Fotografije čitateljki, Arta Merk Kostić

Fotografije čitateljki, Arta Merk Kostić

Problemi sa kreditima u švajcarskim francima zanimljiv su pokazatelj kakva su očekivanja o raspodeli finansijskog rizika. Ko bi trebalo da snosi rizik promene kursa? Dužnik, poverilac, centralna banka ili poreski obveznik?

Uzmimo zemlju sa fiksnim kursom, kao što je Hrvatska (kurs nije zvanično fiksiran za evro, ali ga svi tako vide, pre svega usled dugogodišnje monetarne politike centralne banke koja nije dozvoljavala značajnija odstupanja ni kratkoročno, a ni dugoročno). Kako se svejedno štedi u, prevashodno, evrima, krediti se ili odobravaju u evrima ili su u njemu indeksirani. Hrvatska centralna banka (HNB) ne sugeriše, kao švajcarska centralna banka, da je reč o monetarnoj politici koja je privremena – zapravo se ta politika razume tako da će se promeniti sa ulaskom u evropsku monetarnu uniju. Tako da se može smatrati da je HNB na sebe preuzela da što je moguće više smanji rizik promene kursa. To nije, recimo, slučaj sa Narodnom bankom Srbije (NBS) koja, izričito, ne teži da stabilizuje kurs, osim kratkoročno, već da održava stopu inflacije na željenom nivou. Rizik promene kursa pada na dužnike i poverioce, što je jedan od razloga što se štedi uglavnom u evrima i takođe kreditira sa jednom ili drugom vrstom indeksacije u evrima. Oni koji se zadužuju u evrima, a imaju prihode u dinarima, snose i pozitivne i negativne rizike promene kursa. Njihov uticaj na monetarnu politiku ogleda se u tome da upravo time što praktično svo zaduživanje obavljaju u stranom novcu, NBS teži, ponekad u dužem vremenskom periodu, da brani jedan ili drugi nivo kursa.

Šta, međutim, sa švajcarskim francima ili drugim novcem? Ko bi trebalo da snosi rizik promene kursa franka u odnosu na evro i, posledično, u odnosu na kunu, dinar ili neki drugi novac? Švajcarska centralna banka se ne smatra odgovornom, jer je svima stavila do znanja da je fiksni kurs franka u evrima privremen. Dakle, da može da promeni rizik kursa kad god nađe za shodno. Šta bi trebalo kreditori, dužnici i centralne banke da čine imajući tu informaciju?

Odgovor je da bi trebalo da se osiguraju od tog rizika, od rizika da bi švajcarski franak mogao da više ne bude fiksiran za evro. Može li se znati unapred u kom bi pravcu trebalo očekivati promenu kursa ako bi se odvezao od evro-sidra? Može, jer je informacija sadržana u razlici u kamatnim stopama na kredite u francima i na one u evrima. Kako je kredit u francima jeftiniji, trebalo bi očekivati da revalvira, dakle da ojača u odnosu na evro. Smer je lako utvrditi, ali ne i veličinu promene, kao uostalom i momenat. Za očekivati je da SNB, švajcarska centralna banka, neće najaviti promenu režima kursa, što znači da će ona biti veća u trenutku kada do nje dođe nego što se može zaključiti samo upoređivanjem razlika u kamatnim stopama. Usled toga, kreditori i dužnici bi trebalo da se osiguraju od tog rizika na jedan ili drugi način. Ukoliko to ne čine, to znači da prećutno očekuju da će ili druga strana u dužničko-poverilačkom odnosu snositi trošak, ili će ga snositi centralna banka, što se na kraju svodi na trošak poreskog obveznika.

Kako bi to osiguranje moglo da izgleda? Najprirodnije bi bilo da banka naplaćuje osiguranje na kredite u francima. Ovo osiguranje bi se aktiviralo ako bi se kurs franka u odnosu na evro promenio, a ako ne bi, novac bi se vraćao, u celini ili delimično, dužniku. Naravno, ako bi banke tražile da se ti krediti osiguraju, dakle prodavale bi osiguranje, to bi mogle i druge finansijske ustanove, jer bi to svakako bio isplativ posao. U slučaju promene kursa, gubitak bi delili dužnik i poverilac, a koji bi deo pripao kome zavisilo bi od toga koliko je dobro procenjena moguća promena kursa.

Uzmimo da banka ne nudi ili ne zahteva takvo osiguranje kredita u francima, centralna banka trebalo bi da na to obaveže dužnike i poverioce. Samo upozoravanje na rizik koji oni preuzimaju nije dovoljno, jer obe strane mogu da imaju interes da ne poskupljuju kredite u francima računajući da će veći deo troška pasti na drugu stranu. Ili da će ga preuzeti centralna banka zato što je njena monetarna politika, u većoj ili manjoj meri, oslonjena na upravljanje kursom. Tako da banke i dužnici mogu da smatraju da je centralna banka preuzela rizik kursa, bilo fiksiranjem kursa za evro ili vođenjem računa o tome da se kurs ne kreće tako da dovede dužnike u stanje da ne mogu da vraćaju dugove. Za očekivati je, dakle, da centralna banka koja kao sidro svoje monetarne politike koristi evro, u sopstvenom interesu zahteva od banaka da ne izdaju kredite u francima ukoliko nisu osigurani.

To je, otprilike, raspodela odgovornosti. Uzmimo, međutim, da su banke i dužnici namerni da zarade na kreditima u francima tako da rizik prebace na centralnu banku i, posledično, na poreske obveznike, kako bi to mogli da postignu? Tako što bi izdali značajnu količinu kredita u francima. Kao što se štediše štite od centralne banke, koja bi mogla da ih iznenadi ubrzanom inflacijom, tako što štede u evrima, tako bi mogli da se osiguraju od rizika kursa franka tako što bi masovno uzimali te kredite. Pa bi masovno bankrotstvo štediša imalo dovoljnu težinu da ili vlast prebaci rizik na banke, ili da ga preuzme centralna banka. Kao u Hrvatskoj, ali ne i u Srbiji, jer je sistemski rizik finansijski i politički mali.

Novi magazin, 09.02.2015.

Peščanik.net, 09.02.2015.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija