Nemačke novine donose veselo uskršnje upozorenje: zečevi su preplavili ljudske stanove. Naravno da se ne radi samo o milionima ovih živih dugouhih stvorova, koji su naselili nemačke kuće. Misli se valjda i na one, izrađene u plišu, drvetu i čokoladi, priroda ionako u ljudskim rukama postaje nešto drugo, simbol, maketa, pastiš, a životinjska sabraća pojavljuju se kao rezervna populacija nas samih.
Kao da se sve više polaže na mnogobrojnu zoološku čeljad oko nas, svet je i tako jedna barka, Noemova, na talasima našeg sumanutog života. Pa onda svaka ona životinjska spodoba, odabrana po Bibliji, da nam bude saputnik na tom brodu budalija, igra nekakvu nadopunu; već i svaki cirkus poznaje toliko zverinje koje u teatru čovekove civilizacije nastupa kao gostujući glumački personal.
Šta se događa na Tajlandu? Onde, u jednom zooparku odigrava se demografska drama, muška panda zvana Chuang Chuang i njegova oficijelna panda partnerka, gospođa Lin Hui, ne snalaze se u pogledu seksa, nasleđe je ugroženo! Onda je direktor vrta smislio da ih animira jednim panda-porno filmom, ne bi li te dve komotne zveri shvatile o čemu se radi. Rezultati su, vele, polovični, ali možda će ipak nešto biti. Ove ludačke kombinacije, naravno ne bi ni bilo, da se taj general životinjstva u svojoj zamisli nije pozvao na svakodnevnu pornografsku praksu među ljudima, šarena polumedveđa bića samo su naterana da imitiraju čovekovu navadu, korišćenja mnogovrsnih pomagala u erotskom životu.
U Nemačkoj radi se na sličnim stvarima, jedan odgajivač sortne peradi iz okoline Potsdama, nudi građanstvu svoje koke na pozajmicu.
Svako dakle, može postati vlasnik jedne ugledne kokoši (a svaka ima vrlo lepo ime, kao što je Marlene ili Angela), svako za manju sumu u stanju je da postane korisnik takve koke na godinu dana, ima prava na šest njenih jaja nedeljno, ali dozvoljeno mu je da je na onoj farmi posećuje, da razgovara s njom, da je vodi u posete prijateljima, u kino, ili bilo gde druge. Već znam šta bi sve nekakav naš gorštak, koji samuje u planini, probao da učini sa ovakvom kokom, ali u te svinjarije ne želim da se mešam. Na svaki način, unajmljena kokoš postaje deo naše porodice, kasnije, kada prestane njena proizvodnja jaja, i kada obično završava u juhi, ovu, koju ionako sve više uvodimo u ljudsku sudbinu, možemo trajno obezbediti da ostatak veka provede u mirovini. Tako ćemo biti prikraćeni za neku dobru, krepku čorbu od stare koke, ali zato će naša Hildegarde ili Brigitte, mirno i spokojno stariti, bez straha od noža i od sekire.
Ovu najsuroviju mogućnost izbeglo je nedavno jedno belo meče, berlinsko. Njegova bešćutna mati ga je iz nepoznatih razloga odbacila, orijaški otac, polarni medved, takođe nije uspeo da ga poždere, pa su malenog Knuta dohvatili dobrodušni čuvari, i tu je počela teška Knutova dekadencija; najpre je sisao na cuclu, kasnije počeo je da živi u nekoj vrsti medveđe dečje sobe prepune igračaka, u sledećoj etapi eto ga kao medijske zvezde koja samo što ne daje intervjue. Ono što nije uspelo skoro ni jednom evropskom čovekolikom stvoru, Knut je postigao, došao je svojom fotografijom na prvu stranicu New York Timesa. Sada već ima i poseban šou, dvaput dnevno golemo narasla publika dolazi da posmatra Knutov dokumentarni performans, ono što, pun mladenačke energije čini od jutra do mraka pretvara se u umetnički akt, happening, konceptualni čin. A malo je trebalo da ga smrtonosna injekcija uspava, stručnjaci su smatrali da bi to bilo za njegovo dobro, jer je nepotrebno i kažnjivo živeti neuobičajeno, izvan regula i sudbine koja pripada budućoj divljoj zveri.
Ono što bi bilo neuputno pominjati u Nemačkoj, kod nas se može: Knutova sudbina vrlo čitko podseća na slične događaje od pre šezdeset godina. Kada svaka ljudska osoba koja je iskakala nečim nesvakidašnjim iz fizičkih ili drugih standarda, glatko je odlazila u dim, bio to nesrećni kripl s kraćom nogom, zbunjeni homić ili naprosto Jevrejin. Ta praksa nažalost nije završena procesom u Nuernbergu, inače ne bi bilo sličnih pojava u Ugandi, u Iraku, u Bosni, na Kosovu ili u našoj ljubljenoj Kroaciji. Jer čemu služi biće koje je nekome Šipac, Kurd, Muslić, Šokac ili Vlaj? Ova pripovest o belom berlinskom mečetu, ljupkom preko svake mere, a prilično bezobraznom – jer lagano shvata svoju posebnost, ta vesela zgoda ipak me seća na poznatu floskulu koju sam čuo u našim krajevima više puta od sasvim civilizovanih osoba: Je, on je tak fin i dobar, premda je Židov!
Pisac Filosofije palanke, Radomir Konstantinović, još je pre pola veka napisao esej o psu koji puši. Tamo je bio opisan antropomorfni čin nekog neurotičara koji je svom keru gurnuo lulu u zube, da bi ga tako unakarađenog, fotografisao. Ali čitava ona slavna rasprava o našim provincijskim naravima želela je da pokaže nešto važnije: kako palanački duh hoće da uništi svaku različitost, svako odstupanje od uobičajenog. Pa je zato lepše pratiti hroniku o unajmljenim kokama, nego svirepi naum da se dekadentno meče liši života, samo zato što je silom okolnosti počelo da se ponaša neočekivano, skoro ljudski. Jer zveri, po ideji tog skivenog naciste u odori veterinarskoj, treba da se ophode zverski, a ljudima da ostane njihova ljudska gordost iz zamisli Maksima Gorkog.
Jedino što je ovaj biolog zaboravio da milioni životinjskih kreatura, sisari, vodozemci i ptice, borave po zoološkim vrtovima: pa je li njihovo trajno zatočenje iza rešetaka nešto regularno, uobičajeno i “prirodno”?
Feral Tribune, 25. travnja 2007.
Peščanik.net, 02.01.2010.
