Rusi i Ukrajinci: nejednaka braća

Predgovor iz autorove knjige „Rusi i Ukrajinci: nejednaka braća. Od srednjeg veka do danas“, prevela sa nemačkog Ranka Gašić, Biblioteka XX vek, 2023.

Na poluostrvu Krim 27. februara 2014. godine iznenada su se pojavile ruske oružane jedinice, bez oznaka vojnih činova i ranga na uniformama. Zaposeli su Parlament i vladine zgrade ove autonomne republike u sastavu Ukrajine, i postavili novu vladu. Na jednom problematičnom referendumu organizovanom 17. marta, navodno se 96,8% glasača izjasnilo za „ponovno ujedinjenje Krima sa Rusijom“. Nekoliko dana kasnije Krim je zvanično postao deo Ruske¹ federacije (rus: Российская Федерация). Prvi put posle Drugog svetskog rata, jedna evropska država je anektirala deo teritorije susedne države. To je bio eklatantan prekršaj međunarodnog prava i više bilateralnih i međunarodnih sporazuma kojima je Rusija garantovala teritorijalni integritet Ukrajine.

U martu i aprilu 2014. godine oružane trupe pod kontrolom Rusije, koja ih je obilno snabdevala oružjem i ljudstvom, zaposeli su delove Donjeckog basena (Donbasa), industrijske oblasti na jugoistoku Ukrajine, i proglasile Narodnu republiku Donjeck i Lugansk. Ukrajinska armija je intervenisala, da bi ponovo uspostavila unutrašnji i spoljni suverenitet države i sprečila dalji gubitak teritorija. Međunarodna javnost bila je uznemirena kada su separatističke snage greškom oborile avion kompanije Malaysian Airlines sa 298 putnika. Kada su se separatisti suočili sa snažnim otporom, teško naoružane jedinice ruske vojske direktno su intervenisale, u avgustu 2014. Tada je ovaj sukob poprimio karakter neobjavljenog rusko-ukrajinskog rata. Do kraja 2016. godine, rat je odneo skoro 10 000 ljudskih života, više od 2,5 miliona ljudi bilo je naterano u bekstvo, a veliki delovi Donbasa bili su razoreni. U maju 2014. godine za predsednika Ukrajine izabran je Petro Porošenko, a parlamentarni izbori u oktobru iste godine doveli su do formiranja ukrajinskog prozapadno orijentisanog parlamenta. Krvoproliće je moglo biti zaustavljeno kad je u februaru 2015. godine dogovoreno primirje, ali su u jugoistočnoj Ukrajini sukobi nastavljeni i sve više ljudi je stradalo. Rat se pretvorio u „zaleđeni konflikt“ u situaciji u kojoj Ukrajina nema kontrolu nad delom svoje državne teritorije.²

Kada sam pre više od dvadeset godina počeo da se bavim istorijom rusko-ukrajinskih veza, oružani konflikt između Rusije i Ukrajine izgledao je krajnje neverovatno. Protiv toga govorila je njihova jezička, verska i kulturna srodnost, njihova privredna i demografska isprepletenost i uglavnom beskonfliktni svakodnevni suživot Rusa i Ukrajinaca.

Nekoliko godina pre toga raspao se Sovjetski Savez i na političkoj karti Evrope iznenada se pojavilo petnaest nezavisnih država, u granicama petnaest nekadašnjih sovjetskih republika. Najmnogoljudnije među njima bile su Ruska federacija i Ukrajina. Sovjetski Savez je u javnosti uglavnom izjednačavan sa Rusijom i izgledalo je da je nova ruska država preuzela njegovo nasleđe, iako je imala samo polovinu stanovništva od onog koje je imao SSSR. O Ukrajincima se uglavnom malo znalo ili su smatrani delom ruske nacije. U početku se verovalo da će Zajednica nezavisnih država preuzeti ulogu Sovjetskog Saveza kao merodavna evroazijska sila, i da će se njoj pridružiti srodni istočnoslovenski narodi, među njima i Ukrajinci. Međutim, brzo se pokazalo da je Ukrajina insistirala na svojoj nezavisnosti, a Rusija nije bila spremna da je prizna kao nezavisnu državu i posebnu naciju.

Neočekivani nastanak ove dve države pobudio je moje interesovanje za istoriju njihovih međusobnih odnosa. To je i bilo logično, pošto sam se već dugo bavio istorijom Rusije i Ukrajine. Postavio sam sebi pitanje o istorijskim pretpostavkama njihovih odnosa i o uticaju isprepletene istorije (histoire croisée) dva naroda na te odnose.

O ovim temama nije bilo saglasnosti ni između političara, ni između ruskih i ukrajinskih istoričara. Nakon što je u Sovjetskom Savezu istorija multinacionalne imperije bila usklađena sa dogmom o prijateljstvu naroda, izgrađeni su nacionalni istorijski narativi koji su se delom oslanjali na predrevolucionarnu istoriografiju. Ruski i ukrajinski istorijski narativ bili su u najvećem delu nekompatibilni, i uopšte se nije uzimalo u obzir stanovište druge strane. U Rusiji je u prvom planu bila istorija imperije kojom su dominirali Rusi, i malo ko se uopšte bavio ukrajinskom istorijom, a u Ukrajini je fokus bio isključivo na istoriji sopstvene nacije.

Tako je nastala potreba da se posreduje između istoričara ove dve zemlje, da se iznesu stavovi obe strane i razjasne nesporazumi. To je bio cilj transatlantskog istraživačkog projekta The Russian Ukrainian Encounter, u kome sam učestvovao sredinom 1990-ih, zajedno sa trojicom kolega iz SAD. Na dve održane konferencije, u Kelnu i u Njujorku, istoričarke i istoričari iz Rusije, Ukrajine, SAD, Kanade i Nemačke diskutovali su o ukrajinsko-ruskim vezama od srednjeg veka do danas.³ Dijalog između ruskih i ukrajinskih istoričara već tada nije bio jednostavan. Prekinut je zbog oružanog sukoba u Ukrajini.

Danas je ova tema postala neočekivano aktuelna. Postavljaju se nova pitanja, koja se odnose na istorijske pretpostavke rusko-ukrajinskog sukoba. To nosi u sebi opasnost od naknadne projekcije aktuelnog spora u prošlost, od konstrukcije uzroka koji navodno neminovno dovode do rata. Međutim, ovakva direktna uzročna veza ne može se dokazati. Od 1992. godine stalno je bilo problema kako u bilateralnim privrednim i političkim odnosima, tako i na planu diskursa kojim je jedna sredina predstavljala drugu. Ipak, ne može se zaključiti da je aktuelni oružani sukob proizašao iz mnogo ranije nastalih preduslova. On je posledica događaja koji su usledili posle Evro-Majdana, ukrajinske revolucije u zimu 2013-2014. godine.

Ipak, smatram da istorija rusko-ukrajinskih odnosa može doprineti razumevanju aktuelnog konflikta. Veliko nepoznavanje istorije Ukrajine dovelo je do pogrešnih ocena i nerazumevanja u javnosti i u politici. Tako, mnogi ne uzimaju za ozbiljno nezavisnu ukrajinsku državu, shvataju i dalje Ukrajinu kao deo ruske nacije, i ne priznaju da Ukrajinci imaju sopstveni jezik, kulturu i istoriju. Na ovaj način, nehotično se preuzima rusko gledište, koje je već dva veka bilo dominantno.

Od 18. veka pojavljuje se u rusko-ukrajinskim odnosima asimetrija, koja je kulminirala u 19. veku kada je Rusija „Maloruse“ (kako su tada Ukrajinci zvanično nazivani) smatrala delom „sveruskog“ naroda, i negirala postojanje njihove posebne istorije. Od tada su Ukrajinci u očima Rusa, kao i zapadnih savremenika, bili deo ruske nacije. Zato je važno imati uvid u ranije epohe, u kojima su istorije Rusije i Ukrajine tekle odvojenim putevima, i Ukrajina imala svoje jasno određeno mesto na mentalnoj mapi Evrope. Zbog toga se srednjovekovna i rana moderna istorija visoko vrednuju u ukrajinskoj kulturi sećanja. Ukrajina nije nastala tek 1991, već je imala dugu istoriju koja je tekla delom odvojeno od Rusije, a delom zajedno sa njom.

