Radio emisija 02.04.2010, govore: ekonomista Miodrag Zec, novinar Senad Pećanin, Bojan Bajić iz Naše stranke, Maja Stojanović iz Inicijative mladih za ljudska prava, godišnjica opsade Sarajeva

Svetlana Lukić: Na naslovnoj strani lista Danas bile su dve vesti, jedna je da je skupština usvojila Deklaraciju o Srebrenici, a druga da je u Hadronovom kolajderu, koji se nalazi 100 metara ispod švajcarsko-francuske granice, obavljen prvi sudar subatomskih čestica u pokušaju da se stvori mini-verzija Velikog praska koji je doveo do nastanka svemira. U najvećem eksperimentu na svetu, dva snopa protona krećući se u krug u suprotnim smerovima brzinom od 99,99 odsto brzine svetlosti, sudarili su se i oslobodili do sada neostvarenu energiju od 7.000 elektron volti.

Toga dana kada smo usvajali Deklaraciju o Srebrenici izveden je eksperiment koji bi mogao da dovede do novih otkrića u fizici, da nam objasni šta je to antimaterija ili tamna materija koja sačinjava četvrtinu kosmosa, koliko dimenzija postoji… možda ćemo saznati i kako smo postali – ali ovaj eksperiment nam ne moze otkriti šta smo postali… U tome nam je mnogo više pomogao prenos skupštinske rasprave o Deklaraciji o Srebrebnici. Možda bi bilo bolje da nismo ni pokretali ovo pitanje, jer je toga dana iz skupštine pokuljalo sve ono zbog čega smo kao zemlja i narod osramoćeni. Za vreme rata u Bosni, za vreme opsade Sarajeva, Žak Širak je na sastanku šefova vlada EU rekao: „Srbi su narod bez zakona i vere, to je narod razbojnika i terorista“, a Piter Justinov, glumac i ambasador UNESKO-a je napisao: „Srbi su dvodimenzionalni narod sa žudnjom za prostorom i ideologijom tako bazičnom da se može razumeti bez napora. Životinje svoje resurse koriste mnogo pametnije od ovih naopakih stvorenja koji su ljudskoj rasi pripali sa velikim zakašnjenjem.“

Paralelno sam pratila skupštinsku raspravu i eksperiment za koji su neki tvrdili da može da dovede do stvaranja crne rupe, zastrašujuće ale koja guta sve. U odnosu na to, čak i rasprava o genocidu i hapšenje Ratka Mladića mogli bi da budu nebitni. Ali sam se onda setila Kantovih reči u koje verujem više nego ikada: „I dan pre propasti sveta morao bi i poslednji zločinac biti priveden pravednoj kazni i morao bi biti uspostavljen pravni poredak koji je povredom prava izbačen iz ravnoteže.“

Sinoć smo pobedili Makabi i ušli u završnicu košarkaškog prvenstva Evrope, usput smo se Jevrejima osvetili zbog ubistva Isusa, a danas ćemo usvojiti drugu deklaraciju kojom ćemo osuditi zločine nad Srbima i tako malo bolje podneti onu koju smo doneli o Srebrenici.

Sve to je bolje objasnio Ljubomir Živkov u svom poslednjem tekstu Negde u daljini.

Svetlana Vuković (čita): Prošle zime sam u ime svog brata poslao SMS Radio Fokusu koji za mislim sto pedeset dinara prenosi pozdrave i ispunjava muzičke želje ako su ove u domenu narodnog stvaralaštva. Brat mi je telefonom izdiktirao: „Pesmom ’Negde u daljini’, peva Nada Mamula, Krsta Ivin iz Banatskog Magličeva pozdravlja Vrbas, London, Beograd i deo Banatskog Magličeva.“

Znam na koga misli u Bačkoj, Engleskoj i u Beogradu, kopka me završni deo: „Baš tako želiš – deo Magličeva?“ – „Tako želim. I svi će znati, ne vodi brigu, i koji su pozdravljeni, i koji nisu…“

Bio bih možda zaboravio ovaj pozdrav da juče nije sročen novi SMS, ovog puta u Skupštini Srbije: „Pesmom ’Negde u daljini’, peva Nada Mamula, deo Srbije izvinjava se delu Bosne i Hercegovine zbog zna se čega.“

Naoko su zaista nalik jedna drugoj, ali ima bogme i razlike: poruka iz Magličeva dobrovoljna je i iskrena; namerno je neodređena jedino u rubrici gde pozdravljeni i nepozdravljeni treba sami da se upišu; ova skupštinska nedragovoljna je (ako je dragovoljna – zašto se na nju ovoliko čekalo?! decenija je prošla od Petog oktobra!), ne bih rekao baš da je iskrena, a nejasna je od početka do kraja!

Da li mi u Srbiji za srebreničkim žrtvama žalimo prosto kao tankoćutni susedi? Ako se izvinjavamo – zašto se izvinjavamo ukoliko nismo ni na koji način bili upleteni?!

Celodnevni i celovečernji skupštinski mrcvarijum (zbog kojeg nismo gledali prenos Bajern-Mančester!) pokazao je pa ja bih rekao doživotnu – možda će postati i nasledna – privrženost Miloševićevoj mantri „Srbija nije u ratu“, tako je, braćo, u ratu su doista bili oficiri koje je Srbija plaćala, bili su građani Srbije koje je ona mobilisala, bili su dobrovoljci koje je Srbija obučavala i takođe plaćala (makar i samo kilovatima koje ukućani nisu morali da plate dogod je hranilac porodice branio srpstvo), u ratu su bili i izbegli bosanski Srbi koje je srbijanska policija ovde vijala i vraćala ih preko Drine da se tamo dobrovoljno priključe svojima tj. našima, ali sama Srbija bila je oduvek na istoj geografskoj širini i dužini, na istoj nadmorskoj visini, tu su je mnogi videli! Srbija ima alibi za 11. juli 1995. i neće da se izvinjava zbog nečega, a pitanje je i šta je to uopšte bilo, što se desilo u jednoj do tada ruku na srce nepoznatoj opštini!

Kad treba stati za vrat Ganiću Srbija se postavlja kao pravna naslednica (ili kao poslednja većinska akcionarka?) JNA, pucao si na kolonu JNA, ima da ti se sudi u Beogradu, dobro, od toga je predsednik blagoodustao, ali u tom slučaju imamo veze sa vojskom, a kad vrhovni komandant bosanskih i srbijanskih Srba (koji će u Srbiji i nakon Petog oktobra primati platu, ili penziju, svejedno) naredi priličan pokolj i zaoravanje streljanih – nismo u mogućnosti da se javimo, posle zvučnog signala ostavite poruku.

U pobedničkoj pesmi koja nakonec dobi sto dvadeset sedam glasova Srbija osuđuje zločin na način opisan u presudi Međunarodnog suda, neće Srbija da se kiti tuđim perjem i da upotrebljava reč koja ne potiče iz našeg govornog područja, u presudi pored te reči na „g“ stoji i da susedna zemlja (definisana najvišim pravnim aktom koji trijumfova na sajmu knjiga) nije pokušala da spreči nemio događaj! Da smo prejaku a tuđu reč prepisali ispalo bi da nemamo svoj stil, da ne poznajemo sinonime, pa i pojmove šire od onoga koji se svojim sedmoslovim sidrom prkosno i drsko ukotvio u presudi Međunarodnog suda. Drugo, socijalisti, koji su za vreme toga što piše u presudi Međunarodnog suda bili na vlasti tj. na usluzi despotu sahranjenom izvan mape grobalja, ne bi dali svoj bolani glas, ergo, Rezolucija ne bi dobila ni taj ubogi većinski paket akcija (51,1%) koji na jedvite jade dobi oko ponoći.

Uglavnom: presuda Međunarodnog suda koristi se kao zvučna, vizuelna i moralna kulisa! Kao sigurna takoreći kuća! Znamo da je duh u boci, ali ne moramo baš mi da ga oslobodimo! Lišili smo neke ljude života, što mi sami što naši izaslanici, ali su pre toga i oni lišili nas, i to u većem broju i načinom kudikamo brutalnijim od ovog našeg, jesmo prolili naglu i mnogu krv, mnogi je čovek pod našim kuršumima otišao pod zemlju odeven onako kako ga je smrtni čas zatekao, ali pre toga, i još pre-pre toga zar nisu oni još kako handžarisali nas i naše stare, usled čega smo jedno takoreći kolektivno posmrče! Jesmo na kraju onda i mi, onako izazvani, izazvali mnogi ropac, zaustavili smo mnoga srca, mnogima je krv prestala da teče, postala je krta i više kao smeđa, ali ako smo za dva dana možda i sklonili sa sveta sedam ili osam hiljada ljudi, to samo govori o meri našeg straha i naše predugo odlagane osvete! Zbog toga kako je ispalo slučajnog rekorda nismo valjda masovne ubice, nismo mi fašisti, nismo imali gasne komore, muslimani šta su nego Srbi – pred turskim zulumom prihvatili su tuđu veru protiv koje danas naravno nemamo ništa, ta odneli smo kompjutere u još čađavu beogradsku džamiju.

Grehota je samo što član kino-kluba DSS-a nije svojom kamerom, već korišćenom u skupštinskom mizanscenu, snimio lica onih koji su glasali za Rezoluciju: Aligrudić Miloš predložio je da se za antisrpski dokument glasa prozivkom, što bi mu pružilo priliku da napravi dokumentarac o veleizdajnicima. Lica bi se u ritmu pametno odabrane melodije smenjivala, dobro, to smo već videli u Bergmanovoj „Čarobnoj fruli“, ali ono su bili anonimni predstavnici čovečanstva, ovde bi bili ovekovečeni izrodi jednog oklevetanog kolektiva koji od međunarodne pravde diže ruke i kome preostaje još jedino umetnička istina.

Svetlana Lukić: Čuli ste tekst Ljubomira Živkova Negde u daljini, a u noći između 31. marta i 1. aprila na platou ispred Skupštine Srbije aktivisti i aktivistkinje Inicijative mladih za ljudska prava ispisali su sprejom na trotoaru “ta teška strana reč genocid”. Onda je došla policija, odvela nekoliko aktivista i držala ih cele noći u policijskoj stanici Stari grad. Među njima je bila i direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Maja Stojanović.

Maja Stojanović: Aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava su prošle noći na platou ispred Skupštine Srbije crvenim sprejem napisali poruku “ta teška strana reč genocid”. Oko 30 aktivista je na ovaj način htelo da pošalje poruku poslanicima u Skupštini Srbije vezano za Deklaraciju o zločinu u Srebrenici koja je usvojena pre neki dan. Smatramo da je bilo neophodno da se u samoj Deklaraciji nađe reč genocid. Na ovaj način jesmo uprljali pločnik ispred Narodne skupštine Srbije, ali smatramo da prljajući pločnik mi ustvari peremo ono što je Srbija učinila u prošlih nekoliko dana. Smatramo da je neophodno da se ukaže na to da postoje nove generacije u Srbiji koje će imati drugačiji odnos prema žrtvama i koje će se na drugačiji način odnositi prema genocidu u Srebrenici, za čije sprečavanje jeste odgovorna državna politika Srbije. Iako smo programski direktor Dragan Popović i ja ostali da objasnimo policiji zašto smo organizovali akciju i da preuzmemo odgovornost, policija je pronašla i privela još sedmoro aktivista koji su učestvovali u akciji.

