Više javno tužilaštvo u Beogradu je u saopštenju za medije i javnost izrazilo zabrinutost zbog toga što je „deo sadržaja strogo poverljive beleške koju je tužilaštvo dobilo od Ministarstva unutrašnjih poslova objavljen u pojedinim medijima, čime je prekršen Zakon o tajnosti podataka“. U saopštenju je kao odgovoran za kršenje zakona „markiran“ advokat, kolega Zdenko Tomanović, koji u jednom od sudskih postupaka u vezi sa brojnim aferama otvorenim u skandaloznom aktuelnom kontekstu veza politike, policije i organizovanog kriminala, zastupa Slobodana Milenkovića – policajca kog je vlast dovela u situaciju koja ne samo da podseća na one do nepodnošljivosti mučne, iz romana Franca Kafke već, sudeći po okolnostima na koje je njegov advokat javno ukazao, a koje tužilaštvo ignoriše, podrazumeva čak i rizik po njegov život.
Zato ovo saopštenje tužilaštva predstavlja značajan doprinos urušavanju i inače teško urušenog ugleda i tužilaštva i pravosuđa generalno. Saopštenje tužilaštva je neprihvatljivo i po sadržini i po načinu prezentiranja i kao takvo je objektivno atak i na imenovanog advokata i na ustavom zajamčeno pravo na odbranu, stručnu pravnu pomoć i na advokaturu uopšte.
Javnim iznošenjem tvrdnje da je prekršen Zakon o tajnosti podataka jer je navodno medijima otkrivena sadržina „strogo poverljive“ službene beleške, tužilaštvo navodnim prekršiocima zakona, ne samo kolegi Tomanoviću već i medijima, odnosno novinarima, makar i indirektno stavlja u izgled zaprećenu (čl. 98 Zakona o tajnosti podataka) kaznu od šest meseci do pet godina zatvora.
Zašto to tužilaštvo radi? Sme li to da radi? Je li posao tužilaštva da primenjuje zakon ili da izražava zabrinutost i preti?
Za slučaj da je zaista povređen Zakon o tajnosti podataka, tužilaštvo, zna se, ima na raspolaganju Zakonom o krivičnom postupku predviđene odgovarajuće instrumente. Te instrumente može da koristi uvek kad su za to, po oceni samog tužilaštva, ispunjene zakonske pretpostavke. Ali čak i u situacijama kada zaista postoje takve pretpostavke, javno insinuiranje krivice pre preduzimanja odgovarajućih mera potpuno je nedopustivo i neizbežno asocira na neprihvatljiv a providan pokušaj pretnje, odnosno zastrašivanja.
Trebalo bi da je suvišno podsećati tužilaštvo da klasifikovanje, utvrđivanje tajnosti dokumenata nije stvar ničije slobodne volje i proizvoljnosti, već zakonom predviđen uređen mehanizam koji ima za cilj da se štite tajni podaci. Ali, razume se, ne bilo koji i bilo kakvi podaci, već samo oni čijim otkrivanjem bi se ugrozili legitimni interesi republike Srbije i njenih organa.
U tom kontekstu paušalna tvrdnja da je reč o „strogo poverljivom“ dokumentu sama po sebi ne znači mnogo, zapravo ne znači ništa. Potrebno je, neophodno je da postoje dokazi da je dokument klasifikovan pod uslovima i po proceduri predviđenoj Zakonom o tajnosti podataka (čl. 9-13).
A povrh svega, čak i pod pretpostavkom da je klasifikacija dokumenta formalno ispravno sprovedena, nezaobilazna je i uvek se mora imati u vidu odredba čl. 3 istog zakona koja izričito predviđa da se „ne smatra tajnim podatkom podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja, zloupotrebe položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja“.
U konkretnom slučaju je, najblaže rečeno, krajnje diskutabilno po kakvoj je proceduri i zašto je zapravo klasifikovan sporni dokument. Povrh toga potpuno je nejasno po koji bi to interes republike Srbije nastupila šteta i to ne obična već, kako zakon predviđa, „teška šteta“ ako bi javnost saznala sadržinu beleške. I same formulacije koje se koriste u saopštenju – da je medijima otkriven „deo sadržaja“ i da je objavljen u „pojedinim medijima“ – potpuno neprecizne i fluidne, govore u prilog tome da se tužilaštvo upustilo u neodgovoran i nedostojan pokušaj da insinuiranjem zastraši advokata ili javnost.
A to je, i kad je bezuspešno, čak i za anesteziranu i oguglalu javnost kao što je naša, iritantno.
Peščanik.net, 18.07.2022.
