buni. Kritička javnost nije obavezna, u krajnjoj konsekvenci, da bude „pravedna” prema vlasti, a ova ima obavezu da ne bude nepravedna prema kritički orijentisanim građanima, čak i onda kada je kritika ili neka antivladina aktivnost „preterana”. Pošto sve, razume se, ima svoje granice, ako je ta „preteranost” zakonski kažnjiva i tada su na raspolaganju mehanizmi koji isključuju histerične reakcije vlasti. Pritom, sva ograničenja slobode, naročito ona zakonska, koja su ustanovljena radi zaštite ustavnog poretka, treba tumačiti veoma usko, kao što je slučaj i sa svim drugim izuzecima od opštih pravnih pravila, a u slučaju ograničavanja političkih sloboda, slobode govora i drugih prava povezanih sa izražavanjem kritičkog mišljenja to je naročito važno. U svakom slučaju, napadni mehanizmi koji stoje na raspolaganju vladajućim strukturama (treba da) su daleko skromniji od onih koji su na raspolaganju kritici vlasti, ako se želi demokratsko političko uređenje, upravo zato što vlast ima veoma moćne odbrambene mehanizme.

„Privilegovanje” kritičke javnosti u smislu da ona može da bude glasnija, da bude oštrija, da bude ljuta ili čak da psuje, da provocira, pa u izvesnim granicama i formama i da vređa vlast potiče iz dva izvora: prvi je njena objektivno slabija pozicija (koja je iskonski nepravedna, ali je u samoj biti organzacije države), a drugi je relativnost obaveze da ona bude nepristrasna, što je, sa druge strane, apsolutna obaveza vlasti. Ovakvo prividno „privilegovanje” kritike vlasti neophodno je kako bi se uspostavila ravnopravnost između aktera političkog života jer opozicija (u najširem smislu) mora imati neki mehanizam kojim nadomeštava objektivno i neminovno slabiju ulogu u odnosu na vlast.

Praktična strana toga više je nego očigledna: svakome ko ima dve daske u glavi jasno je da nije isto kada anonimni tviteraš, tabloidni novinar, pa čak i opozicioni političar (iako za njih već važe nešto stroži standardi nego za širu kritičku javnost) kaže da je predsednik države ili neki drugi funkcioner, primera radi, lopov i kada to isto za nekoga kaže (ili kada ovome besno odgovori) predsednik države ili ministar unutrašnjih poslova. Kada pisac u satiričnom tekstu ili akteri u humorističkoj emisiji ismevaju vlast – to može biti manje ili više duhovito – ali je demokratski čin; kada funkcioner ismeva opoziciju ili kritičku javnost – to je svinjarija i podrivanje demokratije. Ta stvar je notorno jednostavna.

Osim toga, u svakom društvu postoje razni akteri (javne ličnosti, novinari, analizatori) koji nisu predstavnici vladajućih struktura, ali podržavaju vlast. Kao i kritičarima vlasti, ni njima niko ne može zabraniti da budu oštri, provokativni, ili čak neobjektivni ili zlonamerni prema opoziciji. Naravno – ostaje ono prastaro pravilo da onaj ko se svrsta uz moćnijeg pa kinji onog ko je slabiji zauzima moralno problematičnu poziciju, ali o tome neka odlučuje svako prema svom svetonazoru.

Na ozbiljnu kritiku, ma koliko ona bila oštra, provokativna, opora ili čak uvredljiva vlast je dužna da odgovori uravnoteženo, a u odnosu na tviteraške komentare, akcije na društvenim mrežama ili ulične parole dužna je da ne reaguje uopšte – osim ako ima jasnih indicija o nekom krivičnom delu, što onda rade odgovarajuće službe, a ne najviši državni funkcioneri. Jedino tako vlast deluje kao demokratski faktor. U protivnom – opaki je protivnik demokratije.