Dok smo čekali ispred Skupštine da nam objasne šta je ustvari razlog zadržavanja svih aktivista Inicijative prišla su nam i tri pripadnika žandarmerije. Oni su počeli da se veoma grubo ponašaju, rekli su nam da stanemo u vrstu i spustimo ruke. Jedan od njih je meni izbio rukom cigaretu iz usta i na svu sreću pripadnici običnih policijskih snaga su sprečili da ovaj incident preraste u nešto gore. Sat vremena kasnije došla su policijska vozila, nama je naređeno da uđemo u njih kako bi nas sproveli u stanicu policije. Nadležna osoba koja nas je tamo primila takođe nije imala odgovor na pitanje zbog čega smo privedeni i koje je to krivično i prekršajno delo za koje oni sumnjaju da smo počinili. Rečeno nam je da nismo lišeni slobode, s druge strane, dali su nam papir koji je trebalo da potpišemo, a papir se odnosio na prava lica lišenih slobode. Policajac koji nas je ispitivao je rekao da je kontaktirao tužioce i da mu je tužilac rekao da od nas uzme izjave u svojstvu građana. Kada su nam oduzeli sprejeve na samoj potvrdi je pisalo da se oni uzimaju kao dokaz o izvršenju krivičnog dela. Naravno, na postavljeno pitanje ponovo nismo dobili odgovor o kakvom se krivičnom delu radi. Ono što je isto važno napomenuti je da su policajci tokom tih pet sati iznosili svoje političke stavove. Rekli su nam da Inicijativa gazi našu zemlju, da joj nikada neće oprati obraz, da je Haški tribunal politički sud. Aktivisti su pušteni iz stanice policije oko 7 ujutru. Rekli su nam da će sve izjave biti prosleđene tužiocu i da će on videti šta sa njima da radi. Ono što je nama očigledno je da ponašanje policije treba ispitati i utvrditi da li su aktivisti te noći protivpravno zadržani. Smatramo da pripadnici policije ne smeju ni u jednom trenutku da na osnovu svojih ličnih stavova privode i obračunavaju se sa svojim neistomišljenicima. Nadam se da će Ministarstvo policije sprovesti unutrašnju istragu, a mi smo već pokrenuli postupak pred ombudsmanom i nadamo se da će na osnovu ovih činjenica i on preispitati rad policije. Pozvala bih Ministarstvo da ispita još jednu stvar koju smo videli u stanici policije Stari grad, a to je da su prostorije ove stanice oblepljene nalepnicama Pokreta 1389. To je, naime, Pokret koji je nakon zabrane održavanja Parade ponosa bio naznačen kao jedna od organizacija koju treba zabraniti. Ovakav stav policijskih službenika i to što su oni lepili na svoje zidove takođe pokazuje pristrasnost policije i mislim da je to za jedno demokratsko i odgovorno društvo u ovom trenutku i bilo kada nedopustivo.

Svetlana Lukić: Sad prelazimo na jednu zabrinjavajuću stvar, ja kao i stari Grci brojim do deset hiljada pa posle čega počinje beskonačnost – sve posle tih deset hiljada za mene je nepostojeći i nepoznat novac. Međutim, ja razumem paniku koja vlada čak i među ekonomistima koji govore u ovoj emisiji. Prošli put je govorio Miroslav Prokopijević, a u današnjem Peščaniku će govoriti profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Miodrag Zec. Povod za ovaj razgovor bile su dve teme. Jedna je da su građanima koji primaju plate manje od 80 hiljada dinara od 30. marta dostupni subvencionisani gotovinski i potrošački krediti, a druga je veoma važna tema – prodaja Telekoma. Govori profesor Miodrag Zec.

Miodrag Zec: Pominju se dve potpuno kontradiktorne ideje, jedna je ta tzv. potrošačka strategija, ali je sada rečeno da ta strategija nije dobra i da treba preći na investicionu razvojnu strategiju. Sad se postavlja jedno važno pitanje – je l’ se ta strategija desila sama od sebe? Mi 2000. imamo manje-više sličnu kombinaciju vlasti i personalnu i koncepcijsku, a sad se odjednom svi čude, krste i iščuđavaju ko je to sad doneo potrošačku strategiju, a ne razvojnu. Za jedno društvo i za profit tog društva je važno da odredi smer. Mi sada plutamo na uzburkanom moru, ne zna se ni ko je kapetan ni koji je pravac, kompas je u kvaru. Neko nam priča da ćemo nekud stići, a danas, kad prolazimo u potpuno drugom pravcu, on nas ubeđuje da to što vidimo ne vidimo itd. Šta znači potrošačka strategija? Ona znači da mi nastojimo kombinacijom dugog i kratkog roka postati tako da uvek preferiramo kratak rok. Otkad je sveta i veka ljudi žele da troše odmah i sad. Biblija kaže: „Mili Bože, hleb naš nasušni daj nam danas.“ U kombinaciji dugog i kratkog roka običan čovek uvek preferira kratak rok. E sada, jedna od ideja te ubrzane strategije razvoja je da ćemo žrtvujući se danas ostvariti neke ciljeve, ne prekosutra već sutra. Mi to možemo ostvariti na dva načina, jedan je silom – tako što država i društvo i politika vrši raspodelu tekućeg dohotka tako da danas manje trošimo da bismo investirali za sutra. Komunizam se često rukovodio tim razvojem, Staljin je uspeo da se razvije i da se naoruža i da za deset godina pobedi Hitlera. Platili su radnici, platila je inteligencija, ali na kraju je ušao u Berlin, a Guderijan nije ušao u Moskvu. Država uvek može da postavi takav cilj i da nas natera da taj cilj sledimo kao opšti, voleli mi to ili ne. Druga strategija koju možemo izabrati je da država napravi neke uslove da nas pojedinačno stimuliše da štedimo – danas da investiramo da bismo dobili sutra. To je ona demokratska razvojna strategija koja je ugrađena u neke razvijene sisteme. Uspešne zemlje na zapadu posluju na tom principu – ja ću stvoriti opšte uslove, indirektne i direktne, koji će dovesti do tog cilja. E, sad, mudrost je napraviti to tako da to stvarno i bude. Da li naša država pravi takav ambijent? Ključna stvar u tom ambijentu je da li ja kao pojedinac štedeći danas štitim to što sam uštedeo i višestruko to sutra sebi vraćam?

Cela ova priča pada na toj jednostavnoj činjenici – mi smo dužničko, a ne investiciono društvo, i to ne od kad je ove vlasti od 2000. godine nego još od ’50-ih godina. Zašto trošimo više nego što proizvodimo? Zašto imamo taj ugrađeni sistemski deficit koji se samo pokriva i pokriva na teret zaduženja, na teret doznaka, na teret budućnosti itd? I na kraju, zašto dođemo dotle da ne možemo preći Savu, da nema mosta, da ćemo sad morati plivati? Ja sam više puta upozoravao – ljudi, pašće most, a ovi sad kažu: moguće je da će pasti, polako, mačjim korakom prelazite. Istovremeno gradimo drugi most, ja opet ne vidim gde on vodi, po meni je on dobar za skakanje, dovoljno je visok, deluje atraktivno za jedno lepo samoubistvo. No, šalim se, to sad nije ni bitno, ali objektivno, dao si pare a nećeš stići. Postoji jedna opasnost da ako budemo ovako pričali o razvoju, da on neće biti dobro kanalisan, da ćemo mi u stvari potrošiti ogromne pare, a opet nećemo nigde stići. Može nam se ponovo desiti ona stara komunistička pojava – kopate dva tunela sa dve strane brda, ne sretnete se, ali onda bar dobijete dva tunela. Jer, kad ideš sa jednog brda i kopaš treba ti da se sretneš, a ovako na kraju dobiješ dva tunela. To bi bilo dobro, ali bojim se da ni to neće biti. Koga smo mi stavili u centar? Sad svi pominju taj srpski nalaz, jedni kažu – štedi i investiraj, a drugi kažu – troši odmah i zadužuj se. I pobedila je, koliko vidim, ova varijanta da se ne štedi već da se troši.

Koje se dve vrste kredita nude? Nude se potrošački krediti za konkretne proizvode i gotovinski potrošački krediti s kojima čovek može raditi šta hoće. Pa neki predstavnik vlade kaže: Ja to želim da učinim stanovništvu. U redu. E, onda ja kao profesor univerziteta pitam jednu jednostavnu stvar – ako se kreditna politika meša sa socijalnom, to je razlog da se odmah padne na ispitu. Druga je stvar kome to ide u korist. Da li onome ko nema para da kupi frižider, pa će ga sad kreditom kupiti, sledeće je pitanje ima li šta u njega da stavi, pa će uzeti još kredita da nešto stavi u taj frižider? U redu. Drugo, da li je cilj da se onome ko ima frižidere potpomogne da isprazni skladište, jer on bez tog kredita ne bi mogao da ih proda po toj ceni? Znači, to je možda drugi slučaj. Banka kaže – ja ću to kreditirati, a država kaže – ja ne kreditiram to nego dajem deo novca da subvencionišem kamatu, i kažu u banci – pa mi s tim nemamo nikakve veze. Ja kažem – gospodo, imate. Vi prodajete robu koja se zove 100 dinara po 15 posto, toga ima koliko hoćeš, ali ovi neće da kupe po 15 posto robu koja se zove 100 dinara. E sada, ti robu prodaješ 15 dinara tako što ja koji uzmem kredit platim sedam-osam dinara, a ostalo plati država. To je isto kao kad subvencionišete proizvodnju mleka. I sad je pitanje zašto bi država subvencionisala proizvodnju i prodaju kredita? Znači, vi jednom merom na kraju nagrađujete tri grupe ljudi – one koji su kupili frižider, one koji su ispraznili skladište i one koji su prodavali novac koji služi kao medijum da se to reši. Dobro, to je jednim udarcem tri muve, a ja sad pitam ko je četvrti? Ko to sve plaća? Država. Odakle državi pare ako ih ne štampa, a ne štampa ih? Znači, država mora odnekud da uzme da bi ovima dala. Ona uzima drugima, a daje samo nekima. To je problem, koliko god da je to dobra volja, kako god ministar bio ravan Svetom Petru, ja vidim da on ide preko Galilejskog jezera kao Isus i onda će nas što više jurnuti. Predlažem da se svaki građanin čija je plata ispod 80 hiljada dinara, a takvih je 99 posto zaposlenih, da se zaduži. Ako imaš gotovinski kredit, šta se može desiti? Može se desiti potpuno bizarna stvar – uzeću kredit pa ću ga onda oročiti po 15 posto, uzeću kredit pa ću kupiti devize, juriš na devizne rezerve pa ću oročiti po osam posto. A veliki broj ljudi će optirati to, ne možda zbog ovih razloga nego da kupi jagnje i da radost zbog Hristovog vaskrsnuća on kreditno isfinansira, a onaj gore ne daje kredite za tu vrstu namene i za taj jedan obred uskršnjeg jagnjeta. Dobro bi bilo da daje, ali kažu da još nije počeo da daje.

Onda kažemo – hoćemo izvoznu strategiju. Nismo mi našu braću Slovence sa radošću primili da proizvode frižidere da bi ih nama prodali, mi smo mislili da je dobro da oni to kod nas prave sa našim ljudima, a da je izvezu recimo u Sloveniju, Tadžekistan ili u Avganistan. Da izvozimo male priručne frižidere za američku vojsku, to bi bilo dobro da hlade koka-kolu, i onda da dobijemo devize. Šta mi hoćemo, šta je ključni problem? Deficit platnog bilansa. Znači, mi moramo ili da naredimo svima koji neće da slušaju ili da stvorimo uslove da nikako ne mogu prodati ovde, da moraju po cenu opstanka izvoziti napolje. Mi ovom merom ne samo da smo uradili ovo što sam ja prethodno ispričao nego smo njima dali signal – ljudi, napravićemo mi ovde te frižidere. Ili drugi slučaj, recimo, doveli smo Fiat u Kragujevac, mi smo njega doveli da proizvodi 300 hiljada automobila, pa da proda drugima. Pa smo pričali da će prodati Rusima, što neće moći, pa nisu Rusi ludi, kažu – dođite vi nama u Peterburg, pa tamo pravite, pa ćemo tek onda da vozimo Fiat. Što biste vi pravili u Kragujevcu? Što bi Putin, nije on naivan, što bi dao da se vaše vozi? E sad, ti imaš 15 hiljada automobila koji dolaze sklepani, koji se prodaju Lutriji. Lutrija i Greb-greb su najveći kupac toga. Dobro, ljudi, sve je to lepo, ali nismo mi zato to uradili. Mi smo rekli – dođite, ljudi, kod nas, mi da pravimo a da nekom drugom prodamo. Je l’ hoćemo razvojnu strategiju? Je l’ razvojna strategija moguća samo preko izvoza? Izvoz je alfa i omega, izvoz je opstati ili ne opstati. Znači, ovo što smo uradili sa kreditima, može čovek to da uradi, ali onda to ne postiže onaj cilj.

Čim je kazan zajednički a neko drži kutlaču, to je distributivni sistem. Kad su cene ravnotežne nema gužve na kazanu. Kad god dođeš onaj tamo drži čorbu i daje koliko platiš, a kad daje džabe, ma kutlača je najvažnija, ko drži kutlaču, i na kraju će narod provaliti pa će prevrnuti kazan, to će se desiti. Znači, ja ću se zadužiti a neću plaćati kredit godinu dana, pa ko to ne bi uzeo? Ja vas pitam – da li onda ima smisla, ko je lud da štedi? Ko je lud da ostavi 30 hiljada danas, a frižider će sutra biti 35 hiljada? Niko neće da štedi, svi idu u dužnike i svi su dužničko društvo. Ovde kredite traže najsiromašniji, što mogu da razumem, srednji i najbogatiji traže najviše kredita. Ovde svi traže razvojnu banku. Zašto traže razvojnu banku? Pa da uzmu jeftinije kredite. A ko će napuniti tu razvojnu banku? Pa ko će dati svoj depozit u tu banku u kojoj neće dobiti ni stopu koju plaća? To samo može država. Najviše me nervira, tu zaista ove svoje oskudne emocije vrlo koristim, kad me neko onako pravi da ne kažem šta. Reci šta hoćeš, nemoj da kažeš jedno a da radiš drugo.

Priča druga – Telekom. U redu, država je donela odluku da proda, ali šta kažu naše vođe, to je ono što meni smeta. Naša genijalnost se, kažu, sastoji u tome što smo mi baš Telekom prodali. Majko moja, pomozi mi da razumem. Pa kažu ovako – sad je najbolje da ga se ratosiljam. Da li je bolje za jedno društvo ili za pojedinca kad nešto prodaje ili kupuje? Uvek kažu, otkad je gavran pocrnio – radost je kupovati i širiti se, a nije radost prodavati svoju imovinu. Drugo načelo – školski primer, lekcija jedan – kad ja prodajem imovinu, prodajem je ako mi ona ne donosi zadovoljavajući prihod, a imam šansu da to pretvorim u drugu imovinu koja će mi donositi bolji i sigurniji prihod. To ekonomija uči, to je lekcija jedan. Da li mi sada imamo nedovoljan prihod? Telekom je takva čudesna sprava da ni mi nismo uspeli da je razvalimo, to je jednostavno takav biznis. Znači, to je prvo pitanje da li treba prodati? Drugi adut zašto ga prodajemo baš sada? Kažu – ne znamo s time dobro upravljati. Ne valja korporativno upravljati, tu se slažem. Evo, recimo, ja im dajem besplatan savet, ako ne valja korporativno upravljanje, pa neka raspišu međunarodni konkurs pa neka dovedu najbolju ekipu na svetu i neka im daju koliko god hoće plate. Znači, i to se pitanje može rešiti. Kad mi možemo za Crvenu zvezdu dovesti crnca da igra, što ne bismo mogli za Telekom dovesti Engleza ili Nemca da upravlja? Kaže – nemamo mi para da se širimo. To je sad druga teza, pa sad ćemo ga prodati, sad je kao najveća cena. A ja kažem – je l’ mi znamo da nemamo para? Je l’ smo mi probali da nađemo te pare? Je l’ neko uzeo kredite za Republiku Srpsku? Jeste, pa je malo i preplatio, ali dobro. Ako ne može to, pokušajmo sledeću stvar. Građani imaju pet milijardi eura na štednji po šest-sedam posto, novca nekog ima. Što mi ne bismo rekli – građani Srbije, vi koji imate, vi koji ste štediše, evo mi brinemo o vama, daćemo vam šansu, probaćemo da emitujemo Telekomove korporativne obveznice recimo sa 100 po prinosu od osam posto za te i te namere, te i te projekte, pa da vidimo da li će građani kupovati. Jesmo li to probali? Nismo probali. Znači, da li mi kao društvo onima koji štede dajemo šansu da uopšte investiraju? U šta mogu investirati sem u kafić? Treći argument koji oni što prodaju Telekom iznose u javnost kažu – sad mu je najbolja cena, za tri meseca propašćemo. To kažu – da mladu dobro nakitimo. Pa nisu ove mladoženje tako naivne, ne kupuju oni šta je mlada danas nego kupuju svoju procenu šta ona može da donese sutra. Mi smo nacifrali, a ona nerotkinja, pa oni neće uopšte da je žene. Znači, neko će kupiti buduće prihode Telekoma. Koliki će ti budući prihodi biti, od toga će zavisiti cena Telekoma. Veliki investitori uvek kupuju ne da imaju nego radi prihoda. Jedna je stvar kupiti nove cipele, a druga je stvar kupiti Telekom. Prema tome, ti kupuješ projekciju budućih prihoda. Znači, mi moramo odgovoriti na jedno pitanje – da li uopšte treba prodati? E, onda ima argumenata da se kaže – prodaćemo, ljudi, moramo ga prodati. Ako smo mi odgovorili da moramo, a ja znam da moramo, ne da treba nego da moramo, u redu, e sada otvaramo drugo pitanje – kako ćemo to da uradimo? Mi imamo jednog privilegovanog kupca, to je očigledno, Dojče Telekom, prosto jer već ima vlasništvo 20 posto, i on sa 60 posto ima najveći interes da ga kupi i da čak daje visoku cenu za njega državi. Država je verovatno odlučila da ide tim modelom zato što očekuje najveću cenu za sebe, jer on kad kupi 60 posto, ostali su nebitni. Mnogo bi se sad raspravljati o tome ako hoćemo da prodamo, kako, meni samo smeta kod vlasti što se oni ljute kad im nešto kažeš. Ja čak i nemam ništa protiv, pa razvalite to sve skupa.

Treće pitanje kod Telekoma – šta ćemo mi tim novcem finansirati? Kažu – finansiraćemo puteve. Tu je takođe spor, da li je moguće to držati u fondu, da li će vlada izdržati da drži teglu slatka u špajzu. Šta ako narod navali, a Mirku otmu ključ od špajza? Znači, to nam sad liči kao kolači koje mama drži u frižideru, a deca su gladna. To se desilo 1997. godine sa Telekomom, jer se desilo 2000. i 2003, 2004. ili 2005. kad je prodat ovaj Telekom. Ne postoji siguran pokazatelj da se to neće ponovo desiti, daj bože da se ne desi, ali onda je pitanje kojim putem. Ja sigurno znam da jednu stvar ima smisla napraviti koja ne donosi prihod, ali donosi opšti ambijent, to je Koridor 10, to je obilaznica Beograd i to su mostovi na ovoj velikoj reci. Bez mostova na reci Savi sva skladišta i sve što je kupljeno, neće više imati veze sa Srbijom. Da se u so pretvorimo, jedina realna investiciona destinacija za strance je od Avale pa do Fruške gore, ali tu postoji velika opasnost, to su ti tzv. putevi. Može tu da ode 30 posto, pa da neko asfaltira svoje seoske puteve, svoje dvorište, štalu i svoju njivu, to može da se desi, jer se to već dešavalo. Ja znam sve puteve po mojoj voljenoj Republici Srpskoj kad ovi asfaltiraju, više ovi šefovi stranaka asfaltiraju svoja dvorišta u seoske puteve i prilažu svoje vikendice nego što finansiraju nešto što treba. Ili na kraju naprave se putevi, samo se prođe dva puta godišnje do groblja jer nema stanovništva. U mom bivšem kraju asfaltira se put kojim niko ne prolazi, koji se koristi samo kad su zadušnice. Prema tome, sva ta pitanja su važna, ali da se sad vratimo strategiji. Mi se povlačimo iz jednog biznisa koji se zove telekomunikacija, u redu, to je biznis 21. veka. U koji biznis mi kao država hoćemo da uđemo? Mi hoćemo da uđemo u biznis automobilske industrije, to je biznis početka veka ili sredine 20. veka, hajde dobro. Ulazimo u sanaciju privatizovanih preduzeća, dajemo pare i kredite za razvoj za fabriku stakla Paraćin, da proizvodi tegle i pivske flaše itd. Znači, da li država ulazi u biznis ili izlazi iz biznisa? Naša država izlazi iz biznisa koji ima visoke profite, a taj novac vraća u biznis koji nema profite. E, ja ne znam zašto se to radi i pitam se – bože, ima li u tom ludilu nekog sistema?

Šta ćemo mi sa razvojnom strategijom? U redu, napravimo te autoputeve. E sada, oni treba da dođu da investiraju kod nas, da se nešto pravi i da se izvozi. Zašto su do sada dolazili? Pa do sada su dolazili samo da otvore skladišta i da nam nešto prodaju, to je ta tzv. nerazmenjiva dobra – banke, osiguranje, tržni centri. Sad se čudom čude ministri kako se to desi da se nama razvoj tako oteo kontroli, pa se svi čude što nema kredita. Pa kako će biti kredita kada je najrentabilnije dati kredit državi, kad je najbolji posao repoperacija Centralne banke dok je bivši guverner radio s bankom. Ma ne krivim ja banku, pa ja da sam u banci, ja bih to isto radio. Pa što bih ja dao kredit da neko kupi stado ovaca, kada mogu kupiti hartije od vrednosti? Nećemo sad, o guverneru sve najbolje, ali u prvoj fazi i on je to radio. Kad je video da nema kuda dalje, to sada radi država. Pa mislim, ljudi, pa zašto se mi čudimo? Možda bi oni davali kredite jeftinije da nemaju da daju skuplje? Da vidimo preduzeća. Da li će oni izvesti robu koju proizvode u Srbiji, ako je mogu skuplje prodati za Srbiju? Pa neće je izvesti. Možemo li mi napraviti situaciju da je u Srbiji rentabilno proizvesti, a da je rentabilno prodati napolju? E, ali onda ne bismo imali situaciju da su domaće cene veće nego inostrane cene, onda flaša vina ne bi stizala iz Čilea u Srbiju i tu se odlično zarađivalo, već bi iz Srbije išla gde nema vina, ne znam ni ja, u neku drugu zemlju, Moldaviju na primer. Kako je moguće da se sada desi obrnuto? Pa možda je moguće. Pričamo o regionalnom razvoju. Mi i sada imamo da neko izađe i visoko podigne barjak i glasom koji zaslužuje da se sluša kaže –u Beogradu fali 100 hiljada stanova. Možda 100 hiljada nema stan, ali postavlja se pitanje što će oni da žive u Beogradu ako nemaju stan? Je li činjenica da u Srbiji ima više kuća nego što ima domaćinstava? Jeste. Je li činjenica da se Srbija ispraznila? Jeste. Pa što bismo mi dali beneficirane kredite da još neko pobegne iz Babušnice? 70 hiljada ljudi umre više nego što se rodi, a gužva ne znaš da je veća, ili na groblju ili u beogradskim obdaništima. Znači, ako se hoće regionalni razvoj, onda mi kažemo – ljudi, hoćemo da se to tamo desi, a ne ovde. I onda se postavlja pitanje da li mi dajemo subvencionisane kredite da bi neko kupio ili da bi neko prodao stan? Lepo je reći damo da kupi stan, a možda smo hteli da ovaj proda, i onda je normalno da ti u Beogradu ne možeš da rešiš. Oni ljudi hoće da žive na Dedinju, a neće da plaćaju grejanje. Ovaj tera ove inkasante za grejanje iz rezidencije, onaj tamo hoće da naplati struju, zaveže psa za banderu, ovaj ne može sići odozgo i pali motornu testeru. Zato svi hoće Telekom, tamo se isključuje negde daleko u Tananarivi, samo nema telefona, a sa strujom je već teže. Sledeća ideja, neće da plaća struju, kaže – pretvori potraživanje u udeo. Zamisli ti to. Sad će EPS i Dušan Bajatović postati vlasnik svega u Srbiji, ali manjinski. Pa struja, bre, to je najbolja roba, ti sad tu robu daješ džabe, konvertuješ u nešto, ne sme se to raditi. Daj bar da napravimo autoputeve, ako ne možemo autoput da napravimo, bar struju da imamo.

Navešću još jedan primer – kurs. Cela se zemlja drma. Mene hoće na stub srama da privežu, kažu ljudi – da li je taj kurs realan? Daj bože da dobijemo deset milijardi za ovaj Telekom. Zamisli kad drukne deset milijardi i kad narod jurne na kurs ili na robe, pa ima da ode inflacija ili kurs, nema tu druge. Znači, mi imamo unilateralni priliv, odjednom će stići novca kao da smo izvezli ogromnu količinu robe, a tu robu nismo ni imali ni izvezli, niti je to realni produkt, i normalno je da onda možeš manipulisati kursem. Kad se to kaže, kažu realni kurs, pa što sad nije realan kad je počeo da pada? Realni je kurs koji vodi ravnoteži platnog bilansa, kurs koji se formira na privatizacionim prihodima, stranim investicijama, pozajmicama. Sad je neko proturio da imaju devizne rezerve, sad ovi hoće da uzmu, oteraše guvernera, jer on vidi čovek da je došao đavo po svoje, jer sad je pošlo nizbrdo. Koje devizne rezerve imamo? Devizne rezerve, to je štednja stanovništva, to su državni krediti koji se moraju vratiti, to su depoziti. Nismo mi Kina, nego je neko namirisao da ima još nešto da se otme. Ovaj kaže – pusti da ja intervenišem, samo da se ne bi napravile prevelike oscilacije. Ja sad kao građanin pitam šta su to prevelike oscilacije? Ko odlučuje šta su to prevelike oscilacije? To je čovek jedan, kaže – dinar pliva. Pa pusti ga neka pliva. Ne, ne, a kad hoće da se udavi ja bacim pojas za spasavanje. Znači, onda samo jedan čovek drži pojas i zna kad će baciti.

Ljudi, mi smo država u regionu i u svetu sa najmanje učešća izvoza od društvenog proizvoda, Makedonci imaju više, Crnogorci imaju više. Pa je l’ to se može održati? Ne može se održati. Da li se može u ovoj situaciji proizvesti roba koju je rentabilnije prodati napolju nego unutra? Nema takve robe. Zašto će neko izvoziti? Pa nije lud da izvozi, da gubi. Ja znam na desetine firmi koje 30 godina izvoze i više ništa ne mogu da izvezu, zato što imaju fiksirane cene u eurima, euro stoji, a troškovi su u poslednjih pet godina porasli duplo – struje, komunalije, takse i ovo i ono, i gotova je priča. One su otišle u stečaj, nema više ni divljeg ruskog tržišta da ti uvališ tri miliona levih cipela itd. Prema tome, mora se okrenuti jedna filozofija i da li se ona može okrenuti? Kakvu mi to podršku izvozu dajemo? Subvencije za izvoz. Nisu dobre subvencije, slažem se ja, bolje je da ide preko kursa, ali kad subvencionišemo domaću potrošnju, pa što ne bismo subvencionisali izvoz? Prema tome, ovde treba stati na loptu i reći šta zaista možemo podržati, a to je onda filozofsko pitanje koga ti štitiš, i s tim bih završio, dužnika ili poverioca? Od 1953. godine do sada ovo je raj za dužnike, a mučilište za poverioce, to je zemlja sistemskog deficita i ta zemlja samo opstaje tako što ti to reprogramiraš, prolongiraš i jedeš svoju supstancu. I sad svi kažu – uzeli su ljudi kredite da kupe robu. Ko to plaća? U makrosistemu ako jedan dobija, drugi plaća, ako dobija dužnik, gubi poverilac. Je l’ ima ovde poverioca? Pa ima domaće stanovništvo koje štedi, to je donji deo srednje klase, jer ovi koji imaju velike pare oni ništa ne štede, oni su najveći dužnici, oni su računali da će ići iz sistema, oni imaju dužničku dobit. Ti koji drže tih pet i po milijardi štednje, ti su na gubitku, jer dok oni skupe za auto, auto poskupi, a ovaj kupi na lizing a neće da plaća realnu cenu, a ovaj čeka onako konzervativno da skupi i kaže – dogodine ću skupiti devet hiljada za jugo. Ma jok, ode jugo na deset hiljada do tad, gotovo. To je pitanje svih pitanja o kojem treba Narodna skupština da se izjasni. Ljudi, da li smo dužničko društvo ili smo poverilačko društvo? Dužničko društvo ima svoje očaravajuće elemente, ali ima svoje trajanje.

Moja poruka političarima ove generacije – to su mladi ljudi, oni će to dočekati. Ja sam u vašoj emisiji nekoliko puta varirao tu tezu i ja tu tezu mogu dokazati. Kad se najbolje živelo? 1976. i 1977. godine, kada je zemlja ubrzano tonula u zaduživanje, to je najbolji period. Drugi put kada se najbolje živelo je za vreme gospodina Ante Markovića, ali zašto? Ne što je on genij, nego što je fiksirao kurs, potrošio devizne rezerve i narod se dočepao Samsunga i televizora, a posle smo zaratili i ušli u rat. To se živelo relativno dobro, ali kratko. Kad se još kraće dobro živelo? Pa živelo se 1997. godine, kada je prodat Telekom, kad se malo danulo dušom i relaksiralo. Kad je standard za ove vlasti bio najbolji? Pa kad je prodat Mobtel, a sve to kraće i kraće traje, ja to govorim. Nema sretnijeg čoveka od mene kao kad bi neko našao ovde kamen mudrosti, ali ja znam da ga traže od Aristotela do Njutna, pa ga nije niko našao, bre. E, moguće je da će ovi naći, ali mala je verovatnoća.

Ljudi su resursi. Znači, kako zemlja može da funkcioniše? Prvo, da nešto otme kao što ovi naši prijatelji Englezi i Ameri otmu kolonije, u redu, može i tako. Drugi izvor bogatstva su velika otkrića, Ford, ovo-ono, parna mašina. Može i radom, ali radom je mnogo gadno i teško. Zemlja možda ima resurse, Rusi imaju gas, može da se živi od toga, ali opet izduva gas. Od čega se najduže živi? Od stanovništva, rastućeg mladog stanovništva, to je najveći resurs. Šta naša voljena Srbijica ima? Mi smo jedna od starijih nacija u Evropi, nacija koja ubrzano stari. I sad, u kopijata postoje dve ideje. Jedna ideja je možda da ljudi ne mogu to da rade, nisu utrenirani, nisu nikada radili. Neki profesor Stjepan Harni je pravio analizu koliko je radno vreme u bivšoj SFRJ i došao je do zaključka da je to maksimum tri sata i 15 minuta, to je jedno obrazloženje. Drugo obrazloženje koje meni kažu neki ljudi, mašinci, neko ko se u to razume, ja ne znam da li je to tačno, da su postavljene takve norme koje su 30 posto veće nego u Italiji. Ja sam čuo tu verziju, izvinjavam se Fiatu, i kad god vidim kako se zove ovaj pult, ja ću da se naklonim ako to nije tačno, ali ako je tačno, onda je pitanje sa industrijskom politikom, pitanje sa zakonodavstvom itd. U tom smislu je problem ko će da radi. Nama sada trebaju industrijski radnici, koje nemamo. Više puta sam koristio tu floskulu da imamo više brokera nego zidara. Ali, da li ti time šalješ poruku da formiraš industrijsku plazmu? Pa mi ovde razvijamo škole kao da ćemo vladati i posredovati nešto u finansijama. Pa posreduje London, tamo se to preraspodeljuje, ne preraspodeljuje se to u Rakovici. Pa kao republika, tamo u BiH, ima sto berzi, tu ima više berzi nego što ima mesnica, međutim, mi to hoćemo. Ovo sve za upravnike se posle školuje, dođe investitor i kaže – ljudi, zna li neko da radi nešto ovde? E, to je problem, ali mi možemo sad ovako, ja i vi, do sledećeg Božića da pričamo i ništa nećemo rešiti, samo trošimo vreme koje je neobnovljiv resurs.

Svetlana Lukić: Slušali ste profesora ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Miodraga Zeca, a najveći deo ovog Peščanika posvećen je početku opsade Sarajeva koja je počela pre 18 godina. Naš saradnik Miloš Ćirić je ovih dana bio u Sarajevu i tamo je razgovarao sa Senadom Pećaninom, glavnim i odgovornim urednikom magazina BH dani, sa koga često prenosimo tekstove na našem sajtu pescanik.net, a razgovarao je i sa našim stalnim sagovornikom iz Bosne Bojanom Bajićem, osnivačem i predsednikom Naše stranke, koja se obraća svim Bosancima bez obzira na etničku pripadnost. Dakle, najpre slušate Senada Pećanina, a potom Bojana Bajića, pa dalje.

Senad Pećanin: Mislim da poslednjih sedmica proživljavamo vjerovatno najteži, onako za preživit najteži period, još od završetka rata. Razgovaramo u redakciji Dana, kući u kojoj se nalazi prostor Dana, pre 4,5 godina sa ostalim stanarima, smo promjenili fasadu. Neki dan sam uhvatio sebe u razmišljanju, da nismo tada napravili to, ja bih sada debelo razmislio da li investirat u tako jednu neophodnu rekonstrukciju kuće u kojoj živimo, zbog toga što me strah onoga što nosi neposredna budućnost. Bosna i Hercegovina je Dejtonski proizvod sa fatalnom konstrukcionom greškom. Radi se o tome da je ovde u potpunosti pobjedio koncept takozvanog etničkog predstavljanja naroda, u kojoj smo dobili prvo dva entiteta od kojih je jedan praktično država u državi, mislim na Republiku Srpsku, a sa druge strane u Federaciji imamo jedan nevjerovatan neracionalan, prije svega ekonomski, a onda funkcionalno neracionalan entitet sa 10 kantona, koje predstavljaju neke gubernije. Pogledajte paradoks. Imate recimo kanton Goražde. To je praktično samo jedna opština. Kanton Goražde ima svoj Ustav, ima svoju vladu i ministre. Ministri imaju kabinete, vozače, sekretarice, ljubavnice, pomoćnike, šefove kabineta. S druge strane, Republika Srpska je pozicionirana na način da je politička elita inauguriranje Republike Srpske praktično doživela kao ratni plijen. Sa aktuelnom političkom garniturom, predvođenom premijerom Republike Srpske, Miloradom Dodikom, država se opstruira na sve moguće načine, praveći jedan ambijent u kojem se sada već otvoreno razgovara o mogućnosti podjele i kraju Bosne i Hercegovine. Naime, aktuelna politička garnitura u Republici Srpskoj, čini sve da opstruira i blokira funkcionisanje države. Tako proizvedeno stanje, onda koristi kao ključni argument da je eto, Bosna i Hercegovina neodrživa kao jedinstvena država. Mislim da je u krajnjoj instanci njihov politički plan izazvao jedan zamor međunarodne zajednice, u kojoj će centri odlučivanja, bilo u Briselu bilo u Vašingtonu, reći pa čekajte, 15 godina je prošlo od rata. 15 godina ulažemo u tu Bosnu i Hercegovinu- i novac i ljude i energiju i sve ostale resurse i to ne ide. Pa daj, možda je onda to rešenje, da tu državu stvarno treba podjeliti. Mislim da je to opasna iluzija, koja bi mogla imati tragične posledice, da bi Bosnu i Hercegovinu bilo moguće podjeliti bez rata. Naravno, kada kažem rata, onda ne mislim na rat identičan ili sličan onome kakav smo imali prije 15 godina, ali nesumnjivo da je etnička podjela Bosne i Hercegovine neizvodiva bez rata. Praktično, vi imate situaciju da bi na 300 metara zračne linije odavde, mi imali drugu državu. 300 metara od centra Sarajeva je li, imali bi drugu državu, to je jednostavno neodrživo geografski, ekonomski, psihološki i ta bi linija razdvajanja neminovno bila istovremeno linija nekog novog fronta.

Građani Srbije, Crne Gore i Makedonije, prije nekoliko mjeseci imaju mogućnost putovanja u zemlje šengenskog viznog režima bez viza. Bosna i Hercegovina nije na tom spisku isključivo zahvaljujući tome što su predstavnici Republike Srpske u državnim institucijama, u državnom parlamentu, opstruirali usvajanje zakona koji su bili neophodni za ispunjavanje kriterija, odnosno uslova za ukidanje viza za ulazak na takozvanu bijelu šengensku listu. Šta to konkretno znači? Znate, u Parlament dođe zakon o recimo prevozu opasnih materija. Zakon koji traži Evropska unija, ima 5,6, članova u kojima piše da recimo cisterne koje prevoze, sada ja ne znam, sumpornu kiselinu ili naftu moraju imati onu kvadratnu oznaku stranica 60 centimetara, narandžaste boje i šta se događa? Dođe takav zakon čije je usvajanje preduslov za ukidanje viza, poslanici iz Republike Srpske jednostavno blokiraju njegovo usvajanje. Prvi, drugi, treći put, zato što je to protivno, kako kažu, vitalnim srpskim interesima. Ustav im to omogućuje. Oni jednostavno zloupotrebljavaju ustavni mehanizam, to je ta konstrukciona greška o kojoj sam govorio. Na žalost, iza tog motiva opstrukcije stoji strateški plan pokušaja razbijanja Bosne i Hercegovine, dakle njene podjele, a primarni bazični interes jeste ustvari interes vladajuće garniture predvođene premijerom Dodikom u Republici Srpskoj da sakrije svoj vrišteći kriminal. Za najveći dio političara iz vladajućih koalicija u svim krajevima Bosne i Hercegovine, pobjeda na izborima je jedina alternativa njihovom nesumnjivom odlasku u zatvor. Nemam iluzija i upućen sam da kriminala ima i u Hrvatskoj i u Srbiji, ali da tako masivno, tako, rekao bih sirovog kriminala u njihovoj izvedbi, pa ja mislim da nema nigdje u regionu. I stoga oni, kao ulog za svoju slobodu, vide u zaoštravanju političke situacije u Bosni i Hercegovini. Oni se nalaze jednostavno pred alternativom. Ili da izazovu rat ili da odu zatvor.

Vrlo efikasno se radi na produbljivanju nacionalnih strahova, nacionalne mržnje i onda se u takvom ambijentu političke elite predstavljaju kao zaštitnici nacionalnog interesa, onda se više ne govori o njihovom kriminalu nego se govori o ugroženim Srbima, Hrvatima i Bošnjacima i to je jedan splet iz kojeg Bosna i Hercegovina apsolutno nema snage da se izvuče bez pomoći sa strane. Posebno ako se tome doda jedna krajnje destruktivna, retrogradna uloga vjerskih zajednica, prije svega mislim na islamsku zajednicu, onda i na pravoslavnu i na katoličku crkvu, tako da Bosna i Hercegovina jeste jedan težak slučaj. Bosna i Hercegovina, naše društvo, je jedan ozbiljno bolestan pacijent. Pacijent kojem je potrebna specijalna nega. Mene je strah i ponekad me hvata panika, kada shvatim da ovo što mi živimo, što postaje nesnošljivo, može da traje i narednih 30, 40, 50 godina. Bojim se da je svijet, međunarodna zajednica, Evropska unija, Amerika, da su otprilike kalibrirali Bosnu i Hercegovinu na mjeru po kojoj neće dozvoliti baš izbijanje rata, krvoproliće, nove ratne zločine, izbjeglice, ali će je držat na neki način u karantinu, u kojoj ona neće predstavljati sigurnosnu prijetnju regija, pogotovo Evropi. E to je ono čega se ja užasavam. To je ono što demorališe i što demotiviše, što ubija svaku mogućnost nekog normalnog života.

Strašne, stravične posledice rata su na neki način najbolji adut u rukama vladajućih nacionalista jer su oni najbolje sredstvo za jačanje straha. Straha od drugog. Danas imamo situaciju da je nacionalizam duboko inpregniran u sve pore i kulture i obrazovanja i najvećeg djela medija, tako da je Bosna i Hercegovina talac i rob etničkog i vjerskog nacionalizma iz kojeg nema izlaza, a prava je tragedija da je međunarodna zajednica legitimirala takav tip društva i politike kroz Dejtonski ustav.

Miloš Ćirić: Kakve praktične posledice to može da proizvede?

Senad Pećanin: Pa znači ili obnovu rata, različitog intenziteta u odnosu na prethodni, različitih pojavnih oblika, sa možda manje žrtava, a u svakom slučaju krvavog, ili pak u nekoj, pod navodnicima, boljoj varijanti, održavanje višedecenijskog aktuelnog stanja u kojem će ovdje živeti ogromna većina pravovjernih Bošnjaka, Srba i Hrvata, koji se boje jedni drugih, a na račun njihovih strahova će uživati tajkunsko-političko-vjerska elita, koji će naravno imati i diplomatske pasoše i biće milioneri i uživaće sve blagodeti koje je taj tip demokratije donio Bosni i Hercegovini.

Miloš Ćirić: Da li mislite da je rat ponovo moguć?

Senad Pećanin: Apsolutno. Više nisam ni malo naivan. Ja sam ’92. bio jako naivan. Rat je bio na Ilidži, dakle u predgrađu Sarajeva, desetak kilometara od centra grada, a ja još uvjek nisam vjerovao da je rat moguć. Pa hajde kao, ako je moguć negdje po nekim brdima, šumama i tako dalje ali da će se neko nać’ da tri i po godine bombarduje Sarajevo, da drži Sarajevo u opsadi, da ubije 10 hiljada civila, da nas snajperima gađa po ulicama, e to iskustvo je promjenilo moj analitički, tako da kažem, aparat. Dakle, ja apsolutno mislim da je rat i te kako moguć i velika je zabluda vjerovanje da je za rat potrebno dvoje, prva stvar. Druga stvar, rat je igra koja izmiče kontroli, u kojoj nije bitno da li vi dobrovoljno idete u rat, u kojoj vi htjeli ne htjeli, postajete akterom rata. Bilo kao ravnopravna zaraćena strana, bilo kao žrtva, bilo kao egzekutor.

Miloš Ćirić: Da li pratite suđenje Radovanu Karadžiću?

Senad Pećanin: Ne. Imam mučninu. Iskreno, mučnina je jača i od moje profesionalne potrebe da to pratim. Pored onih opštih razloga, recimo jedan od razloga je i taj što sam ja tog čovjeka znao lično. Mi smo zajedno pravili prvu alternativnu organizaciju. To su bili Zeleni. Naravno, naše ambicije jesu bile da pravimo alternativnu organizaciju u vladajućem Savezu komunista, ali nije se moglo i mi smo se kao eto, angažirali kao ekolozi. Ja se sjećam, recimo osnivačke skupštine Zelenih, na kojoj smo dugo raspravljali oko toga da li ćemo rukovodstvo birati tajnim ili javnim glasanjem. I sjećam se da se Radovan tada javio za reč i rekao da tajno glasanje jeste demokratska tekovina, ali da javno glasanje jača karakter. Stalno sebe preispitujem, milion puta sam vrtio taj film, ono, bože, kako u tom čovjeku nisam mogao prepoznat monstruma koji će za nekoliko mjeseci postati ubica ovog grada.

Prvo sam mislio da je rat nemoguć. Meni ništa gluplje nije bilo, nerazumljivije, bespotrebnije od antiratnih pjesama recimo. Hrvatsku smo gledali, pa opet smo računali da rat u Bosni nije moguć. Pa onda je počelo da se puca po ravnom, pa drugi kraj Bosne, pa smo onda mislili da u Sarajevu rat nije moguć. Kako će bit u Sarajevu? Ko će da ratuje? U jednom haustoru imate pripadnike svih naroda, nacionalnih manjina. Pa je onda počeo rat na Ilidži, 10 kilometara od centra grada, a ja i dalje nisam bio svjestan. Onda, shvatio sam da je rat nešto puno zajebanije nego što sam uopšte razmišljao, kada 2. maja, to je bio jedan pakleni dan bombardovanja Sarajeva, a ja sam se kao novinar se nalazio u Ministarstvu unutrašnjih poslova,u policiji, vidio sam TV snimak, epicentar Sarajeva, tamo na Titovoj ulici i vidio sam kako tenkovska granata razvaljuje jednu robnu kuću. Do tada sam mislio da granatiranje nije toliko strašno, da je ta granata koja dolazi kao neka parabola, vi je vidite, malo potrčite, sklonite se u stranu, ona padne pored vas. Kada sam vidio kako je to raznijelo, to je bilo užas. Sarajevo se treslo tog 2. maja 1992.godine. To je bio užas. I ja se sjećam, čekao sam neku izjavu od ministra policije kada je nazvao general Aleksandar Vasiljević, koji je tada bio šef Kontraobaveštajne službe valda, i tražio je na telefon ministra. Sekretarica je, čuo sam da govori, generale Vasiljeviću, ministar nije tu i tako, to se sve dešava dok grad gori i ja joj kažem, daj mi taj telefon. Dobar dan, predstavim se ja, gospodine generale, ja sam Senad Pećanin. Odakle zovete? Da li Vi znate šta se dešava u Sarajevu? Kaže, znam, zelene beretke, mudžahedini, napadaju armiju. Gospodine generale, ja kažem, a ja sam ga tražio zbog toga što sam ja poznanik sa njegovom ćerkom, Natašom. Bila je djevojka mog dobrog, odličnog prijatelja, jako poznatog pisca, jednog od najpoznatijih na području bivše Jugoslavije. Ja kažem, pa gospodine generale, gospodine Vasiljeviću, o čemu pričate, ja ne znam odakle vi zovete, ja sam Senad, ja sam drug vaše Nataše. Pa kako, o čemu pričate, da li vi znate da ja sad razgovaram sa, sve oko nas gori, armija bombarduje Sarajevo, gori ta zgrada, ta zgrada, toliko ubijenih. Ne, nije tačno, niko ne bombarduje Sarajevo, napadaju Zelene beretke mudžahedini, napadaju pripadnike armije… Ja kažem, bože da li je ovo moguće? Ja ne mogu da vjerujem. Gospodine pa nazovite Natašu, pitajte, pa jesam li ja Zelena beretka, jesam li ja mudžahedin, pitajte Natašu. Ne, neumoljivo. E tada sam ja shvatio da se događa potpuna kataklizma naših života.

Miloš Ćirić: Da li je moguće da posle svega ništa nismo naučili?

Senad Pećanin: Moguće je jer za razliku od premijere, ovog puta imamo posla sa pravim majstorima. Majstorima koji su uspjeli da na, na ogromnim žrtvama, na zločinima, na progonu stanovništva, najmonstruoznijim ratnim zločinima, da sagrade prave poslovne, tajkunske imperije vrijedne desetinama, stotinama, miliona eura ili maraka. Ovde nema nevinih. I na bošnjačkoj i na hrvatskoj strani, vi imate Dodikove kolege i partnere, kojima on čak jako dobro dođe kao gromobran za njihov biznis. Ali niko od njih nema toliku moć, toliku vlast, toliki uticaj i spremnost na toliko neracionalno ponašanje da je u stanju ugroziti i sami, puki mir u Bosni i Hercegovini. Zbog toga je fokus na njemu, a kažem ne, ni malo iz razloga što on nema svoje, što bi rekli u Crnoj Gori, braću od strica u i među Bošnjacima i među Hrvatima.

Malo prije ovog razgovora smo pravili naslovnu stranu za naredni broj BH Dana, na kojoj će biti predsjednik Tadić koji četkom farba zid na kojem piše Genocid. Sada još razmišljamo o naslovu za tu fotomontažu i jedan od najozbiljnijih u igri za sada je Džaba ste krečili. Meni je žao što Srbija i predsjednik Tadić i barem vladajuće stranke u Srbiji, a naravno najviše bih volio da je to plebiscitarno, što javnost u Srbiji, što njeni politički predstavnici u Skupštini nisu u stanju da se suoče sa činjenicom da se na žalost, zaista radilo o genocidu. Mada ja vjerujem da su ideje onih koji su odlučili da naprave tu rezoluciju, možda bile čak i zaista najhumanije, plemenite, ali je u izvedbi rezultat potpuno suprotan. To je kao zabadanje nečeg jako tupog u jednu ranu. Bojim se da će to tako biti doživljeno u Bosni i Hercegovini i kažem, žao mi je što kada su već odlučili da se suoče sa činjnicom, što stvari nisu nazvane pravim imenom. Ja sam imao sreću da radim u redakciji koja je i ’92. i ’93, ’94, ’95. kada su se dešavali zločini nad nevinim civilima srpske nacionalnosti u Sarajevu, mi smo tada pisali o tome i stidili se onako iskreno toga i ja ne vidim uopšte problem da ljudi prihvate da je neko u njihovo ime organizirao i izveo jedan tako stravičan ratni zločin. Ne znam. To je ono što budi zebnju, žao mi je što vladajuće stranke, makar u Srbiji, nisu imale snage da to naprave.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Senad Pećanin, glavni i odgovorni urednik magazina BH dani. A ja ću vam najaviti sve što ćete čuti do kraja emisije, dakle, govoriće najpre Bojan Bajić iz Naše stranke, zatim glumica Mima Vuković-Kurić sa kojom smo razgovarale ’92. kada je izašla iz opsednutog Sarajeva. Čućete i snimke koje smo pravile ’92, ’93, ne znam ni ja više koje godine. Deo tih snimaka smo emitovale na jednom radijskom festivalu, kada je jedan poznati bosanski Srbin demonstrativno izašao iz sale, ali je usput uspeo Svetlani da dobaci – da nisi naša zaklao bih te. Prvo slušate Bojana Bajića.

Bojan Bajić: Šest mjeseci smo do parlamentarnih izbora, koji će biti u oktobru, a sjetimo se da su 2006. u BiH na vlast došla dva lidera na oprečnoj nacionalističkoj retorici, sa srpske strane, to je bio Milorad Dodik, koji je Srbima obećavao nezavisnost Republike Srpske, a sa druge strane je bio Haris Silajdžić, koji je Bošnjacima obećavao ukidanje Republike Srpske. Silajdžić je tada očekivao da će Međunarodni sud pravde u Hagu presuditi da je Srbija učinila genocid u BiH, a time bi onda Republika Srpska, njegovom logikom, bila genocidna tvorevina i sve ostalo, tako da su se, da kažem uličnim žargonom, Srbi i Bošnjaci bili primili na tu priču, u ogromnom većinom su ih podržali i tako da i ove protekle 4 godine su apsolutno izgubljene za razvoj Bosne i Hercegovine u nekom normalnom pravcu, jer su ova dvojica 4 godine nastavili da pričaju istu priču. To znači da je u ove zadnje 4 godine producirana dodatna doza straha i nepovjerenja.

Imamo Dodika i njegove protivnike u Republici Srpskoj, imamo Dodika i njegove protivnike na nivou Bosne i Hercegovine, imamo Dodika i njegove protivnike u vidu međunarodne zajednice, onda imamo Dodika protiv svih. On gradi imidž jednog fajtera, računajući da će Srbi, koji su njegovo osnovno biračko tijelo, po staroj dobroj tradiciji, birati nekog drčnog i bučnog. Međutim, sa druge strane, ja mislim da Dodik nije jedini krivac. Mi imamo ove tri nacionalne grupe, a naročito u srpskoj i bošnjačkoj imamo dubok nivo, kako bih rekao, ultimativnih i maksimalističkih ciljeva, pa ja ne mogu nikako reći da je Dodik više ili manje kriv od bošnjačkih nacionalističkih lidera. Oni takođe imaju potpuno nemoguću, iracionalnu viziju Bosne i Hercegovine, koja je suprostavljena realnom stanju. Bošnjačka nacionalistička politika, koja u zadnje vrijeme čak jača, ima te elemente i primjese majorizacije zagovaranja za građansku Bosnu i Hercegovinu, jedan čovek jedan glas, a u suštini se to zagovara zato što Bošnjaka ima preko 50 posto, a ne zato što ti lideri stvarno žele neko multietničko građansko društvo. To je nerazdvojiva sprega između srpske i bošnjačke nacionalističke elite, sve u svemu, to su dakle dva ovna na brvnu koja se svađaju, drže lokalnu javnost u tom matu, šahu, pa lokalna javnost misli da je njihova bitka važna. Ako se izmaknete, odete u Evropu i počnete da objašnjavate ove naše probleme, onda oni slegnu ramenima i kažu, pa znate šta, ipak to ne možemo da razumjemo, vi ste onako, sa strane gledano, poprilični ludaci. Napravljen je taj politički poligon između ukidanja Republike Srpske i otcepljenja, što su lažne teme, i onda sve ostalo je nebitno. Evropska unija, to je nebitno. Liberalizacija viznog režima, to je isto nebitno. Tako da sve drugo nebitno kada je na sceni produkcija novih strahova. Tako da ljudi sjede u kućama, ništa se ne stvara i to je to ono što kaže i međunarodna zajednica da se stanje pogoršava. Tačno je, pogoršava se.

