Upravo je započelo redovno godišnje zasedanje Sabora Srpske pravoslavne crkve (SPC). A uprkos evidentnom nastojanju crkvenog vrha da je koliko god je moguće marginalizuje jedna od tačaka dnevnog reda je privukla veliku pažnju šire javnosti.
Interesovanje javnosti za definitivno odlučivanje u postupku protiv vladike žičkog kom je prethodno već oduzeto upravljanje eparhijom nije slučajno. Iako je crkvena komisija vladiku osumnjičila za navodne finansijske nepravilnosti u upravljanju crkvenom imovinom, veliki deo javnosti uveren je da je pokretanje postupka motivisano političkim razlozima. Jer iako bi povodom sumnji kakve su navedene to bilo očekivano i logično, ipak nema nikakvog paralelnog krivičnog postupka a i kanonski postupak je pokrenut nakon što je vladika prethodno podržao studentske proteste i osudio brutalno nasilje koje je vlast provela nad građanima i studentima. To je crkveni vrh, više nego ikad blizak vlasti, doživeo kao bitno odstupanje od zvaničnog stava SPC.
Upravo zbog uverenja da je pozadina postupka politička, predstavnici vernika eparhije i studenata u blokadi su i formalno Saboru SPC uputili zahtev da se slučaj vrati u okvire kanonskog prava i pitanje – kome je u interesu da smenjuje vladiku?
U senci postupka, iako su sa njim u vezi, mogle su ipak potpuno ostati neke druge stvari nesumnjivo velikog opšteg značaja, vredne pažnje. Tako bi i bilo da na njih nedavno, posredstvom medija, nije upozorio brat jednog od najbližih saradnika suspendovanog vladike, arhimandrita, nekadašnjeg finansijskog sekretara eparhije, obavestivši javnost da je njegov brat već mesecima u svojevrsnoj izolaciji, pod strogim nadzorom, u jednom crkvenom objektu. Oduzet mu je mobilni telefon, onemogućeno mu je kretanje bez pratnje. Retke porodične posete nisu proticale bez kontrole, razgovor se odvijao samo u prisustvu monaha koji je zadužen da ga prati. Budući da mu je uskraćen telefon, brat nije imao mogućnost da ga direktno pozove, morao je pozvati monaha koji bi uključio svoj telefon na spikerfon i tek tako je moglo da se razgovara. A kasnije je čak i takav kontakt onemogućen. U poslednjem pokušaju da komunicira dobio je kratku, šokantnu SMS poruku da njegov brat „nema blagoslov da prima posete i sve mora da sačeka završetak Sabora“.
O čemu se radi?
Tretman koji je opisan neizbežno asocira na neko od krivičnih dela iz grupe dela protiv ljudskih prava (Glava XIV Krivičnog zakonika) – protivpravno lišenje slobode (član 132), prinuda (član 135) ili zlostavljanje (član 137). Ova dela se gone po službenoj dužnosti i fabulozna situacija bi zaista morala biti predmet pažnje nadležnog javnog tužioca i odgovarajuće provere. Možda bi neko tokom provere pokušao da stvar pravda pristankom na maltretman. Mada Krivični zakonik Srbije ne predviđa pristanak na posledicu kao osnov za isključenje protivpravnosti (koja je apsolutno bitan element krivičnog dela), sudska praksa ga bar u nekim slučajevima prihvata. Ali dve stvari čine pozivanje na „pristanak“ veoma neubedljivim. Pristanak mora biti potpuno slobodan, dobrovoljan – što kad ga daje monah, lice zakleto na poslušnost, nije verovatno. Uz to postojanje pristanka potpuno isključuje potrebu pozivanja na nepostojanje „blagoslova“.
Ograničavanja osnovnih ljudskih prava ne mogu se pravdati nikakvim pravilima crkvenog, kanonskog prava. Čak i da takva pravila na papiru postoje, zbog suprotnosti sa imperativnim odredbama državnog prava ona ne bi smela biti primenjivana. A Ustav SPC, koji uređuje kanonski disciplinski postupak (Glava III, članovi 214-224), ne poznaje mere poput ograničenja slobode kretanja, prinudnog boravka u crkvenom objektu ili zabrane komuniciranja.
Zato ovaj pojedinačan primer zapravo ima veliki opšti, načelan značaj. On na alarmantan način otvara pitanje faktičkog odnosa i crkve i države prema jednom od najosnovnijih ljudskih prava – pravu na ličnu slobodu.
Ljudska prava zajemčena Ustavom Srbije primenjuju se neposredno. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu ni zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava.
Ustav (član 27) je izričit: „Svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.“ Shodno tome, lišiti čoveka slobode mogu i smeju, pod zakonom predviđenim uslovima, samo sud, tužilaštvo i policija, ne crkva ili bilo ko drugi.
Građani imaju pravo, želju i prirodnu potrebu da veruju u ustavne garancije, u to da garantovane slobode i prava mogu uživati slobodno, nesmetano, da im za to ne treba ničije odobrenje ni „blagoslov“. Neupitna obaveza svake iole ozbiljne državne vlasti je da svakom građaninu to obezbedi. I ako zbog bilo kakvih interesa zatvara oči pred bilo čijim postupcima kojim se te slobode i prava krše, ograničavaju ili uslovljavaju – ona sama sebe delegitimizuje.
Peščanik.net, 16.05.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Blagoslov - 16/05/2026
- Besprizorna instrumentalizacija smrti - 09/05/2026
- Licemerno poigravanje sa izbornim uslovima - 06/05/2026