Na kraju, posebno je otužno i tupavo kada se vlast žali da opozicija i kritička javnost ne prepoznaju i ne priznaju napredak koji je vlada eventualno ostvarila u ovoj ili onoj oblasti. Čak i da je to tačno, čak i ako bi se imalo šta pohvaliti, samo izopačena politička pamet, kojoj je antipolitički fetiš ognjišnog „jedinstva” i nekonfliktne sabornosti izvorni ideal, može da kukumavči kako, eto, opozicija i nerežimska javnost samo kritikuju vlast i nijednu lepu reč da kažu. Zevzeci iz vlasti koji tako razmišljaju ne upitaju se nikada zašto bi opozicija to činila. Najviše što se može očekivati od onih koji ne podržavaju režim je da ne kritikuju nešto što je evidentno pozitivno ako toga ima, ali ne i da se pohvalno o tome izražavaju. Time će se jednog dana baviti istoriografija, mogu to činiti, razume se, i javni akteri koji žele da se predstave kao neutralni, ali je potpuno zaumno očekivati takav blagonaklon tretman od političkog protivnika, čija je strukturna uloga u demokratiji da kritikuje ono što prepoznaje kao loše, a ne da hvali eventualne uspehe vlasti. Ovu toliko samorazumljivu podelu uloga ovdašnji vlastodršci smatraju za nepotrebnu i očekuju da svi na sva usta hvale vlast.

Bez obzira na sve nedostatke liberalnih demokratija, zamislimo, primera radi Angelu Merkel, Terezu Mej, Emanuela Makrona i, do skora, nekog predsednika SAD ili bilo kog od visokih funkcionera država koje važe za demokratska društva (u savremenom liberalnom poretku) da se prepucavaju sa anonimnim kritičarima, da uvredama i pretnjama odgovaraju na kritike iz akademske javnosti, da vređaju i sa najvišim stepenom drskosti se ophode prema novinarima koji kritikuju rad njihovih vlada, da u javnim istupima referišu na ismevanja u humorističkim proramima, što sve redovno rade ovdašnji predstavnici vlasti. (Tu budalastu praksu u novije vreme uveo je u SAD Donald Tramp, zbog čega ga s pravom što kritikuju, što ismevaju jer, na kraju krajeva, ne samo što degradira funkciju šefa države, već objektivno ugrožava ljude, njihove karijere i porodice svojim prozivkama i napadima.)

U Srbiji je, međutim, već sasvim preovladalo kulovsko, siledžijsko i zloklovnovsko ponašanje najviših državnih funkcionera, koje se kreće u rasponu od malicioznog cinizma do daleko malignijih manifestacija devijantnosti radikalske anti-pameti, zaslepljene otrovnom mržnjom prema svemu što ima makar kakvu (estetsku, moralnu, akademsku…) vrednost. Odnosno – prema svemu što nije sama radikalska mrzilačka anti-pamet. Svedoci smo totalnog rata koji režim vodi protiv svake kritike njegovih sve brojnijih izopačenosti. Ne postoji dovoljno nizak intenzitet niti dovoljno blag vokabular kritike kakav kod predstavnika vlasti ne bi izazvao burnu i potpuno nesrazmernu reakciju. Kada je reč o prorežimskom medijskom bašibozuku, umesto da njegovi predstavnici budu uzdržaniji, oni su maliciozniji i zlobniji od bilo koje opozicione kritike. Nema tog opozicionog glasila koje se po otrovu i uvredama može takmičiti sa režimskim tabloidima, ali nema ni tog režimskog tabloida koji se po zlikovačkim političkim obračunima može meriti sa malignitetom koji šire predstavnici režima. Provladina „satira” obična je pljuvačina, odurno nizanje najbestijalnijih uvreda, oslobođenih duhovitosti koliko je i sadržaj kanalizacije (fekalne, ne kišne) oslobođen hranljivih sastojaka, ali i ona je samo nemaštoviti epigon i bedna senka originalnog režimskog iživljavanja. I sve to ostajalo bi samo u domenu estetike odvratnog, kada ne bi predstavljalo smrtni udarac ionako osetljivoj demokratiji u ovoj zemlji, koja će u pogledu svega što se tiče izgradnje demokratije morati posle naprednjačke ohlokratske epohe da počne sve iznova.

Peščanik.net, 09.07.2019.