Miloš Ćirić: Da li tu ima nekih realnih razloga za strah?

Bojan Bajić: Mislim da nema. Niti Dodik može ostvariti bilo šta što priča, sa druge strane ne može ni Silajdžić ništa realno da uradi na ukidanju Republike Srpske, tako da postoji samo ta dimenzija u kojoj oni, tom otrovnom retorikom, pokušavaju da ostanu na vlasti. Dodik je prodao Telekom Republike Srpske Telekomu Srbije, prodao je Rafineriju, propale su investicije u Termoelektrani Gacko, ostalo je još da izgradi nekoliko hidrocentrala, da nam potopi i to malo što imamo još od bogatstava, a situacija u Federaciji je malo drugačija. Oni još uvek nisu prodali ove ključne resurse i to sve kada saberete i oduzmete, rezultat te njihove otrovne retorike će da bude, da ćemo mi prodati sve naše resurse i da će oni u tom cijelom procesu da se obogate, a stanovništvo da ostane siromašno, jadno i izolovano od Evrope, kao što je u najvećem periodu svoje istorije i bilo. To je opasnost. Naravno da se neće desiti ništa od toga što oni retorikom obećavaju. Nikakve dramatične ustavne promjene, nikakva ukidanja, otcjepljenja, ništa, ništa, ništa. Samo ćemo ovako da sjedimo i da čekamo i da gledamo kako oni kradu okolo.

Podstrekava se želja da se Srbi otcjepe od Bosne i Hercegovine, to je ta prva laž koju koriste srpski nacionalisti. Ja, kao Srbin, koji živi u Bosni i Hercegovini, kažem im – ne. Bosna i Hercegovina je moja zemlja, ja ne želim da se otcjepim od Bosne i Hercegovine zato što to je jedna lijepa zemlja, zato što su tu živeli moji preci, ne smatram da je to dobar cilj. Srpski nacionalisti kažu, dobro i mi možemo da prihvatimo da se nećemo otcjepiti, zato što to nije realno. A onda ja kažem, ne, ne, ne, ne, čak i kada bi bilo realno, ja ne bi pristo, jer meni je bolje u Bosni nego da se pripojimo Srbiji. Živim na granici sa Srbijom, ja volim tu zemlju, ali naprosto to nije mentalitet u kojem ja mogu da živim. Bosanski mentalitet je ono gdje ja mogu da živim. Sa druge strane, bošnjački nacionalnosti podgrijavaju javno mnjenje da su autohtoni, noseći narod Bosne i Hercegovine, da su oni ovde, u Bosni i Hercegovini, došli prije Ilira, prije sto miliona godina i tako, to su one stare nacionalističke mantre. Recimo ako sada uđemo u detalj, da Srbi u Bosni i Hercegovini treba da priznaju šta se desilo u Srebrenici, treba da priznaju šta je u njihovo ime urađeno, da je sprovedeno etničko čišćenje. Sa druge strane, kod Bošnjaka nema spremnosti da priznaju da je recimo u Dobrovoljačkoj bio zločin. Novonastajući bošnjački nacionalizam koristi srpske mantre s kraja osamdesetih godina, u kojima sada Bošnjaci izražavaju senzibilitet prema Ejupu Ganiću, koji je osumnjičen za ratne zločine. U javnom prostoru na bošnjačkoj sceni nigdje u diskusiji nemate senzibilitet prema žrtvi koja je poginula u Dobrovoljačkoj nego senzibilitet prema osumnjičenom. Ako već konkretizujemo priču na slučaj Dobrovoljačke, onda je tu neki vojnik JNA bio razoružan, ležao je raširenih ruku na ulici i neko je prišao i pucao mu u čelo. To je ratni zločin. E sad, bošnjački nacionalizam ulazi u obrazlaganje karaktera rata, da li je JNA htjela da okupira Bosnu, nije htjela, to je potpuno sporedna tema. Ako postoji komandna linija koja je naredila da neko sa kalašnjikovom dođe i puca vojniku koji se predao u glavu bez suđenja ili su neki vojnici pobijeni u velikom parku u Sarajevu, neko je to naredio. Taj ko je naredio, treba da ide u zatvor. Bez obzira šta je ta vojska htjela ili nije htjela da uradi. To je isto priča za Srbe. Ako pričamo o Srebrenici, apsolutno me ne interesuje nikakva komandna linija. Ako je bilo 22 srpska generala u komandnoj liniji, uhapsite 22 srpska generala, pa ako se dokaže da neko nije odgovoran, dajte mu odštetu milion dolara, što je sproveo u zatvor.

Liberalizam u Bosni bi značio sledeću situaciju: da srpska svadba, sa sve zastavama i šajkačama i onim šumadinskim opancima i trubama, potpuno slobodno ide Sarajevom, a da to Sarajlije, ono, primjete i ne primjete. Takođe da muslimanska ikonografska svadba po istom principu prođe Banjalukom. To je momenat kada će ovo društvo postati liberalno. Mnogi građanski orijentisani ljudi to ne shvataju. Oni zapravo misle da se rješenje nalazi u tom građanskom pristupu, kao jedan moj prijatelj koji je liberal, kaže, dođe mi neka muka na želudac kada mi neko pomene Srbe, Hrvate i Bošnjake. Vjerovatno je zgrožen svim ovim što se dešavalo u Bosni, u ime Srba, Hrvata i Bošnjaka i onda on smatra da to naprosto više ne pominjemo, gotovo, da prevaziđemo taj problem. Međutim, to nije dobra stvar, zato što u sjećanju, u tradiciji mnogih porodica u Bosni i Hercegovini, oni imaju problem sa tim jer im je nekada neko, baba, djed, otac, majka, strado i ubijen samo zato što je bio Srbin, Hrvat ili Bošnjak. Dakle, u Bosni i Hercegovini nije pitanje homoseksualnosti pitanje liberalnosti našeg društva. Zato što imamo prethodno pitanje koje je još gore. Ako ste homoseksualac u Bosni i Hercegovini, naravno da hoće da vas ignorišu, da mogu da vas prebiju i te stvari, ali ako ste u Bosni Srbin, Hrvat ili Bošnjak, onda u određenim vremenskim periodima, neko dođe sa nožem i zakolje vas. I zato je ovde pitanje liberalizma ovo što sam rekao. I to je simbolički to. Ovde dakle nema slobode vjeroispovesti i nema slobode izražavanja nacionalnog identiteta. Jer da ga ima, ne bi nam se dešavalo ovo što nam se dešavalo u proteklom ratu. Potrebno je, po mojoj procjeni, negdje 70 do 80 godina da se neke ključne traume prevaziđu, da ta neka najemotivnija pitanja pređu iz sfere emotivnog u sferu istorijskog, analitičkog, dokumentarnog, tako da mislim da je ovo za nas jedina šansa, dakle, evropska integracija i uzdanje i podržavanje Evrope da narednih 100 godina bude jaka na ovim principima. Zbog nas.

2006. su bili izbori. Onda je 2007.godine, čini mi se, bila ona presuda Međunarodnog suda u Hagu, pa je onda nešto Kosovo proglasilo nezavisnost, tako da je to bilo ono neko vrijeme gdje su se ova dvojica, Dodik i Silajdžić, radikalizovali do krajnjih granica i u kojem su ljudi stvarno vjerovali da su to neki prelomni trenuci, da će se nešto desiti. Mislim da smo izašli iz te faze, jer vi ljude ne možete puno da držite na istoj retorici. Morate nešto novo da smislite. Sve veći broj ljudi u Republici Srpskoj smatra da je Dodik folirant, koji se igra sa ovim temama referenduma, samo radi svojih glasova i taj broj ljudi se povećava. Dodik svaki dan baci neku bombu – neki dan je rekao da Bosna i Hercegovina podsjeća na Evropsku uniju. Time aludira, kao nije država, nego savez država. On do podne vrlo često izjavi da Republika Srpska neće da se otcjepi i da nije sporno da je u Srebrenici bio genocid. Kada prođe podne, onda se predomisli pa kaže da će Republika Srpska da ima pravo na nezavisnost i da nema govora da se u Srebrenici desio genocid. Kao da je taj tip potpuno skrenuo sa zdrave pameti, davajući te izjave koje su kontradiktorne samom sebi, u toku dana po tri puta. I mislim da su to ljudi vidjeli i da se Dodiku više ne vjeruje. Sa druge strane, Silajdžić je već potpuno propao u bošnjačkom biračkom tijelu. Ono što oni jedino mogu da naprave u predizbornoj kampanji je da proizvedu neki veći stepen konkretizacije tog zla o kojem pričaju. Recimo, da se Dodik i Silajdžić dogovore da se zapali jedna crkva i jedna džamija. Ako hoće da dobiju glasove na ovaj svoj nerad, ovu ispraznu nacionalističku priču, mislim da sada moraju biti konkretni i da moraju preći na djelo.

Mislim da je dobro da Srbija kaže da je to što je bilo u Srebrenici loše, da su nevini ljudi ubijeni i da se ona izvinjava.

Miloš Ćirić: Je li tu važno da piše genocid ili ne?

Bojan Bajić: Ja mislim da treba pisati istinu. Međunarodni sud pravde u Hagu je rekao da je bio genocid, pošto njega priznaju i Srbija i Dodik, onda možemo smatrat da je to jedina istina što je Međunarodni sud pravde rekao, a kada je nešto istina, onda to treba reći. To ne može imati nikakve reperkusije ni prema čemu, sem što ćeš biti nekako zdraviji kada kažeš istinu. Ove nategnute teze o tome, pa evo vidite koliko naših, koliko njihovih, to me uopšte ne interesuje. Mene interesuje da sve do jednog, sve do zadnjeg uhvatite i osudite. A sada, koliko je toga bilo i zašto je nekoga bilo više, manje, srednje, to neka izvlače zaključke ljudi za budućnost.

Mima Vuković-Kurić: Jedno jutro smo moja jetrva i ja izašle, kao nema pucanja, bilo je isto tako neko kratko primirje, šta li, a bio je sunčan dan, pa smo se ponadale da će to primirje trajati bar prepodne. I onda, prema nama ide žena u pristojnom belom mantilu sa belim cipelama sa štiklom, tako baš brižljivo obučena, a preko tog mantila je navukla kartonsku kutiju, ide i nešto peva. Onda nas sretne i kaže – drage moje, da vam kažem u poverenju, samo idite u prirodu, samo u zelenilo, tamo gde su leptiri i ptice. I mi shvatimo da je žena luda, i odjednom svest o tome da je ona luda od rata, jer po tome kako je obučena vidimo da je verovatno radila, ne znam gde, u nekoj banci, u pošti, i da je sve funkcionisalo do rata, da ju je rat izludeo. Odjedared takvu jezu izazove u tebi, takvo osećanje da to nije nešto što se događa samo drugima, da si tako blizu toga, jer ti stalni stresovi, strah, ta loša ishrana, taj užasan strah od zime, užasan strah od zime. Strah od zime je čini mi se u Sarajevu već negde početkom septembra počeo da biva izvesniji od straha od smrti.

Tamo se švercuje svim i svačim, prvo se švercovalo onim što je pokradeno iz radnji, još uvek toga ljudi verovatno imaju sakriveno i čekaju neka vremena kad će to moći da krčme. Recimo, Oslobođenje je pisalo o tome da su jednom od tih lopova našli 4 tone sira koji je stigao kao pomoć. 4 tone sira! Čovek zatvorio u neku svoju garažu, ne znam gde je to smestio. Prosto, švercuje se svim i svačim, a na pijaci jedino što je moglo da se kupi u toku leta bile su, to ste verovatno gledali ovde na televiziji, ja pretpostavljam da je to ipak stiglo do Beograda, onako gomilice koprive, onda gomilice repice. To je lišće od one bele repe, to je bila zamena za spanać, uopšte za bilo šta zeleno. Mi smo brali maslačak oko kuće. Kad se taj maslačak stavi u pirinač, pirinač dobije malo drugačiju boju, drugo, čak malo promeni i ukus.

Moja prijateljica i ja smo jednog dana išle u Crveni krst, jer sam uporno ganjala da dođem na tu listu za konvoj. I pošto su to ogromne razdaljine, gradski saobraćaj ne radi, sve tramvajske žice po kojima ide trola su pokidane, srušeni tramvaji bez stakala. Tramvaji su raspoređeni svuda po gradu po šinama, na razdaljini recimo od negde po 200, po 100 metara. A onda postoje ti punktovi gde se ulica recimo tako proteže da je vidljivost sa brda, sa Vraca, sa Trebevića potpuna. I tih se ulica svi čuvaju, je li, jer tu rade ti snajperisti i radi toga su te ulice, da bi se ipak negde moglo proći pregrađene nekakvim ogromnim gvozdenim kontejnerima. Sad, dođemo mi tamo, koleginica i ja, ne znam da li uopšte povezano pričam i da li se ta priča može pratiti, prođemo pored tih gvozdenih kontejnera i pošto smo se zapričale mi bismo nastavile još i tih nekoliko metara nepokrivenih tom gvozdenom izolacijom. Mada, mi vidimo da tu iza tih kontejnera stoje ljudi, uglavnom stariji, i jedan nam od tih ljudi kaže – stanite, stanite, žene, gde ste krenule, vidite da snajper tuče. Onda čujemo pucanj, prosto vidimo kako metak udara u asfalt ulice. I povučemo se, onda sa druge strane ulice prema nama pođe jedan stariji čovek, čovek možda blizu sedamdesetak godina koji je verovatno nagluv, kome su verovatno i sa one druge strane rekli – ej, nemoj, stari, nemoj, pucaju, ali on to nije čuo. I sad on ide i odjedared opali snajper i njemu metak u samu cipelu onako odbije jedan komad asfalta i taj ga komad asfalta udari po bradi. On takav star ipak potrči, prođe znači tu kritičnu tačku koju drži snajper i dođe do nas i jedini mu je problem siromahu, dodiruje to mesto na bradi i viče – ali gde mi je krv, gde mi je krv, jer on misli da ga je metak pogodio u vilicu i pita gde mu je krv. Onda naravno, potroši se tu nekoliko minuta da on shvati da ga je to asfalt udario u bradu, a ne metak.

U međuvremenu, dok se mi starim bavimo sa naše strane ulice dolazi jedna mlađa žena od možda tridesetak, 35 godina, tako u nekom crnom kostimiću sa nekim žaboom, valjda je službenica negde ili tako, opet onako brižljivo obučena. Vidi se da je negde ili bila na poslu ili tako, i opet joj ovaj gospodin koji je nama to rekao kaže – hej, gde ste krenuli, snajper puca. Ona onako odmahne umorno rukom, kao znam, tu uvek snajper puca, ali ja ću proći. I pođe i napravi tri koraka i snajper je pogodi u vrat, i sada šikće prosto krv iz toga. Mi se nalazimo na maksimum metar i po od nje i niko ne sme da joj priđe da joj pomogne, da je izvuče, jer će samo leći preko nje. I to strašno osećanje da ti ne smeš da prođeš ta tri koraka da nekome kome krv šikće iz vrata pružiš ruku i da ga izvučeš, to je do te mere užasno ponižavajuće osećanje za sve ono što se iz oblasti čovekoljublja, da ti tu ne možeš da pružiš najosnovniju pomoći ne ljudima, psu. To je tako poražavajuće da se ja tresem, tako se tresem, celim telom, ne ono da mi se trese, ne znam, u grudima ili da mi se ruke tresu, nego mi se celo telo trese, prosto odskačem od zemlje. A moja koleginica glasno vrišti iz istog razloga, ne iz straha što ženi ide krv, nego iz tog osećanja da joj ne možemo pomoći.

Onda taj pribrani čovek kaže – prvo stegnite to mesto na vratu rukom, to gde osećate da vas peče stegnite kako znate i umete da vam krvi mnogo ne izađe, i probajte da se potiskujete nogama, stopalima o asfalt da taj metar i po sami premostite, mi vam ne smemo prići, jer i nama onda neće imati ko da pomogne. I za to vreme snajper i dalje uporno puca pored nje, mislim, ovako zapravo iznad nje, jer on je verovatno nema više u onom svom određenom fokusu, kako snajperist drži jedan određeni fokus i tu poteže, ali zna da je pogodio i on i dalje zastrašuje ostale. I ona se jadna nekako potiskuje nekom poslednjom snagom i strahom ko zna kakvim, onim za samoodržanje, potiskuje se petama i gura, gura o asfalt i gura i nekako uspe da se toliko približi. Za to vreme se naravno ona odeća podiže sve više, jer ona unazad ide, povlači natrag, da ne možemo da je uhvatimo za kaput ili za sako, za nešto da je izvučemo. Onda ti muškarci skidaju kaiševe sa pantalona i onda to bacaju tamo negde prema njoj pa pokušavaju da je nekako ulove. Pa je za lakat, pa je vuku da joj pomognu i na kraju je izvučemo. Za to vreme sa one druge strane ulice neki čovek tamo, neki policajac pretpostavljam, sa toki vokijem je već zvao kola za hitnu pomoć, pa dolaze kola za hitnu pmoć i ubacuju je unutra. I mi još puna četiri sata čučimo tu pored tog gvozdenog čuda koje zovu kontejner ne znam zašto, pa sam ja to prihvatila, nema nikakve veze sa kontejnerima. A pritom, je to nešto što zovemo kontejnerom na toliko mesta izbušeno mecima snajpera da onda svi dole čučimo, i sad, svi smo stariji ljudi i teško ti je da čučiš i ne znaš šta ćeš. A kiša je padala i blato je, pa nešto nisi ni da sedneš. I sve je ustvari tako, tako užasno, svi ćute, svi tako strpljivo tu čuče i svi su tako… nisu uplašeni, to je najstrašnije, nisu uplašeni, oni čekaju da nešto prođe beznadno, užasno nekako beznadno. Prosto, to je nešto najtragičnije tamo.

Na kraju, taj snajper prestaje da puca i opet nas taj čovek koji tuda stalno prolazi, ide na posao i vraća se natrag, obaveštava da sad verovatno pošto ne puca već, ne znam, celih pola sata, znači da više neće ni pucati, prošlo mu je radno vreme, sad možemo da prođemo. I onda opet onako uplašeno pretrčavamo svejedno taj prostor. U međuvremenu je potpuno bilo mračno, opet nas taj čovek uverava, jer je video da smo nas dve tu imale neku čudnu reakciju dok je ta žena tamo krvarila, pa nam onda kaže kao – ne bojte se, vidi da smo starije gospođe, pa kaže – ne bojte se, ovaj mrak je u Sarajevu najbezbedniji, a još ima vremena do policijskog časa, stići ćete do vaših kuća. I onda tako po mraku, po tim džombama, po tom izrovanom asfaltu, po… Znate kako izgledaju mesta recimo na asfaltu gde padne granata? Kao cvet, tako granata eksplodira, izbuši jedno središte, jednu rupu, a oko nje zrakasto – puno, puno malih rupa, ali zrakasto i daleko, tako da izgleda kao da je neko bušeći asfalt napravio ružu na asfaltu.

Ja bih se verovatno još dugo osećala obaveznom da učestvujem u životu da nisam doživela ovaj rat. Ja se sad osećam nesposobnom da učestvujem u životu van moje porodice. Onako, osećam se samo jako, jako starom i jako izneverenom. Ne izneverenom, slaganom rekla bih, sve čemu su me učili ispostavilo se da ne postoji, a prestara sam za nove nauke. Jedan mladić je izašao iz moje zgrade, stanuje u prizemlju, kada je počelo granatiranje, a to je dečak koji recimo ima 18 godina, a njegov najmlađi taj brat radi koga je izleteo, ima 9, a ovaj mali ima 3 ili 4 godine. I pošto je počelo granatiranje on je izleteo na ulicu da ih utera unutra, ispred zgrade je pala, baš tamo kod našeg ulaza, je pala granata. I on leži dole na pločniku ispod stepenica, ruke su mu onako rastavljene kao u krst, noge skupljene za divno čudo, baš kao krst da je formirao, proleteo mu je geler kroz čelo i izašao tamo negde na teme, ostao je mrtav. A izašao je da pozove svoja dva mlađa brata da ih spase od granatiranja, u mojoj zgradi, ispred mog ulaza. Ja mislim da ona priča o tome – čovek, kako to gordo zvuči, na kojoj sam odgajana, da ta priča više u meni ne postoji. Čovek, to nimalo gordo ne zvuči. I to je ono tragično što se desilo u meni, jer ja sam gotovo naivno, gotovo mladalački verovala da čovek gordo zvuči. Sad toga više nema, a to je rupa u čoveku dublja od bunara i nepresušnija za jad.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Uskršnji Peščanik, doviđenja.

Emisija Peščanik, 02.04.2010.

Peščanik.net, 02.04.2010.

SARAJEVO

PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija