Sastanak u Sočiju ruskog i turskog predsednika u utorak 22. oktobra trajao je preko šest sati i sa njega su, zvanično, obe strane izašle prezadovoljne. Redžep Tajip Erdogan je dobio dozvolu za stvaranje pojasa od 32 kilometara unutar Sirije, demilitarizovanog i očišćenog od Kurda, i vojnika i civila. Ruski predsednik je nakon ovog sastanka postao politički vlasnik sirijskog problema, poseda koga se neće moći tako lako osloboditi, bez obzira na trenutnu radost zbog ispunjene želje za njegovim dobijanjem.
Na koji način će biti sačuvan teritorijalni integritet Sirije – kako glasi jedna odredba ovog sporazuma, koja ne predstavlja ništa više od prazne političke ljušture jedne izrabljene floskule dobro poznate i na ovim prostorima – sa ruskim trupama koje patroliraju po severnoj Siriji i turskom vojskom koja ne žuri sa povlačenjem, nije jasno precizirano. Zapravo, upravo je zbog toga sasvim jasno da je odgovor: nikako, i da je čitav ovaj dogovor samo pokazatelj trenutne nadmoći ruskog predsednika nad turskim, ali i američkim predsednikom. Ovaj poslednji, uostalom, u spoljnoj politici koju sprovodi služi samo kao provodnik ideja ruskog predsednika, što postaje sve jasnije svakim danom koji donosi nove dokaze takve njegove uloge, a nakon dogovora u Sočiju postaje naročito očito i po Trampovom „ukidanju“ sankcija Turskoj, koje nikad zapravo nije ni odobrio. Zbog svega ovoga se izgledi njegovog opoziva povećavaju sa sve otvorenijim osudama politike američkog napuštanja višegeneracijskih saveznika i čitavog regiona Bliskog istoka, i to od pripadnika tvrde konzervativne struje političkog i vojnog establišmenta Amerike.
I u politici, kao i u fizici, svaka akcija izaziva reakciju, i rusko izlaganje u Siriji, kao i diplomatska ofanziva prema najbližem savezniku Amerike, Saudijskoj Arabiji, upalili su sve alarme u, na premoć, uticaj i novac uvek osetljivom Vašingtonu. A baš kao i u slučaju pokušaja da preko Saudijske Arabije postane ravnopravan američkom i ruskom predsedniku, Erdogan je i u ovoj političkoj igri velikih stavljen na svoje mesto – mesto regionalnog moćnika, koji se već sutradan nakon dogovora u Sočiju okrenuo regionu i nastavio sa pretnjama i provokacijama u Egeju i istočnom Mediteranu. Jednom pokrenuti turski vojni napadi neće lako biti zaustavljeni, posebno imajući na umu da je turski predsednik očistio tursku vojsku od tradicionalno kemalovskih pro-američkih oficira i zamenio ih poslušnim fanaticima poput ministra odbrane koji predsednikove pretnje samo ponavlja i pojačava.
A od Evrope ni glasa. Ili bi možda bolje bilo da se prethodnih dana iz Evropske unije nije čulo ni glasa. Francuska, zapravo Emanuel Makron, uz pomoć Danske i, za ovaj region uvek nezaobilazno kobne Holandije, blokirali su početak pristupnih pregovora Albanije i Severne Makedonije na sastanku šefova država i vlada Evropske unije u petak 18. oktobra 2019. godine. Sa praktičnim povlačenjem Angele Merkel, Evropa je ostala bez stvarnog lidera i Emanuel Makron na svaki način pokušava da zauzme to upražnjeno mesto. Za tako nešto, međutim, uz snagu države koju predvodi, potrebna je i lična harizma i politička veština, osobine koje francuskom predsedniku, kao i većini savremenih političara, bolno nedostaju.
Posledice ovog otvorenog kršenja obećanja datog novoimenovanoj Severnoj Makedoniji i njenom premijeru lično, kao nagradu za sklopljen sporazum u Prespi sa Grčkom kojim je rešeno pitanje imena ove države i odblokiran njen put u međunarodne institucije – nisu samo još jedni aprilski izbori na Balkanu sledeće godine. Jer objava premijera Republike Severne Makedonije Zorana Zaeva u nedelju 20. oktobra da će prevremeni izbori biti održani 12. aprila sledeće godine predstavlja pre svega potez kojim je pozvao sve one u Evropskoj uniji koji su snažno podržavali početak pristupnih pregovora da izvrše dodatni pritisak na francuskog predsednika i njegove saveznike u opstrukciji. Ali, pre svega, ovim je Zaev pozvao Ameriku da svoje snažno nezadovoljstvo ovom blokadom Evropske unije prevede u konkretne poteze i pokrene svoju dobro poznatu buldožer diplomatiju, koja i inače teži tome da što pre zapuši balkansku političku rupu.
Jedna od reakcija na evropsku neodlučnost na Balkanu jeste upravo osetno snažnija američka diplomatska aktivnost na ovom prostoru. Pomalo u zavetrini od stalnih burnih političkih vetrova na Balkanu, Arhiepiskopija Atine i cele Grčke je priznala autokefaliju ukrajinske crkve 12. oktobra, na taj način otvoreno – i sasvim očekivano – podržavši odluku vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, iza čije se politike sve jasnije oseća američki uticaj. U tom svetlu, pitanje „makedonske crkve“ je jedan od problema koji samo čekaju da budu ponovo otvoreni, a zatim i brzo zatvoreni. Potpuna izgubljenost, lutanje, neznanje i isključenost Srbije iz ovih procesa i njene diplomatije, svedene na najniži nivo burazersko-zavereničkog poslovanja, ubrzano svodi stvari po dobro poznatom principu – ko ne učestvuje, rešenja će mu biti nametnuta. Umesto brige o interesima sopstvene države i snažnog povezivanja sa zemljama članicama Evropske unije na Balkanu, pre svega Grčkom i Bugarskom – kako bi se konačno izašlo iz 19. veka i neprestanih sukoba oko, nimalo slučajno, Makedonije – srpska kvazidiplomatija se okreće dalekim imaginarnim spasiocima, najčešće onima iz Kremlja.
Kad stvarnost razruši te iluzije, lokalni političari će ostati punih džepova a građani Srbije izgubljeni, dezorijentisani i opustošeni, zarobljeni u sopstvenom autokolonijalnom duhovnom i političkom lavirintu – nesposobni da sami odlučuju o sebi i u stalnoj samoporažavajućoj potrebi za dominantnim političkim roditeljem.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.
Peščanik.net, 24.10.2019.
