Ono što se događa u Evropskoj uniji može se nazvati renacionalizacijom. Proces nije nepoznat iz istorije ranijih raspada političkih i privrednih unija. Recimo, austrougarske ili jugoslovenske. Budući da je ovaj evropski proces u toku, pitanje je da li će biti zaustavljen.

Zašto dolazi do renacionalizacije? Uzmimo dva primera: banke i javne finansije. Ono što se sada polako razvija je povlačenje banaka u svoje nacionalne okvire. Ovo zato što su garancije na depozite, ali i na ulaganja nacionalne, a ne evropske. Ovo je nedostatak finansijske regulative jer je tržište evropsko, a osiguranje, da to tako nazovem, nacionalno. Kada je reč o problemima likvidnosti, tu je Evropska centralna banka, ali ona ne može da sanira banke ukoliko se suočavaju sa nesolventnošću. Tako da je krajnja odgovornost za stabilnost finansijskog sistema nacionalna, a ne evropska. Sada, u vreme bankarske krize, novac se povlači tamo gde su garancije depozita i odakle se može očekivati sanacija loših plasmana, a to su države, a ne unija.

Drugi primer su javne finansije. Zapravo, reč je o opštijem problemu središta odgovornosti. Budžet Unije je mali, oko jedan posto bruto domaćeg proizvoda Evropske unije, i veoma je neelastičan, budući da Unija ne može da ima fiskalni deficit, ne može da se zadužuje da bi ispunjavala svoje obaveze. Usled toga, građani i privreda se okreću državama jer od njih očekuju rešavanje naraslih problema. Nema mnogo smisla ni protestovati pred evropskom skupštinom, kao što nema mnogo smisla ni glasati za evropske poslanike – oni nemaju novca i ne mogu da pomognu zaduženima i onima koji se suočavaju s gubicima – posla recimo.

Usled toga dolazi do renacionalizacije finansija i politike. Troškovi bi mogli da budu veliki, usled čega se raspravlja o fiskalnoj uniji i centralizaciji bankarske supervizije i sanacije, ali nije izvesno da za to ima vremena i dovoljno političke volje.

 
Blic, 14.12.2011.

Peščanik.net, 14.12.2011.