Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

„Ne prihvatam odgovornost“, rekao je jedan od najmoćnijih ljudi na svetu, američki predsednik Donald Tramp. Suočen sa retkim slučajem da se neki novinar, ili bilo ko iz njegovog okruženja, usudio da ga upita da li se oseća odgovornim za zakasnelu i očito nedovoljnu reakciju njegove administracije na pandemiju, uprkos višemesečnim saznanjima o snazi i smrtnosti korona virusa, on je u potpunosti odbio bilo kakvu mogućnost sopstvene odgovornosti.

Ove reči, međutim, prećutno su izgovorili gotovo svi „lideri“ u vremenu globalnog Černobila – posebno oni koji su malo ili nimalo demokratski izabrani i čiji su građani malo ili nimalo slobodni. Odgovornost je reč koja ih najviše plaši, jer su svesni da od nje ne mogu da pobegnu. Budući da je čitava propagandna mašinerija do skoro neprestano trubila o tome da su oni najbolji, najjači, najmoćniji – jedini koji išta vrede – sada su se našli pred opasnošću usredsređenosti svih na njihove izjave i poteze. I od toga ne mogu da pobegnu.

U sredu 18. marta u Njujorkeru je izašao tekst Maše Gesen „Korona virus i katastrofa podmornice u Kursku“. Jedna od najboljih poznavalaca političkog sistema u Rusiji, Maša Gesen je dala potez-po-potez priručnik kako se ponašaju nedemokratske vođe suočene sa katastrofom i sopstvenom odgovornošću za makar ublažavanje posledica ovih strašnih nesreća. Upravo onako kako su se ponašale sovjetske vlasti u vreme katastrofe u Černobilu 1986. ponašao se u avgustu 2000. tada mladi i neproveren ruski predsednik, a tako se i danas, suočeni sa globalnim Černobilom ponašaju svi pretendenti na autokratsku vladavinu.

Sve počinje sa ćutanjem i neobraćanjem pažnje, kao prvi refleks u minimiziranju stvarne obima i stvarnih posledica katastrofe. Pretvaranje da se ništa ozbiljno ne dešava biva ubrzo zamenjeno ciničnim ismevanjem svih koji ukazuju na ozbiljnost katastrofe i onoga što nakon nje neumitno dolazi. To je faza u kojoj se na najogoljeniji način svi lažni dušebrižnici najlakše samorazotkrivaju. I to je faza od koje kasnije teško mogu da pobegnu i još teže da je izbrišu.

Ova faza ismevanja često poprima groteskne razmere. Srbija je u ovoj fazi značajno isprednjačila čak i ispred Trampa i trampista. Podsmevanje novom virusu dolazilo je od samog vrha vlasti, od predsednika države, praćeno uvredljivo šarlatanskim nastupima takozvanog stručnjaka, borca protiv vakcina, kome će fraza „najsmešniji virus“ biti epitaf – i upozorenje svim sitnim oportunistima kako se stvari brzo promene, i kako se iz milosti olako pređe u nemilost. Mnogo opasnije bile su izjave i, mnogo važnije, nečinjenje predsednika i čitave političke vladajuće kaste, pa time i državnog sistema. Dragoceno vreme je izgubljeno, čitava populacija je neodgovorno bila izložena virusu, i svaka mera koja je kasnije doneta, ma koliko bila oštra, time je postala u suštini zakasnela. A pravovremenost reakcije u katastrofama je od najvećeg značaja, čak i za same političke vođe, jer time pokazuju upravo ono što svim nedemokratskim profesionalnim političarima nedostaje – odgovornost. Jednom kada se sa podsmehom pristupi katastrofi i kada se žrtve katastrofe proglašavaju hormonski neuravnoteženim paničarima više nije moguće uspostaviti ozbiljnost neophodnu za ograničavanje i smanjivanje posledica katastrofe. Ozbiljnost je, uostalom, preduslov za odgovornost. A od toga u Srbiji nema ništa.

Prve reakcije još jednog neodgovornog političara, turskog predsednika, bile su pomalo drugačije. Predstavljajući se dugo kao država bez ijednog slučaja virusa, glavna tačka državne propagande je bio čudesni turski gen koji sprečava da Turci dobiju ovu bolest. Ova divna teorija raspršena je ne samo vrtoglavim porastom slučajeva zaraženih, već i očajničkim saopštenjima Udruženja turskih lekara o tome da se u državi uopšte ne sprovodi testiranje i da se time ne samo sakriva istina, već i ozbiljno ugrožava zdravlje svih građana koji nesmetano šire virus u naizgled normalnoj, nevanrednoj situaciji.

Jednom kada ozbiljnost situacije dođe u nepovratno oštri kontrast sa neozbiljnošću „vođa“, sledi njihova panična reakcija. Turski predsednik je tako, tiho i nenajavljeno, počeo povlačenje svih vojnih i istraživačkih brodova iz Egeja i istočnog Mediterana jer je virus već ušao u redove turske vojske i mornarice. Busanje u grudi samo je zaklon za prestravljenost „narodnih vođa“, nenaviklih na izloženost proveri svojih sposobnosti koju katastrofe uvek nose sa sobom.

Okretanje strogom, policijski kontrolisanom funkcionisanju države deluje im zato kao sigurno utočište od preispitivanja njihovih poteza i, pre svega, zaklon od bilo kakvog pozivanja na odgovornost. Ali, lekcija Černobila je jasna: prvi potezi, stavovi i odnos prema sopstvenoj odgovornosti su najvažniji. Na samom početku katastrofe se sve u potpunosti razotkriva. Svi kasniji potezi samo ističu neozbiljnost i neodgovornost svih koji su umanjivali razmere katastrofe. Političke posledice Černobila nisu bile odmah jasne i vidljive, ali su došle poput sporog talasa koji sve preplavljuje. Ni posledice globalnog Černobila nisu još uvek sasvim jasne i vidljive, ali je sigurno da će biti ne poput talasa, već zemljotresa koji nikako ne prestaje. I da – želim copyright na sintagmu globalni Černobil / global Chernobyl.

Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.

Peščanik.net, 30.03.2020.

KORONA VIRUS