Reforma poligrafa

Pošto su se strasti slegle, možemo da pokušamo da osvetlimo bar jedan aspekt prošlonedeljnih smena u vrhu policije. Interesatno bi moglo biti pitanje istrage protiv policijskog generala, odnosno nečega što je trebalo da posluži kao istraga.

Pošto ga je Darko Šarić optužio da je učestvovao u kriminalnim radnjama, general policije Rodoljub Milović uspešno je prošao poligrafsko testiranje. To je bila donekle dobra vest za generala. Iako ga smena nije zaobišla, on je time ipak zapušio usta medijima koji su spremno krenuli u proizvodnju još jednog (naručenog) skandala. Nažalost, to nije bila nimalo dobra vest za građane Srbije, iako imamo razloga da se radujemo što se ispostavilo da je general „pošten policajac“ (kako je to lepo istakao premijer).

Ta vest nije dobra pre svega zato što se pokazalo da se u javnosti reči jednog okrivljenog, pa bio on i Darko Šarić, tretiraju bezmalo kao pouzdano istinite. Više puta je rečeno, ali treba naglasiti: okrivljenom u krivičnom postupku je dozvoljeno da govori neistinu ako smatra da je to u njegovom interesu. Drugim rečima, okrivljeni nema obavezu da govori istinu. Tako se položaj okrivljenog i drugih učesnika u krivičnom postupku znatno razlikuju – svedoci, veštaci i tumači imaju obavezu da govore istinu; okrivljeni tu obavezu nema. Najveća je nevolja u tome što je u „slučaju“ Milović vera u iskaz okrivljenog došla ne od neukih medija i pojedinaca, već direktno od ministra unutrašnjih poslova i premijera, koji sve ovo znaju ili bi makar morali da znaju.

Tako je naredbom ministra policije general Milović završio na poligrafskom testiranju, kako bi se utvrdilo da li su Šarićeve optužbe istinite ili ne. Iz toga se stiče utisak da ministar i premijer dele uverenje da upravo samo testiranje može da pruži konačni odgovor o nečijoj krivici. To naravno nije moguće, jer je poligraf prilično nepouzdan instrument koji na osnovu fizioloških reakcija utvrđuje potencijalnu istinitost ili neistinitost odgovora. Da se poligrafu može verovati, svetu ne bi ni bili potrebni sudovi: okrivljeni bi se redom uključivali na mašine pomoću kojih bi se utvrđivala njihova krivica. Zbog toga se poligraf može koristiti u istrazi samo za prikupljanje određenih informacija (a čak i tada, samo na zahtev ili uz pristanak lica koje se testira), ali ne na okrivljenima u sudskom postupku – što je Milović ovih dana de facto bio.

Kada sve to znamo, treba da se zapitamo da li ijedna ozbiljna zemlja sebi sme da dozvoli ovo što je uradila Srbija – da krivicu policijskog generala utvrđuje kroz medije, poligrafsko testiranje i komisije pri ministarstvu, a na osnovu optužbe okrivljenog lica. Da li ijedan ministar policije sebi može da dopusti da bude pokretač jednog takvog postupka? (Podsetimo se, dnevne novine su objavile da je detektor laži samo deo istrage koju sprovodi komisija koju je formirao ministar Stefanović, kako bi se ispitale tvrdnje narko-bosa Darka Šarića.) Ako već nije podneo ostavku zbog svog vladanja u vanrednoj situaciji ili sumnje da je plagirao doktorat, ministar Stefanović bi nas mogao iznenaditi ostavkom zbog puke činjenice da zaslužuje nulu i iz krivičnog prava.

Čitava ova stvar dobro ilustruje u kakvoj zemlji živimo – postupak protiv Milovića bio je naopak i izmišljen na mnogo načina, a pri tom ga ni činjenica da je prošao poligrafsko testiranje nije spasila od smene. U nizu pogrešnih poteza i postupaka naših vlasti samo je jedno sigurno – da će volja premijera biti sprovedena. Sa druge strane, general Milović je pravilno postupio prihvativši da se izloži poligrafu: očigledno je da na optužbe koje dolaze iz sveta kriminala i tabloida ovde više ne vredi davati odgovore koji priliče razumnim ljudima. Ne vredi reći da okrivljeni može da kaže šta god mu se prohte, ne vredi reći ni da poligraf ne može odlučivati o nečijoj krivici. Sve ovo ne vredi jer se publika polako ali sigurno navikava samo na primitivne odgovore – one koje donose preki sudovi, vanredne komisije i poligrafske mašine.

Peščanik.net, 25.06.2014.