U mnoštvu ružnih događaja koji su obeležili sam kraj i inače vrlo ružne prethodne godine pažnju javnosti privukla su i dva slučaja policijskog privođenja i zadržavanja dve, široj javnosti poznate ličnosti, jednog novinara i jednog advokata.
Oba slučaja „hapšenja“ su od strane provladinih medija ispraćena gotovo sladostrasnim kvalifikovanjem uhapšenih kao posebno opasnih i upornih aktera pozivanja na nasilno rušenje ustavnog uređenja. Ali uprkos tim teškim kvalifikacijama obojica su već sutra ujutro, nakon što su saslušani pušteni da se brane sa slobode. U jednom slučaju sud je odbio predlog tužilaštva da odredi pritvor a u drugom takvog predloga čak nije ni bilo.
Ostaje da vidimo šta će se dešavati dalje ali su ova dva slučaja, prinudno privođenje, pretresanje stana i „hapšenje“ uprkos kasnijem brzom puštanju na slobodu podsetili na to da aktuelna vlast važne odredbe Zakonika o krivičnom postupku, Zakona o policiji i Krivičnog zakonika svodi na nivo pukih „alatki“ za maltretiranje oponenata i zastrašivanje građana.
U oba slučaja reč je o ljudima bez kriminalne prošlosti, sa ostvarenim karijerama, nenasilnim, prisutnim u javnosti, ljudima koji nisu pokazivali spremnost da se kriju ili beže. Ljudima koji bi se, za razliku od nekih oveštalih kriminalaca pa i nekih ministara u Vladi Srbije, sasvim izvesno odazvali na normalan službeni poziv. Kakvog smisla ima njihovo spektakularno „hapšenje“, uz učešće brojnih policajaca i više službenih kola i nepotrebno uznemiravanje suseda, porodice, maloletne dece, pretresanjem stana kojim, očekivano, nisu obezbeđeni dokazi kojih i nema? Jedini prepoznatljiv smisao je – maltretiranje i zastrašivanje?
A da je reč o još jednom u sve dužem nizu primera robusne zloupotreba krivičnog dela iz člana 309 KZ – „pozivanja na nasilnu promenu ustavnog uređenja“ govore podaci iz sudske prakse.
Praksa jasno pokazuje da se ljudi za krivična dela protiv ustavnog uređenja nedopustivo često i sve češće sumnjiče i optužuju i bez ikakvog osnova.
Vlast ovo krivično delo „vidi“ i u kritičkim istupima, gestovima, poređenjima ili metaforama koje ne sadrže nikakve a pogotovo ne jasne elemente nasilja ili konkretne pretnje ustavnom poretku. Najmarkantniji nagoveštaj takve prakse bio je događaj od pre 6 godina kada su se na građanskim protestima pojava vešala sa lutkom koja je asocirala na predsednika Srbije povodom čega su se oglasili i tadašnja premijerka i svi članovi Vlade kvalifikujući to kao poziv na ubistvo predsednika i na nasilnu promenu ustavnog uređenja.
Tada su ignorisali činjenicu da su u mnogim zemljama tokom protesnih skupova kao rekviziti često koriste vešala, giljotine, lomače. Na drveću, zgradama i mostovima su visile obešene a na ulicama su na lomačama paljene lutke predsednika Vlada Velike Britanije, Nemačke, Češke, predsednika SAD, Francuske i kralja Španije i mnogih drugih a da u tome nije prepoznat napad na ustavno uređenje.
Sada vlast ignoriše obavezu da postupa u skladu sa opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i značajem koji prava na slobodu izražavanja i okupljanja imaju u demokratskom društvu i „zaboravlja“ da ih ne sme ih dovoditi u pitanje samo zato što postupci ili izjave oponenata nisu prijatni nekom „sa vrha“.
Analiza sudskih epiloga krivičnih prijava za pozivanje na nasilno rušenje ustavnog uređenja pokazuje da je većina njih neosnovana. Osuđujućih presuda je malo, samo nekoliko, a pri tom su sve sem jedne donete na osnovu sporazuma o priznanju krivice zaključenog tokom pritvora. Činjenica da je tužilaštvo u poziciji da, bilo pretnjom produžavanja pritvora bilo obećanjem momentalnog puštanja na slobodu i samo uslovne osude, lako iznudi takav „sporazum“ čini vrednost priznanja vrlo relativnom. A pogotovo kad se zna da se u slučajevima u kojim okrivljeni ne priznaju delo pa se vode sudski postupci, velika većina završi oslobađajućom presudom.
Nema mesta za iluziju o razlogu očigledno pogrešnog kvalifikovanja postupaka i izjava oponenata kao krivičnih dela. Mada definicija krivičnog dela iz člana 309 Krivičnog zakonika jeste „fluidna“ to nije razlog. U osnovi očigledno zlonamernog kvalifikovanja je nakaradna predstava vladajuće „elite“ koja doživljava „ustavno uređenje“ kao sopstvenu punu kontrolu nad državom i društvom. Odbija da razume da je ustavno uređenje nešto mnogo važnije od njenih funkcija, sinekura, fotelja, da je ono normativni okvir organizacije države koji utvrđuje podelu vlasti i garantuje osnovna prava i slobode građana i fundamentalne principe političkog i društvenog života, vladavinu prava i demokratiju a da su ljudska prava bitan, osnovni element ustavnog uređenja. I kršeći ta prava, maltretirajući ljude, sama, kontinuirano, ruši ustavno uređenje.
Peščanik.net, 05.01.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Ko slaba rešenja popravlja gorim? - 25/04/2026
- Šta je govorio sudija Falkone? - 18/04/2026
- Još jedan u nizu loših nacrta zakona - 11/04/2026
