Grafit: Tuču nemate
Foto: Slavica Miletić

Neki govore da je Šapić dr Aleksandar postao drugi čovek u državi. U ovom zverinjaku to jeste domet. Šapić je zapravo eksplodirao u svom usponu, lansiran kao zoon politikon novog doba, posle utapanja u močvaru punu gmizavaca.

Zbog uloge priglupog siledžije u nekom filmu, ostao mu je nadimak Gangula, koji je i u zamašnom političkom usponu neotklonjiv. Ali, u skladu sa uličarskim smislom nadimka, A. Šapić nastavlja sa pokazivanjem svoje latentne fizičke snage. To je sve što ima. Kao drugi čovek u državi počeo je da preti ljudima sa više nadmene bahatosti. Vlast daje osećanje neuporedive snage i moći. Šapić je u dobroj fizičkoj formi na račun zapuštene misaone, ali se u sudaru sa sebi ravnima nije pokazao. U svoje vreme, dok je aktivno igrao loptu na vodi, nešto se zakačio sa Denisom Šefikom, i u tom dijalogu izvukao je mnogo deblji kraj.

U svojim docnijim sećanjima tu kolegijalnu tuču „srpskih delfina“, pokušaće da prikaže nerešenom, i da je danas sa Šefikom prijatelj. Dobro, neka mu bude. Ali, ostao mu je običaj da i na javnim mestima, i u javnim nastupima, ukazuje na posedovanje nadmoćne fizičke sile. „Drugačije bismo razgovarali da ste mi to rekli na ulici“. „Ne biste mogli tako da o meni govorite nigde, osim ovde“.

To su ipak bile pretnje blažeg oblika, malo ogrnute podmuklom pristojnošću. Ali, iz drugog čoveka Srbije iznenada je pokuljala suština onoga što Gangula jeste i što će ostati zauvek: priprosti siledžija čija se evolucija (zasad) odvija u nasilničkom režanju nezavisnom od razuma.

Autorima emisije Dobar, loš, zao, Marku Vidojkoviću i Nenadu Kulačinu, javno je zapretio čupanjem srca. Prvi put u telefonskom razgovoru sa Markom, i još jednom iz studija TV Pink obojici.

U svom tekstu za Direktno pod naslovom Zašto se plašim Šapića, Kulačin kaže: „Odmah i na samom početku želim da kažem da se najiskrenije i najozbiljnije plašim Aleksandra Šapića, potpredsednika Srpske napredne stranke, i njegove pretnje doživljavam veoma ozbiljno, a rekao bih i traumatično… Mislio sam, psi laju – karavani prolaze. Ali, Šapić nije običan pas. On je prošao dril koji ga je odmah vinuo u naprednjačke visine“.

Bar deo objašnjenja za ovakvo divljanje potpredsednika vladajuće partije, valja tražiti u samoj emisiji DLZ. Izgleda da je Šapić razumeo da su se Kulačin i Vidojković bavili perifernim, ali u naprednjačkoj kulturi podilaženja važnim nazadnim delom: anusom. I to njegovim. Poštovano gledateljstvo Pinka imalo je zadovoljstvo da prvo sazna: u emisiji Dobar, loš zao izrečena je tvrdnja o nekakvom „krpljenju anusa“ potpredsednika vladajuće sekte. A naslućuje se, naravno, šta je sve moglo da prethodi tom šnajderaju.

Ali, pustimo ovde Kulačina: „Niko nikada, pa ni ja u DLZ nije rekao da su mu „krpili čmar“, kako je kazao Vidojkoviću u telefonskom razgovoru, niti da su mu „krpili njegov anus“, kako je obavestio gledateljstvo Pinka. Rekao sam da su ga „krpili“ misleći na arkadu. Sinoć smo pustili deo koji govori o njemu, i koji dokazuje da laže da je izrečeno ono što nikada nije“.

Dobro, Marko i Nenad nisu preterano nežni ni prema kome, niti je potrebno da takvi budu. Niti bi to bili oni da su takvi. Da bih bio siguran, preslušao sam dve najnovije emisije, i zaista nigde nema bilo kakvog bogohulnog nagoveštaja krojačkih radova u delikatnoj regiji zbog koje Šapić čupa srca. Ili ja nisam uspeo dobro da tumačim lascivne stilske figure Vidojkovića i Kulačina.

Svejedno. Nasilništvo i pretnje klanjem i čupanjem organa došlo je na sam vrh vlasti i odatle se prostire svuda gde mu je volja. I to je prirodni razvojni put ovog pandemonijuma. Nema se više gde, Gangula je iz dvora uputio opasne pretnje koje ne treba ignorisati. Uz niz nepodnošljivih skarednosti. Možda je on zbog toga i doveden: drugo lice gospodara koji je lično uveren da ume da se bije i izgovara legitimne gadosti, i često poziva na višeboj one koje mrzi. To postaje svojstvo jednog sistema, oni koji su na njegovom vrhu rado potenciraju uličarsko u sebi, kao poslednju odbranu od ulice koja će ih svakako zbrisati.

Zato je Gangula i utopljen u SNS. Delfin pretvoren u kajmana ili nešto nepoznato, delegirano strašilo u močvari gde odumire život, koji nam ionako prolazi sa uspavanim srcem.

Peščanik.net, 16.07.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)