Ova knjiga prati metodološki pristup poznat kao „ukrštena“ ili „prepletena“ istorija, što znači da se obrađuju međusobne veze, transferi, kontakti i sukobi država, društava, nacija i kultura.⁴ Posebnu pažnju posvećujem prožimanju ideja, percepcija, istorijskih narativa, kulturâ sećanja i politikâ istorije. S druge strane, postavljam i pitanja o procesima razdvajanja, distanciranja, i zasebnom putu razvoja. Na ovaj način se može izložiti histoire croisée rusko-ukrajinskih odnosa kao interakcija prepletanja i raspletanja. Pri tom, svakako, nije uvek jasno ko se s kim i šta se s čim prepliće. Pojmovi „ruski“ i „ukrajinski“ podložni su stalnoj promeni, menjaju sadržaj i bivaju zamenjeni drugim pojmovima, i klasifikacija ovih pojmova nije uvek jednoznačna. Da bi se napravila razlika u odnosu na esencijalističke predstave o linearnom toku formiranja nacije, potrebno je uzeti u obzir hibridne pojavne forme, višestruke i situacione identifikacije. Nacionalne kategorije su bile u konkurenciji sa imperijalnim, regionalnim, verskim i socijalnim faktorima, ili u vezi sa njima. Da ne bih izazvao zabunu, u daljem tekstu koristim savremene pojmove „ruski“ (русский/россиянский) i „ukrajinski“, iako se pomenuta razlikovanja moraju imati u vidu.⁵

Knjiga je hronološki podeljena. Na početku se objašnjava naslov: Rusi i Ukrajinci se vekovima smatraju bratskim narodima, pri čemu su Rusi uglavnom imali ulogu „velikog brata“ (prvo poglavlje). Istorija oba „brata“ počela je u „zajedničkoj kolevci“ srednjovekovne Kijevske Rusije, oko čijeg nasleđa se oni do danas spore (drugo poglavlje). Usledila je duga faza razdvajanja i samostalnog razvoja, koja je započela sa upadom Mongola u 13. veku i trajala do 17. veka (treće poglavlje). Nakon toga je usledila epoha približavanja, praćena integracijom većine Ukrajinaca u Rusko (Россиянское) carstvo i sve većim prožimanjem ukrajinskog i ruskog društva i kulture (četvrto poglavlje). Naredno poglavlje je posvećeno formiranju obe ove „zakasnele nacije“, koje se odvijalo u tesnoj interakciji, i nije bilo dovršeno sve do kraja Ruskog carstva, a traje i danas. U šestom poglavlju obrađeni su asimetrični rusko-ukrajinski odnosi u Ruskom carstvu 19. i ranog 20. veka u politici, društvu i kulturi, kao i njihove uzajamne percepcije. U izlaganju perioda od 1917. do 1921. istoriju ruske revolucije dopunjujem istorijom ukrajinske revolucije, koja je dovela do brze emancipacije „malog brata“ (sedmo poglavlje). Promenljivi rusko-ukrajinski odnosi u okviru Sovjetskog Saveza predmet su narednog poglavlja, koje posebnu pažnju poklanja spornom pitanju „ukrajinizacije“ 1920-ih godina, masovnoj gladi 1932/33. i kolaboraciji Ukrajinaca i Rusa sa nacionalsocijalističkom Nemačkom u Drugom svetskom ratu. Deveto poglavlje posvećeno je postsovjetskoj istoriji Rusije i Ukrajine, sve do rusko-ukrajinskog rata. U epilogu govorim o promenama zapadnih percepcija Ukrajine i Rusije u toku istorije (deseto poglavlje).

Do sada ne postoji monografija o ukupnom kompleksu rusko-ukrajinskih odnosa. Ja sam lično napisao dva „pripremna“ rada: jedan kratak prikaz problema (2003), i monografiju u kojoj sam rusko-ukrajinske odnose prikazao na primeru života i rada jednog rusko-ukrajinskog bračnog para i njihovih naučnih radova (2012).⁶ U daljem tekstu pozivam se na obe ove publikacije, pri čemu po pravilu ne obeležavam autocitate. Isto važi za sve moje radove o istoriji Rusije i Ukrajine.

Među istraživačkim radovima koji su mi najviše koristili, treba pomenuti zbornike radova na engleskom, ruskom i ukrajinskom jeziku, koji se bave istorijom rusko-ukrajinskih odnosa.⁷ Zenon Kohut, Mirja Leke, Aleksej Miler, Johanes Remi, Serhij Plohi, Dejvid Sonders, Miroslav Škandrij i Roman Šporluk objavili su značajne studije o pojedinim periodima i aspektima ove istorije.⁸ Za opštu istoriju Rusije i Ukrajine, upućujem na relevantne celokupne preglede istorije čiji su autori Karsten Gerke, Hajko Hauman, Manfred Hildermajer, Džefri Hosking, Ditmar Nojtac, kao i na Cambridge History of Russia, odnosno na radove Kerstin S. Jobst, Andreasa Kapelera, Pola R. Magočija, Oresta Subtelnija, Serhi Plohija, Endru Vilsona i Serhi Jekelčika (o istoriji Ukrajine).⁹ Najvažniju opštu literaturu u pojedinim poglavljima navodim paušalno, dok su samo citati po pravilu navedeni potpuno. Naslovi su u celini navedeni samo prilikom prvog pominjanja, a u nastavku u skraćenoj formi. Upućujem samo na literaturu na nemačkom i engleskom jeziku, sa malobrojnim izuzecima, i ne osvrćem se na istraživačke radove na ruskom i ukrajinskom jeziku.

Zahvaljujem velikom broju koleginica i kolega sa kojima sam dugo imao razmenu mišljenja, za njihove podsticaje, kritike i instrukcije, u prvom redu Manfredu Aleksanderu, Kristofu Augustinoviču, Viktoru Brehunenku, Karsten Gerke, Marku fon Hagenu, Gvidu Hausmanu, Jaroslavu Hricaku, Berijesu Kuzmaniju, Aleksandru Lavrovu, Alekseju Mileru, Mihaelu Mozeru, Juriju Miciku, Tanji Penter, Serhi Plohiju, Andreasu Reneru, Angeli Rustemajer, Gerhardu Simonu, Frenku E. Sajsinu, Rikardi Vulpius, Mariji Vakunig, Veroniki Vendland, Alojzu Voldanu, i pokojnim Otu Danu i Hans Joakimu Torkeu. Zahvaljujem takođe gospođi Terezi Leve Baners i gospođi Rozmari Majer iz izdavačke kuće C. H. Beck na dobroj saradnji.

Kratak predgovor novom, proširenom izdanju (2023)

Agresija Rusije na Ukrajinu, koja je započela 24. februara 2022. godine, pokidala je mrežu međunarodnih odnosa, duboko uzdrmala celi evropski kontinent i ozbiljno narušila odnos između ove dve zemlje i ova dva naroda. Promenio se i naš pogled na istoriju rusko-ukrajinskih odnosa, kojom se ova knjiga bavi. Knjiga je prvi put objavljena 2017. godine i obuhvatila je događaje do kraja 2016. godine, kada napad Rusije na Ukrajinu nije mogao da se predvidi. Ovom, novom izdanju dodao sam poglavlje u kojem pratim događaje do avgusta 2022. godine i pokušavam da protumačim ovaj ruskom agresijom započet rat. Međutim, knjigu nisam preradio da bi izlaganje vodilo prema aktuelnom ratu, da bi poslužilo kao predistorija rata. To bi bilo pogrešno već i zato što agresorski rat iz 2022. godine, kako ga ja razumem, ne može da se objasni kao neizbežan krajnji ishod viševekovnih rusko-ukrajinskih odnosa, već samo kao događaj koji su izazvali kontingentni faktori i Vladimir Putin.

Zato ostavljam tekst prvog izdanja neizmenjen. On osvetljava istorijsku pozadinu i obuhvata početak rusko-ukrajinskog rata u proleće 2014. godine, kada je Rusija, protivno međunarodnom pravu, anektirala Krim, i prve sukobe u Donbasu koje je takođe izazvala Rusija. Rat Rusije protiv Ukrajine predstavlja kraj veoma promenljive istorije odnosa dva „nejednaka brata“. Deveto poglavlje nosi naslov s upitnikom „Neprijateljska braća?“, a naredno poglavlje daje odgovor na ovo pitanje: od braće su postali neprijatelji. Poslednje poglavlje, „Rusija, Ukrajina i Evropa“, delimično sam preradio. Podrazumeva se da izlaganje o agresorskom ratu iz 2022. godine ima privremeni karakter, te da će ga novi događaji i novi izvori učiniti zastarelim.

Zahvaljujem Martinu Maleku i Volfgangu Mileru na značajnim sugestijama i ispravkama, a Matijasu Hanslu i Kler Zander iz izdavačke kuće C. H. Beck na dobroj saradnji.

Beleška o piscu

Andreas Kapeler (Andreas Kappeler, 1943) je švajcarski istoričar, profesor emeritus na Odeljenju za istoriju istočne Evrope na Univerzitetu u Beču. Od 2016. godine Kapeler je odgovorni urednik jednog o najvažnijih časopisa posvećenih istraživanju Istočne Evrope – Godišnjak za istoriju Jugoistočne Evrope (Jahrbücher für Osteuropäische Geschichte). Glavno područje njegovog rada je istorija Rusije i naroda koji su bili u njenom sastavu. Priznati je stručnjak za istoriju muslimana u Rusiji i centralnoj Aziji.

Kapeler je od 1996. godine inostrani član Nacionalne akademije nauka Ukrajine i Čuvaške akademije nauka, a 2001. godine postao je član Austrijske akademije nauka. Od Čuvaškog državnog univerziteta u Čeboksariju (Ruska Federacija), dobio je 2007. godine zvanje počasnog doktora nauka.

Po jednu monografiju Kapeler posvetio je istorijama Rusije i Ukrajine: Istorija Rusije (Russische Geschichte,Beck, München 2016, 7. izdanje) i Kratka istorija Ukrajine (Kleine Geschicthe der Ukraine, Beck, München 2022, 8. izdanje).

Sadržaj

Predgovor
Kratak predgovor novom, proširenom izdanju (2023)
Prvo poglavlje: SLOGA I SUKOB U PORODICI
„Veliki“ i „mali brat“
Velikorusi i Malorusi
Drugo poglavlje: ZAJEDNIČKA KOLEVKA KIJEVSKE RUSIJE
Spor oko nasleđa među istoričarima
Spor oko nasleđa među političarima
Treće poglavlje: MONGOLI I POLJACI – AZIJA I EVROPA. Braća polaze različitim putevima (od 14. do 17. veka)
Danilo od Galicije-Volinije i Aleksandar Nevski
Uspon Moskve i stvaranje Carstva
Ukrajina pod litvanskom i poljskom vlašću
Ukrajinski Kozaci i revolucija 1648. godine
Jaka država – liberalno orijentisano društvo, tvrđava pod opsadom – evropska orijentacija
Četvrto poglavlje: PRIBLIŽAVENJA UKRAJINE RUSIJI. Integracija „Malorusa“ u Imperiju careva (od 17. do ranog 19. veka)
Sporazum u Perejaslavu i početak vladavine Rusije nad Ukrajinom
Petar Veliki, Mazepa i kraj ukrajinskog kozaštva
Ukrajinizacija ruske kulture
Feofan Prokopovič
Ekspanzija Rusije na Crno more i na Ukrajinu na desnoj obali
Rusi otkrivaju Malorusiju oko 1800. godine
Peto poglavlje: DVE „ZAKASNELE“ NACIJE. Procesi izgradnje nacija u predmodernom razdoblju
Varijante ruske nacionalne svesti u prvoj polovini 19. veka
Ukrajinski izazov i ruski odgovor
Ruski imperijalni nacionalizam i kriza procesa izgradnje ukrajinske nacije
Šesto poglavlje: ASIMETRIČAN ODNOS. Rusi i Ukrajinci u Ruskom carstvu u 19. i ranom 20. veku
Ruski grad – ukrajinsko selo
Hijerarhija kultura
Uzajamne percepcije
Akulturacija i dvostruki identitet
Da li je Ukrajina bila kolonija Rusije?
Sedmo poglavlje: RUSKA I UKRAJINSKA REVOLUCIJA
Ruska revolucija (februar 1917 – mart 1918)
Ukrajinska Centralna rada i njen odnos prema Petrogradu
Ukrajinska narodna republika između „crvenih“ i „belih“ Rusa u građanskom ratu
Zašto su boljševici uspeli da pobede u građanskom ratu i da zavladaju najvećim delom Ukrajine?
Osmo poglavlje: RUSI I UKRAJINCI U SOVJETSKOJ „PORODICI NARODA“
Osnivanje ukrajinske i ruske sovjetske republike
Korenizacija i ukrajinizacija
Ukrajinski nacional-komunizam
Industrijalizacija, prinudna kolektivizacija i glad
Sovjetski patriotizam, prijateljstvo među narodima i povratak „velikog brata“
Veliki otadžbinski rat ili oslobodilačka borba protiv Sovjeta
Od „porodice naroda“ do sovjetskog naroda
Rusija i Ukrajina kao grobari Sovjetskog Saveza
Deveto poglavlje: NEPRIJATELJSKA BRAĆA? Sukob između dve postsovjetske države
Nezavisnost Ukrajine i reakcija Rusije
Kontroverze i kompromisi
„Narandžasta revolucija“ 2004: Juščenko, Janukovič i Putin
Evro-Majdan revolucija
Vojni pohod Rusije – pokušaj tumačenja
Putinova obrazloženja kojima je pravdao aneksiju Krima
Deseto poglavlje: NEPRIJATELJI UMESTO BRAĆE: RAT RUSIJE PROTIV UKRAJINE. Ukrajina i Rusija u prvoj fazi rata (od 2014. do 2021. godine)
Agresorski rat Rusije protiv Ukrajine 2022. godine
Zapadne države su pružile Ukrajini obimnu finansijsku podršku
Putinova obrazloženja rata
Jedanaesto poglavlje: RUSIJA, UKRAJINA I EVROPA

Biblioteka XX vek, novembar 2023.

Peščanik.net, 25.11.2023.

UKRAJINA

1. Razlikujem pojmove российский, koji se odnosi na nadetničku državu, i русский, koji se odnosi samo na Ruse kao etničku grupu. Vidi objašnjenje na strani 29.
2. Za najnovije događaje vidi: Andreas Kappeler: Kleine Geschichte der Ukraine, 4. Aufl, München 2014, 334-382; Katharina Raabe, Manfred Sapper (Hg.): Testfall Ukraine. Europa und seine Werte, Berlin 2015; Manfred Sapper et al. (Hg.): “Zerreißprobe. Ukraine: Konflikt, Krise, Krieg” in: Osteuropa Bd. 64 (2014), H. 5-6); isti, (Hg.): “Gefährliche Unschärfe. Russland, die Ukraine und der Krieg im Donbass” in: Osteuropa Bd. 64 (2014), H. 9-10); Analiza o Ukrajini na: http://www.laender analysen.de/ukraine/; Markus Wehner: Putins kalter Krieg. Wie Russland den Westen vor sich hertreibt, München 2016; Andrew Wilson: Ukraine Crisis: What it Means for the West, New Haven 2014.
3. Rezultati projekta publikovani su u dva zbornika radova: Andreas Kappeler, Zenon E. Kohut, Frank E. Sysyn, Mark von Hagen (eds.): Culture, Nation, and Identity. The Ukrainian Russian Encounter (1600-1945), Edmonton u. a. 2003; Peoples, Nations, Identities. Selected Papers from the Fourth Workshop, September 21-23, 1995, New York 1996 (The Harriman Review Bd. 9, 1-2).
4. Up. Andreas Kappeler: Russland und die Ukraine. Verflochtene Biographien und Geschichten, Wien u. a. 2012, 16 i dalje (sa dalje navedenom literaturom).
5. O tome videti opširnije u 1. poglavlju.
6. Andreas Kappeler: “Great Russians” and “Little Russians”. Russian Ukrainian Relations and Perceptions in Historical Perspective, Seattle 2003 (The Donald W. Treadgold Papers in Russian, East European, and Central Asian Studies No. 39); isti.: Russland und die Ukraine.
7. Kappeler u. a. (Hg.), Culture; Peter J. Potichnyj u. a. (Hg.): Ukraine and Russia in their Historical Encounter, Edmonton 1992; Россия – Украина: история взаимоотношений, Москва 1997; Россия и Украина на перекрестках истории. Пособие для учителей истории, Москва 2012; Україна і Росия в історичний ретроспективі, том 1-3, Кийв 2004.
8. Zenon E. Kohut: Russian Centralism and Ukrainian Autonomy. Imperial Absorption of the Hetmanate 1760 s–1830 s, Cambridge (Mass.) 1988; Mirja Lecke: Westland. Polen und die Ukraine in der russischen Literatur von Puškin bis Babel’, Frankfurt a. M. 2015; Aleksej Miller: The Ukrainian Question. Russian Nationalism in the 19th Century, Budapest 2003; Serhii Plokhy: The Origins of the Slavic Nations: Premodern Identities in Russia, Ukraine, and Belarus, New York u. a. 2006; isti.: Ukraine and Russia. Representations of the Past, Toronto u. a. 2008; Johannes Remy: Brothers or Enemies: The Ukrainian National Movement and Russia from the 1840 s to the 1870 s, Toronto u. a. 2016 (zahvaljujem autoru koji mi je stavio na raspolaganje jednu fasciklu iz svoje knjige); David Saunders: The Ukrainian Impact on Russian Culture 1750–1850, Edmonton 1985; Myroslav Shkandrij: Russia and Ukraine. Literature and the Discourse of Empire from Napoleonic to Postcolonial Times, Montreal u. a. 2001; Roman Szporluk: Russia, Ukraine, and the Breakup of the Soviet Union, Stanford 2000.
9. Naslovi ovih radova nalaze se u spisku literature.